Нежељена дејства лекова
Нежељеним дејствима лекова се сматрају све штетне промене које се јављају у
току лечења. Оне су понекад врло изражене и налажу неопходно смањење дозе лека
или прекид лечења, чак и у случају кад је оно веома успешно.
Системна оштећења организма лековима
Општа штетна деловања лекова могу настати приликом системне примене
лекоца у стоматолошкој пракси (општи анестетици, аналгетици, седативи и др.), али
се, под извесним условима, виде и после ресорпције локално апликованих лекова у
усној дупљи (локални анестетици, вазоконстриктори, кортикостероиди и др.). Ови
поремећаји су понекад веома тешки и опасни, али се, на срећу, виду у сразмерно
малог броја лечених болесника. Механизам настајања штетних ефеката лекова често
је недовоњно познат те је ове ефекте тешко сврстати на задовољавајући начин. У
пракси се обично разликују следећи поремећаји: узгредни ефекти и секундарни
ефекти, токсични ефекти, алергијски поремећаји, идиосинкразија и зависност од
лека.
Узгредна и секундарна дејства
Карактеристично фармаколошко дејство је најважније за терапијску примену
лека и назива се главним дејством. Међутим, готово по правилу лек истовремено
проузрокује и низ других фармаколошких ефеката који могу бити изражени у мањем
или већем степену. Атропин, на пример, смањује секрецију пљувачних жчезда и
проузрокује сушење уста. Овај лек се стога примењује у стоматологији кад је
уобичајени механички поступак недовољан за отклањање пњувачке из уста.
Међутим, стропин истовремено делује на око и друге органе и проузрокује низ
других фармаколошких ефеката (поремећај вида, убрзан рад срца и друго).
Ова узгредна фармаколошка дејства обично не ометају терапијску примену
лека а понекад могу бити и пожељна. Такав је случај, на пример, са седативним
дејством антихистаминика које је пожељно у сузбијању несносног свраба у току
алергијских поремећаја. Међутим, у већини случајева узгредни ефекти представљају
нежељена дејства лека. Непосредно, примерно дејство лека понекад је праћено
секундарним појавама које су обично нежељене. Тетрациклини, на пример, ефикасно
1
хуморална антитела (имуноглобулини) или настаји сензибилисани Т-лимфоцити.
Супстанције које изазивају стварање антитела називају се антигенима. То су обично
велики молекули протеина. Међутим, већина лекова има малу молекулску тежину,
(испод хиљаду), и делују као хаптени (полуантигени). Они тек у споју са
беланчевинама крви и ткивас постају потпуни антигени способни да у организму
изазову стварање специфичних антитела.
Реакција између антигена и антитела је веома специфична. Међутим, она
настаје не само после уношења лека који је изазвао стварање специфичних антитела
него и после уношења структурно сличних супстанција. Отуда, на пример, особе које
су осетљиве према бензилпеницилину испољавају исту осетљивост и према свим
осталим пеницилинима (унакрсна алергија). Понекад антигена својства нема сам лек
већ његови метаболички продукти. Алергија на пеницилн се, у ствари, приписује
неким метаболичким пеницилинима, а не самом пеницилину. Распадни продукти
тетрациклина или сулфонамида добијају антигена својства под утицајем сунчане
светлости (фотосензибилизација). Помоћне супстанције које се додају лековима
такође могу деловати као антигени. Алергијска преосетљивост према одређеном леку
траје више месеци или година. У том ериоду једна једина апликација минималне
количине лека може да приурокује врло тешке алергијске поремећаје. Зависно од
начина настајања обично се разликују четири основна типа алергијских реакција.
Анафилактичке реакције
Реакције ове врсте су копривњача (уртикарија), бронхоспазам,
ангионеуротични едем и анафилактички шок. Ове реакције су везане за пасивно
присуство имуноглобулина Е. Ове реакције су везане за мастоците у кожи,
слузокожама, адвентицији крвних капилара или за базофилне ћелије у крви.
Приликом поновног уношења, лек реагује са антителима на ћелијској мембрани
мастоцита при чему се ослобађају хистамин, леукотријени и друге вазоактивне
супстанце.
Цитотоксичне реакције
Цитотоксичне реакције се испољавају тешким поремећајем у крви као што су
хемиолитичка анемија, агранулоцитоза и тробоцитопенија. Ове појаве се најчеђће
запажају после употребе сулфонамида или тијазидних диуретика. Код ове алергијске
преосетљивости, лек се веже за ћелијску мембрану еритроцита, гранулоцита или
3
