1
Увод
Када гворимо о наслеђивању треба напоменути то да је потребно да се
испуне одређени услови да би до самог наслеђивања дошло. Тако поред смрти неког
физичког лица, постојања заоставштине и правног основа за наслеђивање потребно је и
постојње наследника у моменту смрти оставиоца. У неким случајевима право узима да
наследнник постоји и када он стварно не постоји, што представља изузетак од правила
да наследник мора бити жив у моменту смрти оставиоца. Са друге стране постоје
случајеви када имамо наследнике али се они због одређених сметњи неће појавити на
наслеђивање. То могу бити случајеви када наследници себе својевољно искључе из
наслеђа, а и могу бити спречени од стране одређеног правног система да наследе због
постојања одређених околности. Тада наступа немогућност наслеђивања о којој ће овде
бити речи.
2
1. Немогућност наслеђивања
Дешава се да наследник постоји у моменту смрти оставиоца, али му
правни систем земље у којој је живео оставилац не дозвољава да наследи, из неких
разлога. Тада наступа немогућност наслеђивања. Постоје бројни разлози због којих
право не допушта наследнику да наследи и они су различити у појединим правним
системима, а и мењали су се и у истом правном систему кроз историју.
Уобичајено је да се разлози који изазивају немогућност наслеђивања
деле у две групе, и то:
1. Разлози који имају за последицу
неспособност за наслеђивање
, и
2. Разлози који имају за последицу
недостојност наследника.
1
Заједничко за ове две групе разлога јесте то да стварају исту
последицу – спречавају потенцијалног наследника да постане стварни наслдник иако
он жели да наследи. Али, ове де групе разлога се битно разликују у много чему, па ће
зато бити посебно анализиране.
1.1. Неспособност за наслеђивање
2
Неспособност за наслеђивање се јавља као општи облик одузимања
извесном физичком лицу наследничког својства, и она настаје као израз интересне
оцене одређене државе да поједина лица лиши наследничког својства да уопште не
могу бити наследници на њеној територији. Она се успоставља у ,,општем интересу“ и
наступа са разлогом за које лице, погођено овом неспособношћу, није криво, тако да
оно својом појавом уопште не представља, чак ни у најширем моралном смислу,
никакву кривицу. Као појава и правна институција неспособност за наслеђивање је
одбрана државе од преузимања имовине умрлог лица од стране извесних категорија
лица те је она као таква и регулисана, тј. појављује се у погледу одређених категорија
1
Слободан Н. Сворцан, ,,
Наследно право’’,
Крагујевац
,
2009, стр. 27;
2
Борислав Т. Благојевић, ,,
Наследно право у Југославији
’’,треће издање, Београд, 1977, стр. 69
;
