Nezavisnost centralne banke
Autor: Ivana Maraš
Reviziju sproveo: Đorđe Dotlić
Političke promene u Srbiji u ovoj godini dovele su do promena Zakona o Narodnoj banci Srbije
čijim odredbama je sužena nezavisnost ove institucije. Time je ponovo otvorena diskusija o tome
da li centralna banka treba da bude nezavisna, i gde su granice te nezavisnosti.
Koncept nezavisnosti centralnih banaka je relativno nov u ekonomskoj teoriji i praksi. Pre
dvadeset godina većina centralnih banaka u svetu funkcionisale su kao službe ministarstva
finansija. U prošlosti se od većine centralnih banaka očekivalo – shodno zakonu, običaju, ili i
jednom i drugom – da koriste svoje instrumente radi ostvarenja mnoštva ciljeva, kao što su
visoke stope rasta i zaposlenosti, obezbeđivanje sredstava za državne rashode i rešavanje
problema platnog bilansa. Takođe se očekivalo da održe finansijsku stabilnost i stabilnost cena,
ali cilj stabilnosti cena bio je jedan od ciljeva u osnivačkom aktu banke i nije imao nikakav
poseban status. U nekim slučajevima, poput Španije i Norveške, nije se čak ni spominjao u
aktima. U skladu sa realnošću, ni ekonomska teorija nije pridavala neku posebnu važnost
nezavisnosti centralne banke, a koncept kredibiliteta monetarne politike je tek nastajao. Štaviše,
kao primetno nasleđe Kejnza, postojalo je uverenje da određena stopa inflacije doprinosi
ekonomskom rastu.
Nezavisnost centralne banke podrazumeva postojanje visokog stepena slobode odlučivanja
centralne banke pri vođenju monetarne politike. Povećanje nezavisnosti centralne banke
namenjeno je, pre svega, njenoj zaštiti od kratkoročnih i često kratkovidih političkih pritisaka,
povezanih s izbornim ciklusom.
Većina ekonomskih škola, polazeći od zaključka Miltona Fridmana da je inflacija uvek i
isključivo monetarni fenomen, potvrđuje ulogu monetarne politike u kreiranju i suzbijanju
inflacije. Kako bi centralna banka postigla svoj cilj (suzbijanje inflacije), potrebno je da bude što
manje povezana s vladom, jer ’’njima često upravljaju politički poslovni ciklusi koji pokušavaju
merama ekonomske i monetarne politike potaknuti konjukturu (rast) neposredno pre izbora, kako
bi političari bili ponovno izabrani.’’
U ekonomskoj teoriji postoji saglasnost o pozitivnim efektima nezavisnosti centralnih banaka, a
kao prednosti ovog koncepta se najčešće navode:
1. Inflatorna karakteristika monetarne politike: Dozvoljavajući politički pritisak na centralnu
banku daje se inflatorna karakteristika monetarnoj politici. Naime, osnovni cilj političara je da
budu ponovo izabrani, što znači da će javne politike i javna dobra koristiti kao sredstva za
postizanje ovog cilja. Međutim, političari se ne mogu fokusirati na dugoročne ciljeve, kao što je
održavanje stabilnosti cena. U političkim poslovnim ciklusima, u periodu pre izbora vode se
ekspanzivne politike koje za rezultat imaju niže kamatne stope i stopu nezaposlenosti, a ubrzo
nakon izbora osećaju se negativni efekti ovih politika (visoka inflacija i visoke kamatne stope),
pri čemu se političari nadaju da će isti biti zaboravljeni do narednih izbora.
2. Finansiranje budžetskog deficita: Dozvola da centralna banka bude pod kontrolom
predsednika države (vlade, odnosno ministarstva finansija) predstavlja opasnost, jer centralna
banka može biti korišćena za finansiranje budžetskog deficita, što vodi porastu inflacije.
3. Nedostatak iskustva političara za vođenje monetarne politike: Kontrola monetarne politike je
suviše važna da bi se prepustila političarima koji obično imaju nedostatak iskustva u donošenju
odluka od važnosti za celu ekonomiju
4. “Moć trošenja novca trebalo bi na neki način da bude odvojena od moći kreiranja novca”2 U
prilog ovim argumentima idu brojna istraživanja koja su dokazala negativnu korelaciju između
inflacije i zakonske nezavisnosti centralnih banaka,3 kao i značaj koji za privredni rast ima niska
i stabilna inflacija.
Takođe, teorija političkih ciklusa u makroekonomiji objašnjava ekonomska kretanja polazeći od
činjenice da su kreatori ekonomske politike zapravo političari čiji su ciljevi da:
1) obezbede pobedu na izborima (osvoje ili sačuvaju vlast) – oportunistički motiv,
2) realizuju određenu stranačku politiku (preferiranje niske inflacije – desničarske partije, ili
niske nezaposlenosti- levičarske partije) – stranački motiv.
Na osnovu ovih motiva kreatori ekonomske politike koriste instrumente ekonomske politike,
formulišu odgovarajuću fiskalnu i monetarnu politiku. Postavka koja dominira u
makroekonomskoj teoriji, o neophodnosti da se formulisanjem i realizovanjem monetarne
politike bavi nezavisna i ne-politička institucija kakva bi trebalo da bude centralna banka,
