Neka od umetničkih dela koje je iznedrila Francuska revolucija
Svaka epoha ima ličnosti koje je obeležavaju. One duh vremena u kome žive oslikavaju kroz
umetnost, politiku i javno delovanje. Kao lokomotive istorije, sve velike revolucije pokretale su
za sobom lavinu događaja. Međutim, njihova snaga ne bi bila toliko jaka da pobuna oružja nije
išla u korak s pobunom duha. Tako su revolucionari svoje saučesnike imali među umetnicima, o
čemu svedoče brojna dela - slike, skulpture, murali, dela nastala čuvaju se i pohranjuju u
muzejima, Muzeji su naučne ustanove koje prikupljaju, proučavaju, čuvaju, izlažu i obezbeđuju
predmete i pisane izvore, pre svega iz arheologije i umetnosti, a koji su od istorijskog,
etnografskog, umetničkog, prirodnjačkog, tehničkog ili drugog kulturnog značaja. Najznačajniji
datum u istoriji muzeja bila je Francuska revolucija, kada je nacionalni Konvent odlučio da se u
Luvru sakupe i smeste predmeti iz naučnih i umetničkih zbirki - uskoro je donet dekret o
proglašenju carskih zbirki narodnom svojinom - istovremeno je Luvr kao Muzej republike
otvoren za posetioce.
“Šta god da su te slike značile ljudima koji su ih gledali pre više pokolenja, danas one nisu samo
umetnička dela. Danas su one simboli ljudskog duha i sveta stvorenog slobodnim ljudskim
duhom... Prihvatanje ovih dela je potvrda volje naroda Amerike da sloboda ljudskog duha i
ljudskog uma koja je stvorila najveća svetska umetnička dela i iznedrila svu nauku neće biti
uništena
1
”.
Ežen Ferdinand Viktor Delakroa (
izvrstan kolorista, sklon literarnim i egzotičnim sižeima, koji je
stvorio dela velikog temperamenta i dramatičnosti) je “Liberty Leading the People” naslikao
1830. nakon julske, francuske revolucije kao simbol pomirenja nakon svrgavanja kralja Karla X.
i uspona do trona njegovog rođaka Louis-Philippea, vojvode od Orleansa. Sledbenici francuske
slobode pripadaju raznim društvenim slojevima, ujedinjenim u zajedničkom cilju. Spremni su i
sami umreti, sigurni da će u tom slučaju njihovo mesto zauzeti drugi pobunjenici. Sloboda vodi
narod, prvo delo koje povezuje romantičarske principe i ideale revolucije, francuskog slikara
Delakroa, za ovu poznatu sliku Delakro je napisao: “Započeo sam prikaz moderne teme, scene
na barikadama… i iako se nisam borio za svoju zemlju, slikao sam za nju”. Za ovu sliku Delakro
je uradio brojne skice olovkom. Iako su neki naučnici tvrdili kako je figura s visokim cilindrom
sam Delakro
2
. Slika Ežena Delakroa izvesno označava epohu romantizma i novu slikarsku
poetiku, no možda je mnogo važnija pojava velike angažovane umetnosti koja će, sa podjednako
velikim uspesima i padovima, nastaviti život sve do danas. Slika
Sloboda predvodi narod
je
mešavina alegorije, metafore i simbolike, odnosno alegorijskom figurom (Sloboda) koja
neposredno komunicira sa predstavnicima naroda, jednim predstavnikom buržuja (sa cilindrom),
i dečkom, predstavnikom najbednijih, najnižeg sloja društva. Dečaka su mnogi, kasnije,
izjednačili sa Gavrošem, malim junakom Igoovog romana. Sloboda je žena iz naroda, bosa i
1
Predsednik Frenklin D. Ruzvelt na svečanom otvaranju Nacionalne umetničke galerije 17. marta 1941.
2
Hélene Toussaint,
La Liberté guidant le peuple de Delacroix
, Pariz, Editions de la Réunion des Musées Nationaux.
1982.
ogoljenih grudi, sa trobojkom i puškom, na glavi ima crvenu “frigijsku kapu” koja označava
republiku. Sloboda korača preko mrtvih tela onih koji su poginuli u prvoj odbrani barikada, i vodi
u pobednički juriš preko barikada. Značaj slike je upravo u predstavljanju različitih slojeva,
ujedinjenih u istom političkom cilju – jednakosti ne samo u političkim, nego i u socijalnim
pravima. Metaforička privilegija plemstva i klera je zauvek uništena. Žensko telo pri tome ne
označava samo nešto apstraktno, nešto što zapravo društveno ne postoji, neku bezimenu – nego
svaku ženu od krvi i mesa, hrabriju od svih. Ona je probuđena žena sa novim zahtevima za novi
položaj u društvu, za šta je odbacivanje prošlosti,kako kolektivne tako i individualne, nužno.
Delakroa je prikazao trenutak političkog ujedinjavanja, koji ne garantuje ni večnost ni uspeh –
samo ukazuje na traumatičnu zajedničku tačku u kojoj se njihovi zahtevi sreću. Nova vlada je
otkupila sliku za 3,000 franaka i izložila je ispred prestolja u palati Luxembourg kako bi kralja
Luja Filipa uvek podsećala na način kako je došao na presto. No vladin naum nije urodio plodom,
jer je kralj sliku premestio u muzej palate samo nekoliko meseci pre nego što ju je za stalno
uklonio zbog njene pobunjeničke poruke. Delakrou je bilo dozvoljeno da je pošalje tetki Félicité
na čuvanje. Slika je ponovo izložena 1848.godine, te na pariškom Salonu 1855. godine, da bi
1874. godine došla u kolekciju muzeja luvr (Louvre), gde se nalazi i danas.
Žak Luj-David (Pariz, 1748. - Brisel, 1825.) je bio francuski slikar i utemeljivač klasicističkog
slikarstva u Francuskoj. Bio je Robespjerov sledbenik tokom Francuske revolucije, od
1792.godine bio je član Narodne skupštine i predsednik kluba jakobinaca (1793/94. Godine). U
ovom periodu slikao je delo Maraova smrt (slika Maraove smrti nastala je na osnovu skice leša
ovog znamenitog jakobinca koju je David napravio dva sata po ubistvu. Dana 13. septembra
1793. u svom kupatilu ubijen je Mara, jedan od najznamenitijih jakobinaca. Izraz lica i boje
snažno oslikavaju Maraovu agoniju u trenutku smrti.) koje je u potpunosti bilo u službi
revolucije. Bio je hapšen zbog političkog aganžmana. Od presudnog značaja za njegovo
stvaralaštvo bio je susret sa Napoleonom. Godine 1804. postavljen je za prvog dvorskog slikara. I
sam u nekoj vrsti revolucionarnog slikarskog zanosa, on dočekuje veliku Francusku revoluciju iz
1789. godine, kada će se njegova prava umetnička i društvena priroda najviše ispoljiti. Odmah po
zamahu revolucionarne borbe, s grupom istomišljenika ustaje protiv strogih pravila koja vladaju u
umetnosti i čiji su predstavnici Akademija svetog Luke i Kraljevska akademija. David u to vreme
umetničku karijeru u potpunosti stavlja u službu revolucije. Svesrdno se zalaže za propagiranje
revolucije kroz umetnost. Iskreni Robespjerov pobornik u jakobinskom klubu izjavljuje da želi sa
svojim uzorom da završi život zbog čega kod tadašnjih vlasti pada u nemilost. David je zatočen u
Luksemburšku tvrđavu, gde slika autoportrete i jedan divni pejzaž „Pogled iz Luksemburške
tamnice”, jedini pejzaž koji je ostao sačuvan. Nakon godinu dana patnji, 15. oktobra 1795.godine,
pušten je na slobodu. Njegova politička aktivnost potpuno zamire. Povučen iz javnog života,
slika jedno od svojih velikih dela „Sabinjanke”(Danas se ova slika nalazi u muzeju Luvr u Parizu.
Za temu ove slike Žak Luj David je izabrao momenat kada su se Sabinjanke, pošto su već postale
majke, bacile sa svojom decom među zaraćene Rimljane, svoje muževe, i Sabinjane, svoju braću,
da bi ih rastavile u bici i sprečile krvoproliće. Slika je veoma realistička. Ispunjena je snažnim
telima kako ratnika tako i dece i Sabinjanki. Figure su napete, u pokretu i kao da su žive. Na slici
je i integralno primenjen princip herojske nagote. Ratnici su naslikani nagi, bez ikakvog odela,
samo sa šlemovima i štitovima, a Sabinjanke su takođe naslikane skoro nage. Centralna figura je
devojka u belom koja je ujedno i najosvetljenija na slici. Ona stoji raširenih ruku između dva
naga ratnika kao da želi da se zaštiti ili ih otera. Sliku Otmica Sabinjanki treba shvatiti pre svega
kao apel za slogu i prestanak krvoprolića u vreme terora. Žak Luj David sa ovom slikom ponovo
