energetici pokreta. S jedne strane biće uglavnom reči o hodanju i trčanju na zemlji. S
druge strane, biće ograničen na one aspekte hodanja i trčanja koji su značajni za
razumevanje funkcionisanja lokomotornog sistema.

1.1. Hodanje: uporedne razlike

Ribe se kreću unapred tako što šalju talase ili savijaju unazad kičmeni stub. One ovo

čine periodičnim kontrakcijama mišića jedne strane tela dok su mišići druge stane nepomični.
Ovo je primenjeno na dati segmentni nivo: fazni pomak između rostralnog (prema glavi ) i
repnog segmenta (prema repu) obezbeđuje da putujući talas bočnog savijanja napreduje niz
telo. Ribe se kreću brže sa povećanjem učestalosti pomeranja repa. Brzina talasa nastalog
savijanjem raste linearno sa frekvencijom , tako da isti deo dužine talasa leži nasuprot telu ribe,
nezavisno od brzine talas

Kada su prsna i trbušna peraja postala prednji i zadnji udovi primitivnih

četvoronožaca, kretanje prvih kopnenih životinja se oslanjalo na pokrete riba. Svakako da
daždevnjak prikazan na slici 1. koristi bočno talasasto kretanje na zemlji koje veoma podseća
na   kretanje   koje   koristi   u   vodi.   U   vodi   daždevnjak   pliva   u   osnovi   slično   kao   i   riba,   sa
udovima   pripijenim   uz   telo.   Na   zemlji,   pokreti   bočnog   savijanja   značajno   produžavaju
dužinu koraka.

Iz nekih razloga, sisari ne talasaju bočno previše kada trče. Stoga što udovi kod sisara

nisu   istureni   sa   strane   kao   kod   primitivnijih   vrsta,   sisari   ne   bi   puno   toga   dobili   praveći
talasaste pokrete u transverzalnoj ravni. Umesto   toga, oni savijaju i ispavljaju kičmu ali
samo tokom galopiranja kada se dva prednja uda pokreću skoro u fazi jedan s drugim kao i
što čine i zadnji udovi. Ova karakteristika sisara je iziskivala evolutivne promene u obliku
pršljenova.   Način   na   koji   su   pršljenovi   povezani   kod   vodozemaca   i   gmizavaca   sprečava
uvrtanje kao i pokrete sabijanja i izduživanja kičmenog stuba. Kod sisara mnogi od ovih
dodataka   koji   nemaju   sposobnost   uvrtanja   su   izostali   tako   da   dozvoljavaju   ograničeno
uvrtanje i savijanje kičmenog stuba kako u bočnoj tako i u vertikalnoj ravni.

Kitovi i delfini savijaju i opružaju kičmu tokom plivanja kao što se pretpostavlja da su

i njihovi prastari preci to činili tokom trčanja na zemlji

1.2. Hodanje: klasifikacije

Hodanje dvonožaca.

Dvonošci imaju izbor da pokreću svoje donje udove bilo u fazi

(skakanje) ili u naizmeničnoj fazi (trčanje ili hodanje).

Torbari,uključujući kengure, skočimiše i miševe mogu da razviju prilično veliku

brzinu tokom skakanja. Postoji posebno interesantan odnos između brzine skakanja,

Grillner, 1975; Hertel, 1963

Grillner, 1975

Seminarski rad iz biomehanike

učestalosti koraka i potrošnje kiseonika kod kengura koji sugeriše da se oni kreću poput
rezonanznog harmonijskog oscilatora.
Hodanje karakterišu periodi tokom kojeg su obe noge na zemlji (dupli oslonac) nakon
kojih slede periodi stoja na jednoj nozi tokom koje se druga noga njiše unapred. Trčanje za
razliku od hodanja ne uključuje bilo kakav period dvostrukog oslonca. U stvari, tokom trčanja
postoji period često značajan kada su obe noge u vazduhu.

Hodanje četvoronožaca.

Broj različitih načina hodanja se kod četvoronožaca penje sa

3 na 6 (iako je često zgodno zanemariti neke razlike i govoriti samo o hodanju, kasu i
galopiranju). & načina kretanja su prikazani na tabeli 2 uz određivanje 2 parametra svake
noge (Mc Ghee,1968). Faktor se definiše kao deo ukupnog ciklusa koraka tokom kojeg je
noga na zemlji.

Neki autori više vole da odvoje naizmenično hodanje (na vrhu tabele 1) od faznog

hodanja (na dnu tabele 1). To predstavlja korisnu razliku zato što odvaja one korake koji ne
koriste značajnu fleksiju-ekstenziju kičme (naizmenično hodanje) od one vrste hodanja kod
kojih je to slučaj (fazno hodanje). Ta razlika će imati značajne posledice na zavisnost veličine
tela od učestalosti galopiranja.

Naizmenično hodanje se koristi pri malim brzinama; fazno hodanje pri velikim

brzinama.