Неурозе су лакши душевни и емоционални поремећаји, праћени субјективним тегобама
без   физиолошких   промјена   на   живцима.   Узрок   неуроза   је   унутрашњи   сукоб   и
незадовољство   које   из   њега   произлази.   Неуротик,   за   разлику   од   психотика   (дуђевног
болесника), нема знатније измијењену предоџбу о стварности, већ се његов поремећај
исказује   кроз   анксиозност,   емоционалну   напетост,   страх   и   различите   психофизичке
реакције (несаницу, главобољу, узбуђеност, лупање срца, повишен крвни притисак...).
То је најраширенији поремећај понашања и јавља се код већине људи. Неуроза је исто
тако стање у којем је смањена способност сналажења у одређеним ситуацијама. Све док
поремећај личности условљен сукобом допушта да се контакт с вањским свијетом одржи
говори се о неурози, чим се прекида тај контакт говори се о психози која потпуно захваћа
човјека.   Модерна   дефиниција   неурозе   гласи:   „Поремећај   који   представља   непријатно
рјешавање   дуготрајнихх   конфликтних   и   фрустрирајућих   ситуација   чији   се   узроци
најчешће проналазе у дјетињству.

Врсте неурозе су:

АНКСИОЗНЕ НЕУРОЗЕ И ФОБИЈЕ
ОПСЕСИВНО-КОМПЛУЗИВНЕ НЕУРОЗЕ
ДЕПРЕСИВНЕ НЕУРОЗЕ
ХИСТЕРИЧНЕ НЕУРОЗЕ

1. АНКСИОЗНЕ НЕУРОЗЕ И ФОБИЈЕ

Анксиозност је доживљај веома близак, али истовремено и веома различит од страха.
Пацијенти своја доживљавања описују обично као врло непријатну унутрашњу напетост,
осјећање стрепње односно неодређене угрожености, слутњу да ће нешто страшно задесити
њих и њихове најдраже. Овај невезани, „слободно лебдећи страх", обухвата садашњост и
односи се на будућност. Посебно је непријатан зато што му је узрок непознат немогуће је
организовати  рационалну   одбрану   од   њега.   Немогуће   га   је  избјећи.   Страх   је   осјећање
изазвано реално угрожавајућим објектом, односно ситуацијом и спада у нормалне људске
емоционалне реакције. Његов узрок је у спољњем свету. Особа зна чега се плаши, па је у
стању да организује и адекватну одбрану.
Са   неурофизиолошког,   односно   психофизиолошког   становишта   анксиозност   се   може
објаснити   поремећајем   у   функционисању   реверберацијског   система   (ретикуларни
активацијски   систем   -   кора).   Ретикуларни   активацијски   систем   (РАС)   је   основни
генератор   неспецифичне   психичке   енергије   коју   прима,   обрађује,   модификује   и   кочи
мождана   кора.   Поједностављено:   на   високу   активацију   РАС,   каква   се   среће   у
анксиозности,   кора   одговара   повишењем   своје   сопствене   активности,   што   има   и   свој
еиектрокортикални израз (повишен кортикални тонус у ЕЕГ анксиозног пацијента).

1.1. ИСТОРИЈАТ И ЕТИОЛОГИЈА

У   19.   вијеку   посебна   пажња   се   посвећује   непсихотичним   комплексима   неурастеније,
фобије,   опсесије   и   комплусије.   1909.   Пјер   Жане   у   систематским   класификацијама
психичких   поремећаја   опсиује   и   анксиозност.   Сигмунд   Фројд   је   први   тврдио   да
анксиозност припада ентитету

SUI GENERIS

који је назвао анксиозна неуроза пошто сви

њени дијелови могу бити груписани око главног симптома- страха. Према њему страх
може бити манифестиран чистим осјећајем страха или може бити праћен идејом пријетње
лудилом, гашењем живота и може бити повезан са сметњама тјелесних функција. Тек
1930. у Америци почело се реводно у литератури користити термин анксиозна неуроза.
Фобија потиче од грчке ријечи

PHOBOS

што значи бјежање, ужас, паника, страх. У

ширем смислу фобије су страх који је везан за неке објекте или ситуације који нису узрок
опасности, па су као такви од индивидуе и препознати, а индивидуа је из ирационалних
разлога   принуђена   избјегавати   одређене   предмете   и   ситуације   које   је   излажу   страху.
Фобичне   реакције   праћене   су   тјелесним   симптомима:   тахикардија,   убрзано   дисање,
тремор, знојење.
Први стручни описи појединих фобичних стања потичу из 1841., односно 1877. Вестфал
описује

АГОРАФОБИЈУ

као страх од широких улица и јавља се тежња дескриптивне

психијатрије да се због феноменалошке сличности између фобије и опсесије обје појаве
опишу као цјелина. Споменути њемачки аутори убрајали су фобију у неурастенију, затим
у   комплусивно   лудило   или   у   психопатска   стања.   Сматрали   су   да   је   прогноза   фобије
неповољна али су допуштали спонтано опорављање. Пјер Жане приближио се модерном
схваћању   смјештајући   фобије   у   хистеричне   парализе,   сматрајући   да   имају   функцију
чувања индивидуе од излагања нечему што не жели. Страх је за њега секундарни феномен
а   не   узрок   фобије.   Праву   концепцију   фобије   пружа   Сигмунд   Фројд   1895.   у   чланку
„

ОПСЕСИЈА И ФОБИЈА И ЊИХОВ ПСИХОЛОШКИ МЕХАНИЗАМ И

ЕТИОЛОГИЈА

“

1.4. ДИФЕРЕНЦИЈАЛНА ДИЈАГНОЗА

Диференцијална дијагноза треба ријешити два питања: Да ли је страх резултат физичке
болести   или   је   симптом   неког   психијатријског   обољења?   Значајно   је   разликовати
анксиозне неурозе од хистерије страха. Анксиозни неуротичар пати од општег страха, а
фобичар пати од страха везаног за нешто специфично. Некада је разликовање тешко јер
постоје прелазни облици и полифобични синдром који укључује страх од више објеката
истовремено.   Фобичне   реакције   треба   разликовати   од   параноидног   страха   у   коме
превладава сумња у зле намјере других људи. Фобију треба одвојити и од нарцистичко-
хипохондричниих стања у којима је надмоћан симптом страха од болести. Фобични страх
се   мора   разликовати   од   страха   који   почива   на   реалној   опасности.   Није   увијек   лако
разликовати   опсесивну   неурозу   од   психастеничног   синдрома   код   којег   се   виђа
комбинација анксиозности за склоношћу претјераном самопроматрању.

1.5. ТОК И ПРОГНОЗА

Сваки страх има тежњу ширења и преко објеката за које је пацијент везао страх па чак и
онда кад је узрок могао бити отклоњен он остаје

СТРАХ ОД СТРАХА.

Доживљен страх

изазван   вањским   узроком   ослобађа   неуротичара   од   унутрашњег   страха.   Прогноза
анксиозних   неуроза   зависи   од   структуре   личности   и   животних   прилика.   Уколико   је
пацијент   мање   неуротски   предиспониран   и   с   мање   траума   из   дјетињства,   односно
снажнијег   ЈА,   изгледи   за   лијечење   су   добри.   Породица   негативно   усмјерена   према
обољелом   члану   успорава   лијечење   и   обрнуто   па   се   зато   препоручује   породична
психотерапија. Не треба строго процјењивати фобичне појаве у периодима биолошких
криза јер најчешће имају добру прогнозу. Неке хроничне неурозе имају лошу прогнозу јер
с временом прогредирају.

1.6. ПСИХОТЕРАПИЈА

Лијечење патолошког страха може бити медикаментозно и психотерапеутско. Међу
психотерапеутским методама користи се: супортативна терапија, сугестија и релаксација,
разусловљавање као дио бихејвиоралне терапије, односно теорије учења и њеног
објашњења настанка страха.

За психоаналитичку терапију потребне су индикације:
а) млађи пацијенти у средњим годинама
б) пацијенти код којих неуроза није хронично окоштала и нарочито не вуче за собом
уходану секундарну и терцијарну добит болести
ц) пацијенти способни да поднесу мучне и страшљиве емоције.
д) способни да изразе осјећаје
е) способни да успоставе међуљудске односе
ф) добар ниво интелигенције као и интроспективна способност пацијента који омогућава
да релативно овлада емоцијама страха, зађе у узроке настанка страха, односно механизме
неуротичне одбране од страха
г) сви који истински пате због болести и желе преображај

Слика бр.2 – Анксиозни поремећаји. Петогодишњи ризик за развој секундарне депреције

Слика бр.3 – Статистика наших амбуланти о особама обољелих неуротским поремећајима

2.2. КЛИНИЧКА СЛИКА

Најједноставније подјела обиља симптома је:
а) опсесивне мисли у виду идеја, слика...
б) компулзивне активности: сплет тенденција, јачи прелази у опсесивне ритуале

Опсесивно понашање је подијелио Бус на поткатегорије:

ОПСЕСИВНЕ СУМЊЕ

- опсесивно сумњало је индивидуа која не може донијети одлуку.

Оно не брине само о будућности већ и о догађајима у прошлости

ОПСЕСИЈЕ

Опсесивне мисли се односе на забавне активности. Тако болесник може

имати сексуалне или агресивне фантазије чији је садржај стран. Такве мисли се називају
СТРАНИ ЈА. Све опсесивне мисли нису непријатне, а најтеже се присилне мисли јављају
у кризама.

КОМПУЛЗИЈЕ

- најчешће су компулзија враћања садашњости у прошлост, ритуали

провјеравања, аритмоманија, присилно бројање прије акције...

Опсесивно-компулзивни симптоми су психолошки. Компулзивна радња се дијели на два
облика: оне које симболично изражавају основни импулс који их ствара и радње које су
реакција да се примарни импулс контролише.

Слика бр.6 – Просјечни резултати на скалама анксиозности испитаника који постижу
висок резултат на скали ОПКО и оних који постижу низак резултат на скали ОПКО

2.3. ЕПИДЕМИОЛОГИЈА

Велика је разлика између присилне мисли и компулзивног понашања. Јако је дуг пут од
тешке неурозе до поремећаја. Болесници који пате од опсесивно-компулзивне неурозе
дођу прихијатру када се неуроза већ развила или неки који имају мање облике неурозе
уопште не иду лијечнику. Зато су процјене ове неурозе инсуфицијентне, а Логлин
процјењује између 9-12% случајева свих облика неурозе.

2.4. ДИФЕРЕНЦИЈАЛНА ДИЈАГНОЗА

И данас неки клиничари стављају прилину неурозу и фобију у исту групу поремећаја.
Фобична   реакција   се   карактерише   болесниковим   страхом   да   ће   му   вањска   ситуација
нанијети штету и разликује се од опсесивног пацијента који мисли да ће неком нанијети
штету.   У   диференцијалној   дијагнози   имеђу   фобија   и   опсесија   је   најважнији   однос
болесника   према   симптому.   Ако   се   болесник   плаши   властитих   мисли   то   је   опсесија.
Опсесије   понекад   сачињавају   саставни   дио   шизофреније,   али   ако   нема   других
шизофрених   симптома   без  облика   на   бизарни   карактер   присила,   тада  вјероватно   нема
шизофреније.

2.5. ТОК И ПРОГНОЗА

У односу на ток Швидер разликује:
а)

ПРИСИЛНЕ РЕАКЦИЈЕ

- код њих нема претходног неуротског развоја и брзо пролазе

б)

СИМПТОМАТСКЕ ПРИСИЛНЕ

код других болести

ц)

ПРИСИЛНЕ НЕУРОЗЕ

- ремитирајучег хроничног тока, валовитог фазаног или

епизодног, континуирано-хроничног тока без битних ремисија, хронично-прогредијатног
тока који прелази у потпуну опсједнутост.

Прогноза ове неурозе варира и зависи о каквој се серији болесника ради. Резултати
лијечења: 15% се осјећа добро, 45% симптоми су смањени и оспособљени су за рад, 40%
стање је исто или погоршано.

3. ДЕПРЕСИВНЕ НЕУРОЗЕ

Последњих година је све веће занимање за депресију. Наше вријеме се зове године

меланхолије

. У порасту депресије судјелују и други фактори. На првом је мјесту

остарјелост човјечанства, а депресија се јавља у другој половици живота. Осјећај кривице
је посљедица интернализоване агресивности, а појачава га несрећа. Фројд окривљује
психолошке факторе за депресију и самоубиство. Често долази до губитка емоционалних
веза међу људима и до аномије. Психосоцијалним и економским факторима се данас
објашњава депресија као најчешћи психички поремећај међу одраслима.
50 до 60% болесника с неким анксиозним поремећајем истовремено болује и од депресије
и обрнуто. Тада говоримо о коморбидитету депресије и анксиозног поремећаја.

Слика бр.8 – Анксиозно-депресивни поремећаји

3.1. ИСТОРИЈАТ И ЕТИОЛОГИЈА

Први који је употријебио појам меланхолије био је Хипократ. Он окривљује поремећај
жучи та депресијин узрок. За Бартона она посједује широк спектар појава од губитка
вољене особе до психотичне депресије. Највише се поклања пажња депресивној психози.
Крепелин   је   развио   дескриптивни   приступ   и   описао   манично-депресивну   психозу   као
нозолошку   јединицу,   а   Абрахам   уочио   етиолошке   факторе   у   настанку   опсесије:
конституацијску   пренаглашеност,   специјалну   фиксацију   и   повреду   инфантилног
нарцизма.   Ипак,   Фројд   је   сматрао   да   је   поријекло   депресије   више   соматско   него
психолошко.

3.2. ЕПИДЕМИОЛОГИЈА

Депресивна неуроза је међу најчешћим неурозама. Интерес за депресију буди учесталост
депресивносг синдрома и искуства депресивног болесника приближава искуствима
тужног човјека. За терапеута је важно да прихвати да депресивно расположење може бити
нормалан феномен.Тешко је створити разлику између нормалне и патолошке депресије јер
је депресија чест садржај нашег живота. Епидемиолошка истраживања су показала да је
депресивна неуроза чешћа у развијенијим друштвима. Важнија је учесталост депресије
код жена него код дјеце јер друштво уобличава женску сгресивност. Често је потребна
хоспитализација код депресивне неурозе.

Слика бр.9 – Присуство депресивног поремећаја према BDI (

the Beck Depression Inventory

)

скору на основу резултата анкетних упитника свих испитаника мушког спола

3.3. КЛИНИЧКА СЛИКА

Депресија може представљати симптом, нормално људско искуство или групу симптома.
Она   је   једна   од   црта   нормалног   људског   искуства   и   то   ствара   проблеме   у   клиничкој
теорији  и   пракси.   Ако   се  на  губитак  особе   реагује  непропорционално   онда  се  ради  о
рективној   депрецији.   Килхок   је   1965.   Дефинисао   депресију   као   клинички   синдром
састављен из три симптома: туге и анксиозности, инхибираности мишљења и поремећаја
центрифугалних психичких и психомоторних дунксија. Неуротска депресија се разликује
од   психотичне   по   томе   што   је   мање   интезивна   и   не   укључује   халуцинације   и   зато
неуротска депресија остаје дијагностички ентитет с нејасним концептуалним границама.
Разлика између прихозе и депресивне неурозе се заснива на неуротичним и психотичним
карактеристикама   присутства   или   одсутства   и   на   изражености   поремећаја   понашања
болесника.

Слика бр.11 – Разлози депресије

3.5. ТОК И ПРОГНОЗА

Дио   депресивних   неуроза   почиње   у   адолесценцији   али   средње   године   показују   тежу
клиничку слику депресивне неурозе. Постоје и хроничне депресивне карактерне неурозе
гдје   је   депресија   водећи   симптом.   Тај   карактерни   оклоп   је   јако   отпоран.   Понашање
оваквих   болесника   је   било   специфично.   Прогноза   ове   неурозе   је   као   и   ккод   других
неуроза, а пацијент се обраћа у фази погоршања и може га се научити да живи са својом
депресијом.

3.6. ПСИХОТЕРАПИЈА

Психотерапија депресивне неурозе намеће посебне проблеме:

Опасност од самоубиства и чешћу хоспитализацију
Комбинирање психотерапије с психофармакотерапијом
Рад с породицом и широм социјалном средином
Почетак лијечења захтјева излажење у сусрет непосредним потребама болесника

У   индивидуалној   терапији   лакше   се   јавља   трансфер   а   у   групи   се   прелази   доживљај
усамљености   и   кривице.   Важно   је   утврдити   који   фактор   највише   доприноси   развоју
неурозе.   Терапеутска   је   традиција   да   се   пацијент   учини   свјесним   својих   агресивних
осјећаја према фузионираном селф-објекту. Постоје облици депресије гдје је патологија
посљедица   смањеног   самопоштовања,   усамљености,   прихваћањем   и   љубављу...   Код
оваквих болесника уколико се у лијечењу стави нагласак на непријатељство према објекту
може   доћи   до   продубљења   депресије.   Самооптуживање   захтјева   у   почетку

стално

разумијевање.

По изласку из депресије пацијенти изражавају захвалност за

разувјеравање. Освјетљавање природе објекталних односа може бити деликатан подхват,
иако је то основа терапије и увјет лијечења. Однос лијечника и пацијента у лијечењу је
врло специфичан. Зависност болесника често терапеуту намаћа потребу да га охрабри.
У студију реакције на губитак Болби разликује три фазе:
а) у првој се ожалошћени не мири с губитком
б) реагује болом и очајањем који доводе до дезорганизације личности
ц) долази до реорганизације, болесник се упућује ка новим објектима

Слика бр.12 – Борба против депресије

завршава   у   одраслоом   добу   манифестним   студијом   изражених   симптома,   а   симптом
зависи   од   имитаторско-идентификацијских   узора.Такви   неуротичари   могу   постати
агресивни ако им се не удовољи, па су спремни и на самоубиство а одатле и правило:
сваки   покушај   самоубиства   треба   схватити   озбиљно.   Лаж   хистеричара   је   симптом   у
хистеричних пацијената. Она служи негацији помоћу фантазма и др. Зато је интелигенција
међу оваквим особама различита.

4.4. ДИФЕРЕНЦИЈАЛНА ДИЈАГНОЗА

За изучавање поријекла и опис симптома хистерије је заслужна прије Фројда франсцуска
психијатријска школа. Хистерија се може прерушити и манифестовати у форму

хистерично сумрачно стање

за које вријеме пацијент дјелује збуњено, ослабљене воље.

Оно може представити слику хистеричне психозе, са делирантно-халуцинаторном сликом,
у којој потиснуте емоције постају објављене и дејствујуће. Неуротични конфликт је код
конверзивне хистерије искључен од ЈА и таквој ЈА се не плаши свијета, а конфликт код
фобичара је ближи ЈА свијети. ЈА у пацијента с хистеичном диспозицијом је спремно да
збивања у ОНОМ изрази на соматски начин. Такво ЈА је тјелесно или материјално.

4.5. ТОК И ПРОГНОЗА

Ток хистеричне неурозе може показивати тежњу дуготрајном ходу и показивати ознаке
оклопа-карактера. Прогноза конверзивне неурозе зависи од структуре личности пацијента,
дужине трајања симптома, а соматски облици имају бољу прогнозу од физиолошких и
дисоцијативних форми. И поред терапије прогноза је неповољна.

4.6. ПСИХОТЕРАПИЈА

Хистеричан симптом је како представљање конфликтне ситуације тако и апел да се из ње
изађе   као   и   израз   насвјесне   психичке   структуре   пацијента.   Терапија   је   углавном
откривајућа,   тј.   индиковане   су   разне   форме   аналитички   опредјељене   психотерапије.
Принцип лијечења састоји се у поништавању потискивања и морају бити анализовани
емоционални чинитељ који су потиснули конфликт из центра свијести.
Циљ   успјешне   терапије   је   јачање   снаге   ЈА,   учвршћивање   фалусно-едипалног   нивоа
развоја, реално цијењење себе, губљење симптома и смањивање или потпуно губљење
потребе   за   образовањем   симптома   као   одговор   на   фрустрацијске   животне   ситуације.
Препоручују   се   методе   из   школе   Ернста   Кречмера:   активна   ступњевита   хипноза,
двоколосијечна   стандардна   метода,   обична   хипноза...У   случајевима   акутне   хистерије
страха   или   тјелесног   пропадања   као   менталне   анорексије   примјењује   се   сугестивно
медикаментозна терапија. У неким случајевима хистерије, односно конверзивне неурозе
хипноза је прави избор доктора. Хистерични поремећаји карактера боље се лијече у групи
него индивидуално, а код доста пацијената се постижу резултати тек када се приступи
родитељској психијатрији.

5. ПРЕВЕНЦИЈА

Најбоља врста превенције је да особа прво постане свјесна симптома.
Код већине људи који су под стресом дође до тога да на крају оболе. Битно је да науче да
препознају стрес и како ће се борити са стресом.

Димензије суочавања са стресом

Акутно суочавање – је подузимање конкретних активности за отклањање стресора или
умањивање њиховог деловања.

Планирање – значи промишљање о могућим начинима суочавања са стресом и одабир
стратегија деловања.

Занемаривање других активности – подразумева остављање по страни других окупација,
како би се особа могла посветити искључиво суочавању са стресором.

Самоконтрола – значи чекање са деловањем, док се не појави прикладан тренутак за
реаговање.

Тражење помоћи – тражење инструменталне помоћи од стране других, питање за савет
или информације у вези проблема.

Тражење емоционалне подршке – подразумева тражење моралне потпоре, разумевања и
емпатије од стране околине.

Тражење “вентила” – обухвата сва понашања којима се отворено изражавају емоције.

Одустајање, “мирење са судбином” – односно неангажовање у понашању и неангажовање
у размишљању, кроз укључивање у различите активности, које ће особу спречити да
размишља о проблему.

Позитивно деловање и раст – тенденција да се са стресом суочи тражењем позитивних
аспеката стресне ситуације.

Негирање – подразумева неприхватање да стресор постоји, и понашање као да проблема
нема.

Прихватање – значи прилагођавање на ситуацију каква јесте, без настојања да се ишта
промени.

Особа може да оболи и ако нема подршку окружења. Веће шансе да превазиђе и ријеши се
болести јесте ако има подршку партнера, породице, друштва...