Факултет медицинских наука Крагујевац, академске докторске студије

ИП10: Матичне ћелије у биомедицинским наукама

Модул II, недеља XI

Увод у имунологију. Неспецифична имуност. Презентација антигена. Препознавање
антигена у стеченој имуности

Немања Мурић 15/2016

Имунологија је наука која проучава све физичке, хемијске и биолошке факторе који
утичу на отпорност организма или прецизније , то је биолошка наука која проучава све
механизме којима организам препознаје и реагује на њему стране супстанције.

Имунитет је медицински појам којим се означава способност организма да се одупре и
одбрани од инфекција, болести или неке друге биолошке или хемијске опасности. Он
функционише попут механизма чија је улога успостављање баријера против патогена
(вируси, бактерије, паразита), канцерогених ћелија, штетних молекула и отрова . Скуп
ћелија , ткива и молекула који обезбеђују отпорност на инфекцију назива се имунски
систем , а координисана реакција тих ћелија и молекула на инфективне микроорганизме је
имунски одговор.

Функција имунског система:

Најважнија физиолошка функција имунског система јесте да спречи или искорени
инфекције и стимулација имунског одговора на микроорганизме вакцинацијом
представља најефикаснији метод заштите од инфекција.

Имуни систем ће се активирати сваки пут када се било какво страно тело или организам
нађе у људском телу. То су, дакле, најчешће микроорганизми попут бактерија, вируса и
гљивица, као и неке од честица загађења, или токсина, а ове факторе називамо
антигенима. Постоје милиони различитих антигена који међусобно могу имати и незнатне
разлике, а које наш имуни систем итекако препознаје и против њих започиње реакцију
названу имуни одговор. Врло важан задатак овог система јесте памћење страних материја
и њихово разликовање од оних које припадају људском организму.

Лимфних чворова;

Слезине

Грудне жлезде (тимуса);

Крајника

Аденоида.

Сви ови органи међусобно су повезани системом лимфних судова кроз који тече лимфа.
Лимфа је безбојна течност у којој су смештени лимфоцити , они имају главне улоге у
имуном одговору нашег организма. Лимфа путује из крви у периферне лимфне капиларе,
који је је затим одводе до већих лимфних судова, да би се на крају великим лимфним
судовима поново уливала у венски систем.

Лимфни чворови

На свом путу од лимфних капилара ка венској циркулацији, лимфа путује кроз лимфне
чворове који делују попут филтера у којима ће се неутралисати штетне материје. Лимфни
чворови су лоптастог облика, а састоје се од лимфног ткива. Они се налазе на различитим
местима у људском телу попут: пазуха, препона, затим унутар стомака, грудног коша, са
задње стране колена, по врату, леђима, као и испод вилице.

Нормална величина лимфног чвора је величина зрна грашка, али се приликом инфекција
чворови увећавају. То се дешава усљед нагомилавања антитела, а с циљем уништавања
антигена. До повећаних лимфних чворова увек долази на месту уласка антигена, тако нпр.
увећани су лимфни чворови на врату када имамо случај мононуклеозе, или на препонама
када имамо случај генитоуринарне инфекције. То значи да је имуни одговор најјачи на
месту где почиње инфекција, а с циљем спречавања њеног даљег ширења.

Тимус

Тимус се на задњој страни грудне кости (стернума). У овој жлезди се одвија процес
сазревања једне врсте лимфоцита који су означени као Т лимфоцити.

Слезина

Слезина се с горње леве стране стомака, одмах испод дијафрагме. Она има улогу сличну
лимфним чворовима, с тим што се у слезини одвија и разградња црвених крвних зрнаца,
на самом крају њиховог животног века.

Крајници и аденоиди

Непчани крајници су смештени симетрично на дну непца, а с обе стране ждрела, док су
аденоиди органи који су сачињени од лимфног ткива и смештени у горњем делу ждрела.
Непчани крајници, аденоиди, као и језични крајници који се налазе код корена језика,
заједно чине такозвани лимфни прстен, а он је задужен да одбрани горње дисајне путеве и
дигестивни тракт. Њихов задатак јесте да задржавају микроорганизме као и друге штетне

честице на самом уласку у организам, као и покретање имуног одговора у виду лучења
антитела. Ова функција је активна само у првим годинама нашег живота.

Лимфоцити

Лимфоцити имају најважнију улогу када је у питању одржавање људског здравља. То је
једна врста белих крвних зрнаца. Разликујемо две врсте лимфоцита, Т и Б лимфоците.
Свака од ових врста има свој задатак. Т лимфоцити имају улогу да препознавају и
разликују стране материје од оних које припадају нашем организму, те да их униште, док
Б лимфоцити имају улогу у регулисању стварања антитела.

Синтеза лимфоцита почиње у коштаној сржи, и то од ћелија претходница које касније
сазревају у Т лимфоците унутар тимуса, док се сазревање Б лимфоцита завршава унутар
коштане сржи. Зрели Т и Б лимфоцити затим прелазе у крв, те из крви у периферне
лимфне органе као што су лимфни чворови, слезине и остали. У крви као и у лимфним
органима они су увек присутни и спремни да реагују на било какав страни антиген.

Врсте имуног одговора

Имуни одговор може да буде:

Хуморални (усмерен против бактерија);

Ћелијски (усмерен против вируса и малигних тумора).

Хуморални имуни одговор

Он се заснива на стварању специфичних антитела против одређених антигена. Антитела
су супстанце које се називају и имуноглобулини, а луче их Б лимфоцити. Након продора
антигена у организам и њиховог препознавања, Б лимфоцити се претварају у плазма
ћелије које ће лучити антитијела, против једног или више антигена који су узрочници
имуне реакције. У организму постоји 5 врста антитијела односно имуноглобулина (Иг), а
то су:

ИгА;

ИгГ;

ИгМ;

ИгЕ;

ИгД.

Они се међусобно разликују по хемијском саставу као и по структури.

ИгМ и ИгД антитијела се налазе на ћелијским мембранама лимфоцита и тако
представљају рецепторе за антигене. Захваљујући њима доћи ће до препознавања
антигена. Након тога доћи ће до диференцијације Б лимфоцита у плазма ћелије које луче
специфична антитела. Затим, доћи ће до везивања антитијела за стране антигене, што

система. Тако, на пример, смањена активност Т-помажућих ћелија доводи организам у
стање поећане осетљивости на инфекције. Вирус ХИВ, узрочник фаталног обољења–сида,
селективно уништава помажуће Т- ћелије и на тај начин доводи организам у стање
осетљивости на најбаналније инфекције, односно на различите микроорганизме. При
оваквом оштећењу имуног система организам постаје осетљив и на оне микробилошке
агенсе који обично не изазивају обољења код имунокомпетентних особа.

Ћелијски имуни одговор може се испитати применом разних тестова. Најчешће се
користе такозвани кожни тестови и тест инхибиције миграције макрофага. Најчешће
коришћен тест јесте туберкулинска проба за туберкулозу.

Аутоимуне болести ће настати онда када имуни систем изгуби способност за имуно
памћење и почне сопствене ћелије препознавати као стране и да их напада и уништава.

Имунолошка компромитованост представља термин који означава смањену способност
организма, односно имуног система да пружа адекватан одговор на инвазије патогених
микроорганизама, као и других штетних материја. Најчешће ће се јавити код особа које
дуже болују од неке хроничне болести, или код особа заражених вирусом ХИВ - а.

Отпорност организма се изражава његовим бројним способностима да заштити сам себе.
То је у ствари, перманентна функција здравог организма, усмерена на заштиту од
микробиолошких агенаса и очување живота. Одсуство отпорности назива се осетљивост.
На отпорност утичу бројни спољашњи и унутрашњи фактори.

Према начину настанка хуморална и целуларна имуност се стичу активно и пасивно.
Уколико организам ствара антитела или имунокомпетентне Т-ћелије, говори се о активној
имуности, а уколико добије готова антитела створена у другом оганизму, онда се говори о
пасивној имуности.

•

Активна и пасивна имуност могу настати природно или вештачки.

•

Активна природна имуност се стиче током природне инфекције.

•

Активна вештачка имуност настаје после вакцинације.

•

Пасивна природна имуност настаје преласком антитела макле на плод или преко

мајчиног млека.

•

Пасивна вештачка имуност се стиче убризгавањем готових антитела која потичу

од другог организма.