Nezavisne recenice

Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača “Mihailo

Palov” Vršac

Seminarski rad iz srpskog jezika

Tema:

Nezavisne rečenice

Mentor: Student:

mr.Dragana Josifović Zorica Putnik

Liljana Kelemen J-10,2011

I Uvod

Rečenice su jezičkim sredstvima ostvarene veze izmedju pojmova,kojima se tako
povezanim,nešto kazuje.Sve što se u jeziku javlja,javlja se u takvim vezama,tj. u
rečenicama,ili u funkciji njihovih delova,njihovih elemenata,ili kao nešto što se
upotrebljava u njihovoj službi.Rečenice kao jezičke jedinice sluze za komunikaciju
medju članovima ljudskog društva.Razgovor se vrši na taj način što jedan član nešto
saopštava drugima,ili druge pita za nešto.

Dve ili više prostih,odnosno prostih proširenih rečenica medjusobno tesno povezanih
smislom ili sintaksičkim funkcijama,ili I jednim I drugim tim momenom-čine složenu
rečenicu,kao najveću jezičku jedinicu.Složena rečenica je,prema tome,jezička celina
sastavljena od dveju ili više tesno povezanih prostih,odnosno prostih proširenih
rečenica.Kad proste,odnosno proste proširene rečenice u složenoj ne objašnjavaju
jedna drugu,I ne zavise jedna od druge,već stoje naporedno jedna s drugom ,-onda su
to rečenice nezavisnog medjusobnog odnosa,nezavisne rečenice.Nezavisne rečenice
mogu da stoje samostalno,odnosno mogu same da kazuju neku poruku.Nezavisne
rečenice mogu imati različitu ulogu,tj. imaju različitu komunikativnu funkciju.Prema tome
se dele na pet vrsta:obaveštajne rečenice,upitne rečenice,zapovedne rečenice,željne
rečenice I uzvične rećenice.

Kao što rečenični članovi mogu stajati u naporednom odnosu,tako I nezavisne rečenice
mogu biti u sastavnom,rastavnom,suprotnom,zaključnom I isključnom odnosu.