periodičnih uplata, u određenim intervalima vremena. Ove finansijske institucije imaju
sigurnije prilive i niži rizik od mogućeg naglog pražnjenja sredstava u odnosu na prihode
depozitnih institucija. Ugovornim finansijskim institucijama je neophodan niži nivo
likvidnosti, zbog čega mogu da vrše ulaganja u srednjoročne i dugoročne oblike finansijske
aktive. U ovaj tip finansijskih institucija spadaju:

a) osiguravajuće organizacije i

b) penzioni fondovi.

1. Osiguravajuće organizacije

1.Osiguranje predstavlja udruživanje onih koji su izloženi istoj opasnosti sa ciljem da

zajednički podnesu štetu koja može zadesiti samo neke od njih. Pored osnovne funkcije, koja
se, dakle, sastoji u zaštiti imovine i lica, osiguranje ima i veoma važnu finansijsku, odnosno
akumulacijsku funkciju. Ona proističe iz pravila da se premije u delatnosti osiguranja plaćaju
unapred, a da se nadoknada šteta vrši sukcesivno kada nastaju. U međuvremenu prikupljena
sredstva plasiraju se u reprodukcioni proces preko finansijskih tržišta.

Osiguravajuće organizacije su finansijske institucije koje utvrđenu naknadu (premiju)

obezbeđuju isplatu ugovorene sume, i liko se desi određeni (osigurani) slučaj. Preko
osiguranja obezbeđuje se transfer rizika čije bi ispoljavanje imalo negativne posledice za
korisnika osiguranja, što se postiže distribucijom rizika na veći broj nosilaca rizika.

Osiguravajuće kompanije su značajne intermedijarne finansijske institucije. One

kreiraju i prodaju svoje obaveze u obliku polisa životnog osiguranja, odnosno osiguranja od
raznih vrsta nezgoda i time prikupljaju finansijsku štednju, tj. kupuju novac, koji u obliku
kredita daju drugim finansijskim institucijama, a od njih kupuju druge finansijske instrumente
- obveznice, zapise, akcije i sl., čime transferišu finansijsku štednju do deficitnih ekonomskih
jedinica. Kao što se vidi, i ove finansijske institucije, višestepenim transferisanjem finansijske
štednje, doprinose diverzifikaciji finansijsko-tržišnog sistema i multiplikaciji finansijskih
instrumenata.

Postoje razni rizici koji se mogu osigurati. Oni se mogu odnositi na životne okolnosti i

na imovinu fizičkih i pravnih lica. Polazeći od rizika osiguranje se može podeliti na:

a) osiguranje života i
b) opšte osiguranje.
Od tipa rizika koji se osigurava zavisi način na koji osiguravajuće organizacije posluju

na finansijskim tržištima.

a) Osiguravajuće organizacije koje se bave poslovima

osiguranja života

preuzimaju

obavezu da, za određenu sumu novca, izvrše isplatu određenog iznosa novca nosiocu polise
osiguranja u slučaju bolesti ili smrti određenog fizičkog lica. Ovo osiguranje može biti:
potpuno životno osiguranje i vremensko osiguranje, koje važi za određeni vremenski period.

Osiguranje života je način da se otklone rizici koji se mogu izraziti kroz nedostatak

sredstava za život ili zaštitu zdravlja pojedinaca odnosno članova njihovih porodica. Preko
ovog osiguranja zaštita od rizika života transferiše se na finansijske posrednike ili na državu.
Oblici ovog osiguranja su:

1) osiguranje života u užem smislu,
2) osiguranje od nesposobnosti za rad,
3) anuitetno osiguranje i
4) zdravstveno osiguranje.
Ovi oblici služe osiguranju dohotka članova porodice osiguranika u slučaju njegove

smrti, ili dohotka samog osiguranika, ukoliko on postane nesposoban za rad ili je bez prihoda
posle okončanja radnog veka, kao i u slučaju bolesti. Zajedničko svim oblicima osiguranja je
da imaju karakter dugoročne štednje i da su zasnovani na proceni verovatnoće događanja
osiguranog slučaja, korišćenjem statistike smrtnosti, odnosno bolesti.

Sredstva za osiguranje prikupljaju se zaključivanjem ugovora o osiguranju i izdavanjem

polise osiguranja, koja je dokaz o zaključenom ugovoru. Tipovi polisa životnog osiguranja
mogu biti različiti. One mogu da izražavaju čisto osiguranje, a mogu da sadrže, pored
osiguranja, i nvesticione karakteristike. Postoje polise koje imaju čisto investicioni karakter,
što je prisutno u praksi američkih kompanija osiguranja. Te polise poznate su pod nazivom

opšti ugovor o osiguranju,

kod kojih, za uplaćenu premiju, osiguravajuće kompanije na dan

dospeća isplaćuju utvrđene iznose. Ove polise su po svojim karakteristikama slične
komercijalnim zapisima ili dugoročnim obveznicama.

Na razvijenim finansijskim tržištima osiguranje života se sve više koristi kao supstitut

penzionog osiguranja. Kreirani su posebni tipovi polisa, poznati pod nazivom

anuiteti.

Kod

ugovaranja anuiteta osiguranik uplaćuje određeni iznos premije, koju po određenoj kamatnoj
stopi uvećava osiguravajuća organizacija u dogovorenom roku. Po isteku ovog roka
osiguraniku se do kraja života isplaćuju stalni mesečni novčani iznosi - anuiteti.

Cena koju pojedinac plaća za transfer rizika na širi krug nosilaca osiguranja naziva se

premija.

Ona se može plaćati odjedanput ili periodično u toku trajanja polise. Iznos premije se

određuje primenom koncepta sadašnje vrednosti, tako da je premija sadašnja vrednost očeki-
vanog iznosa štete ili osigurane sume kod životnog osiguranja. Iznos premije koji se
akumuliše do momenta naplate ugovorene sume predstavlja osiguravajuće rezerve
organizacije za osiguranje.

Zdravstveno osiguranje

je poseban oblik osiguranja života. Ono obuhvata naknadu

troškova lečenja i osiguranje za slučaj nesposobnosti za rad i naknadu propuštene zarade.
Najčešće je u nadležnosti države i finansira se iz budžeta. Međutim, ono može da se
organizuje i u okviru neprofitnih organizacija, koje se finansiraju prodajom polisa osiguranja
velikim kompanijama za osiguranje njihovih radnika.

U razvijenim zemljama težište zdravstvenog osiguranja se sve češće prenosi na privatne

komercijalne osiguravajuća organizacije. Ovo zbog toga što se u oblasti zdravstvenog
osiguranja, uglavnom, beleže gubici.