МАТУРСКИ РАД
Тема :
НЕУРОЗЕ
Април, 2008.
Неурозe
Неуроза је душевни поремећај при којем је личност потпуно свесна својих
тегоба. Однос према спољној и унутрашњој реалности је потпуно очуван, мада је
донекле искривљен. Постојање увида у сопствено стање је битна претпоставка
повољне прогнозе лечења или самог излечења. Јавља се и парадокс: сто год је бољи
увид (са вечим субјективним патњама), случај се мозе сматрати лаксим са
становиста исхода терапије.
Неуроза је термин означава лакши, функционални облик душевног
обољења, код којег није нађен органски узрок. За неуротичне поремећаје
специфично је да су психогени, па се неурозе још називају психонеурозе и
неуротични поремећаји. Неурозу карактеришу напади узнемирености, одређени
облици депресије, хипохондрија, хистеричне реакције, опсесивно-компулзивни
поремећаји, фобије, различите сексуалне дисфункције и неки тикови.
Традиционално се сматра да је узрок неурозе емоционални конфликт у коме
блокирни импулс покушава да се испољи као маскиран одговор или симптом.
Бихејвиористички психолози сматрају их наученим, неодговарајућим одговором на
стрес.
Поремећај је стање до кога долази нарушавањем неког реда и поретка
односа који су формирани на основу критеријума. Поремећај зато представља
форму одступања од концепта целине, односно хомеостазе. Термин се широко
користи у медицинским, социјалним и психолошким наукама као нпр.: болест као
поремећај физиолошке хомеостазе, соматски поремећаји, поремећаји личности,
поремећаји понашања, функционални поремећај и сл.
Дечија неуроза
1916-17). Овако препозната, трауматска реакција и неуротски поремећај настају
најчешће као последица унутрашњих нагонских тензија. Ово изузетно вредновање
учествовања фантазије у трауматском, дуго ће заклонити и релативизовати важност
реалних сексуалних и физичких злостављања у детињству у генези
психопатолошких испољавања.
Синдром "заплетених рогова" - један вид породичне неурозе
У најстарије доба људске историје, а свакако и праисторије, болесни људи су
већином знали да сами себи помогну. Туђа помоћ, у првом реду поглавара племена
који је уједно био и врач, постајала је све неопходнија што су људи више били у
групи и што су више губили инстинктивно препознавање природе болести и
неопходног лека за ту болест. У цивилизованом животу, нарочито у прошлости,
болесни појединац био је предат другоме који је могао да му помогне, готово
потпуно лишен увида у узроке своје болести, као и предузимања мера заштите и
лечења. При свему томе огроман напредак савремене медицине, њено све веће
популарисање (које има и своје наличје) учинили су да савремени човек, свеједно
да ли здрав или болестан, са великом пажњом и природном радозналошћу почне да
истражује узроке, поводе, последице разних телесних и душевних сметњи које у
себи и на себи запажа. Ако је некадашње препознавање природе болести и здравља
протицало инстинктивно и апсолутним усвајањем норми и веровања у племену у
коме је појединац припадао, лаганим и изванредно спорим процесом освешћивања
и улажењем у спиралну еволутивну игру индивидуалоног процеса, цивилизован и
културан човек све је више био у стању да разумом критички и самокритички
посматра сложене процесе одвајања и диференцирања свесног дела личности од
много пространије, тајанственије и опасније сфере његовог несвесног бића. Кроз
овакав историјски процес поступног индивидуализирања човеку се пружа
могућност да самостално одлучује и све успешније израсте у слободну, јединствену
и непоновљиву личност која први пут себи поставља одлучујуће питање о смислу
своје егзистенције и: есенције.
Један вид овог процеса освешћивања и осамостаљивања тиче се проблема
односа појединца у његовој породици. Ако неурозу и неуротично реаговање
појединог човека не схватимо, слично Фројду, као изразито негативан вид
човековог реаговања уопште на заплете и противречности у њему самом
произашле из његових нагонских стремљења и реаговања на често неподношљиве
противречности које само друштво односно породица намеће појединцу, већ
неурозу схватимо, слично Јунговом и Фромовом објашњењу, и као шансу за даљи
напредак у покушају уједињавања супротности у самом човеку и супротности
између човека и његове околине, онда су и наше могућности, као психотерапеута,
богатије и шире, мада и много сложеније. Бавећи се значајним и занимљивим
питањем шта бива са нашим неуротичним пацијентом када се он после успешног
лечења враћа у породичну средину из које нам је дошао на терапију, запазили смо,
заједно са другим ауторима који се баве данас веома распрострањеном и цењеном
терапијом породице, различит исход овог нашег првобитно успешног лечења.
Свесни од почетка чињенице да неуротичар који нас је својевољно потражио ради
лечења није могао да се разболи само на основу конфликата који су се одиграли у
неком замишљеном систему индивидуалне монаде, већ да су на почетак и даљи
развој његове неурозе морали породични чиниоци одиграти пресудну улогу, како
на креирање симптома неурозе, тако и на њихово упорно одржавање, обратили смо
нарочиту пажњу на оне бројније случајеве при којима су нам се, после краћег или
дужег периода, враћали наши излечени пацијенти, са истим или чешће новим
симптомима, или су нам сада долазили на терапију други чланови породице који до
повратка излеченог пацијента нису били болесни, или бар нису показивали
манифестне симптоме болести.
У извесним таквим случајевима открили смо постојање неке врсте "клацкалице",
или како смо то сликовитије назвали: синдром "заплетених рогова", према сећању
на једну тужну фотографију у новинама на којој су се два јелена, у борби на живот
и смрт, тако заплели роговима да су на крају борбе, исцрпљени, пали један поред
другог мртви.
Док су се у случајевима "клацкалице" код једне исте особе, наизменично
или са краћим или дужим паузама предаха, смењивали симптоми неког телесног
дошли смо до закљуцка да највећу штету у породици не извлаци толико онај који је
најнеуротицнији, већ много више онај који је најслабији.
На крају бисмо хтели да нагласимо да у бројној а неуротицној породици тај
најслабији цлан породице обицно добија улогу, наравно несвесно, "жртвеног
јагњета". Он је тај несрећник који испашта због неурозе осталих, који подмеће себе
тамо где је најтеже, он је Пепељуга породице и цесто само захваљујући њему
интегритет такве неуротицне породице дуго времена је успешно сацуван. Поставља
се озбиљно питање да ли овакво "жртвено јагње" треба уопште лецити.
Не заборавимо, најпре, да та незахвална улога "жртвеног јагњета" није свесно и
вољно преузета у породици. Зрео и јак цовек у стању је да ову улогу преузме
свесно. Отуд разлика, која није истина увек јасна, па ни битна, између несвесно
преузете улоге "жртвеног јагњета" и свесног прихватања жртве. Пошто ни ова
несвесна улога није оцевидно лишена своје етицке вредности, без обзира на тешку
мазохистицку неурозу таквог цовека, сваки психотерапеут који би се усудио да
леци оваквог неуротицара мора бити потпуно свестан да ће у слуцају успешне
терапије убрзо имати у ординацији друге, можда и све цланове такве породице.
ПСИХОСОМАТСКЕ БОЛЕСТИ
Још су стари Грци знали да снажне емоције као бес, жалост, страх, гнев
могу изазвати телесне поремећаје и обољења. Данас, веза између психицког и
соматског се одражава у психосоматској медицини - медицинској области која се
бави психосоматским поремећајима и болестима.
Психосоматска медицина је медицинска област која се бави психосоматским
болестима, односно болестима у цијем настанку психогени тј. емоционални фактор
игра пресудну улогу. На поцетку да подсетимо-ова обољења имају своје примарне
етиолошке циниоце која се изуцавају у другим соматским гранама медицине
( знања из гастроентерологије указују на хеликобацтер пилори као узрок улкусне
