Nikomahova etika

Naslov izvornika 

Α Ρ Ι Σ Τ Ο Τ Ε Λ Ο Υ Σ 

Η Θ Ι Κ Α  Ν Ι Κ Ο Μ Α Χ Ε Ι Α 

Predložak grčkog teksta prema izdanju: 

Aristotelis 

E T H I C A  N I C O M A C H E A 

Recognivit brevique adnotatione critica instruxit I. Bywater 

MCMLXX 

Filozofski fakultet Sarajevo 

F 

145 02 

CIP - Katalogizacija u publikaciji 
Nacionalna i sveučilišna biblioteka, Zagreb 

U D K 17.01/. 02 

A R I S T O T E L E S 

Nikomahova etika / Aristotel ; prijevod s izvornika, bilješke 

i rječnik nazivlja Tomislav Lađa

 η ; predgovor i filozofijska redaktura 

Danilo

 Pejovič. - Zagreb : Globus, 1988. - XXXIX. 269 str. ; 22 cm. 

— (Biblioteka Episteme) 

Prijevod djela: 'Etnika Nikomaheia / Aristoteles. - Novi otisak izd. iz 

1982. u nakl. SNL. - Aristotelova praktična filozofija i etika; str. 

V—XXXIX. - Pogovor prevoditelja: str. 243-248. - Grčko-latinsko-

hrvatski rječnik temeljnih pojmova ili nazivaka: str. 25 1-269. - Biblio­

grafija i bilješke uz tekst. - Kazalo. 

ISBN 86-343-0376-4 

Objavljivanje ove knjige sufinancirala je Samoupravna interesna 

zajednica znanosti SR Hrvatske 

ARISTOTELOVA PRAKTIČNA FILOZOFIJA 

I  E T I K A 

1 »PREDMET« I »METODA« 

1. Kao na tolikim drugim područjima filozofije i zna­

nosti Aristotel je krčio d putove »filozofije

 ο ljudskim 

drvarima«

 (Eth. Nic.

 X,10, 1181 b 15:

 περί τα άν&ρώηινα 

φιλοσοφία

 ),

1

 i taj posao nazvao

 praktičnom filozofi­

jom

 obuhvaćajući posebne discipline etiku, ekonomiku 

i politiku. Mi ćemo se zasad zaustaviti samo pri etici, nje­

zinu mjestu u praktičnoj filozofiji i položaju ove posljed­

nje u Aristotelovu mišljenju kao cjelini

2

. 

Ako je svaka spoznaja ili praktična ili poietička ili teo­

retska

 (Met.

 V, 1, 1025 b 25), onda praktična filozofija 

tvori zasebnu i osebujnu sferu istraživanja koja se ne mo­

že svesti ni na teoretsko ni na poletičko područje. Jer tu 

nije riječ ni

 ο promatranju ni ο tvorenju, ο

 čemu ras­

pravljaju odgovarajuće grane filozofije i njihove posebne 

discipline, nego

 ο

 čovječjem

 djelovanju

 ili činjenju, čini-

ma ili činidbama. Kad je tako, onda se ponajprije po­

stavlja pitanje kako se i uopće po čemu razlikuju tri 

glavna filozofska područja, a zatim se pita u čemu je 

osebujnost područja prakse i praktičnoga te ono zahtijeva 

specifičan pristup i

 ο njemu valja razviti posebnu filozo­

fiju? Tek kada se s time makar u glavnim potezima upo­
znamo bit

 ćemo pripremljeni za razumijevanje

 Nikoma-

hove etike,

 pojedinosti njezine tematike te odnosa etike 

i politike kako ih vidi Aristotel u tom čuvenom spisu koji 

zacijelo spada među njegove najoriginalnije. 

1

 Svi citati iz

 Nikomahove etike

 u daljnjem tekstu navode 

se ovdje prema prijevodu Tomislava Ladana. 

2

 Od općih djela

 ο Aristotelu ovdje spominjemo: W. D. 

Ross,

 Aristotle,

 a complete exposition of his works and tho­

ught, New York 1960; — Walter Brocker,

 Aristoteles,

 Frank­

furt/Main 1974. 

2. Ο tome nam Aristotel

 pruža glavnu pouku u šestoj 

knjizi

 Nikomahove etike

 u tekstu koji ima bitno značenje 

za razumijevanje njegove dispozicije i artikulacije sredi­

šnjih filozofskih problema i njegova zahtjeva za specifič­

nim pristupom svakome od njih. Prije svega riječ je

 ο

 du­

ši čovječjoj i analizi njezinih sastavnih dijelova, što se 

u potpunosti ne podudara s razmatranjem iste teme u 

spisu

 Ο

 duši (De Anima). Ovdje se navodi da postoje dva 

dijela duše od kojih je jedan razuman

 (λόγον)

 i drugi

 ne­

razuman

 (άλογον)

 razuman se pak dio dalje dijeli na onaj 

kojim promatramo stvari kojima

 počela ne mogu biti 

drukčija, i onaj kojim promatramo stvari koje se mogu 

mijenjati. Jednom dijelu razumne duše dakle odgovara 

nepromjenljivo ili nužno biće, a drugome promjenljivo 

ili nepostojano

 {Eth. Nic.

 VI, I, 1139 a 4 sq; usp. i I, 13, 

1102 a 26—28), i već prema samoj prirodi njima pripada­

ju srodni načini spoznaje. 

Onaj dio razumne duše kojim promatramo nepromjen­

ljivo biće zove se

 znanstveni

 (έπιστεμονικδν),

 dok se dru­

gi kojim promatramo sve promjenljivo naziva

 rasudbeni 

(λογισιικόν),

 a iz

 dosadašnjeg je izlaganja već jasno da 

ta dva načina spoznaje — znanstveni i rasudbeni ili pro-

mišljajni, također na različite načine postižu istinu. Na­

ime u promatračkom ili teoretskom mišljenju koje spo­

znaje na način znanosti svrha se — a to je istina — 

postiže

 izrijekom

 i

 nijekom

 (

χατάφασις και άπόφασις

), 

ali ostaje otvoreno pitanje kako s time stoji pri

 praktič­

nom ili činidbenom te poietičkom ili tvorbenom mišlje­

nju? 

3. Ćudoredno znanje pomoću kojega postižemo ćudored­

ni opstanak, krepost, i uopće znanje što vodi činidbu 

(πραξις)

 i tvorbu

 (ποίησις)

 nije takve vrste u prvom re­

du zato

 što u njemu sudjeluje ne samo razumski nego 

i nerazumski dio duše: žudnja ili težnja

 (δρεξις)

 u kojoj 

kao analogon izrijeku i nijeku nalazimo

 nastojanje i iz­

bjegavanje

 što vođeno promišljajem i izborom —

 ο

 če­

mu kasnije — postaje

 djelatno mišljenje

 i istina (1139 a 

23).

 Prva

 je dakle značajka praktičnoga znanja što u nje­

mu sudjeluje i čuvstvo, poriv, žudnja, jer samo tako na­

staje ono što mi danas nazivamo

 volja

 ili hotenje, i bez 

toga bi činidba ostala promatranje i ne bi nikada postala 

djelovanje. Prema tome, nerazumni se dio duše, usprkos 

otporu, dade voditi razumnim, i na taj se način konstitu-

VI 

ira tema praktične filozofije, etike i politike, a žudnja 

se navikom privikava na vodstvo razuma u činidbenoj dje­

latnosti, ćudorednu ponašanju. 

Nadalje, riječ je ovdje

 ο granicama teme, »predmeta« 

znanstvena ili teoretskoga znanja: to su stvari koje ne 
mogu biti

 drukčije. Biće pak koje ne može biti drukčije 

biva po nužnosti, ono je nepromjenljivo i vječno, nenasta-

lo i nepropadljivo, i uzor takve znanosti za Grke nekoć, 

a za neke i danas, jest i ostaje matematika. Sve ostale 

znanosti ukoliko su znanosti jesu to samo svojom većom 

ili manjom blizinom tome uzoru. One počivaju na onim 

logičkim postupcima koji se dadu učiti 1 mogu naučavati 

i detaljno su opisani u

 Drugoj analitici

 na koju se Aristo­

tel i na ovom omjestu izrijekom poziva: zaključivanjem 

i dokazivanjem (1139 b 27 sq:

 συλλογισμός, άηόδειξις). 

tj. bilo da se polazi od

 općenitosti, bilo da se dovođenjem 

ide prema njoj

 (επαγωγή).

 Znanje znanosti zato je

 opće i 

nužno, i može se univerzalno primijeniti na svaki pojedini 

slučaj beziznimno. 

S obzirom dakle da je tema znanosti vječno, nepromjen­

ljivo i nužno biće te odgovarajuća počela, čini se da je 

ono neprimjereno razumijevanju bića koje može biti i 

ne biti, što pobliže znači da je

 prolazno i promjenljivo, 

ili modernije rečeno vremeno i povijesno, a upravo je 

takvo biće tema praktične filozofije. 

Druga

 je prema tome značajka praktičnoga znanja što 

je njegova tema promjenljivo biće što bitkuje na način 

mogućnosti,

 a odatle slijedi i njegova

 treća

 značajka, na­

ime što ono nastoji oko nečega što još nije ah može biti 

i utoliko se odnosi na ono

 buduće.

 Sto se već dogodilo 

ne može se više htjeti ni uzeti kao da se nije zbilo, pro­

mišlja se samo

 ο onome

 što se ima i može dogoditi (1139 

b 5 sq.). No ako se u prošlosti više ništa ne može mije­

njati, nego samo u budućnosti, onda je činidba i odgova­

rajuće znanje nešto

 prospektivno i anticipativno.

 Biće pak 

kojega je način bitka u skladu s navedenim značajkama 

a uz to je živo, razumno i društveno (»političko«), to je 

samo čovjek u svom ćudorednom bitku, pojedinačnosti i 

zajedništvu — toma pi-aktične filozofije. 

No Aristotel u istom kontekstu ubrzo dodaje kako ono 

sto može biti drukčije nastupa na dva načina: kao činid­

ba i kao tvorba (1140 a sq). Ima li se u vidu ono zajedni­

čko među njima, naime što se bave stvarima koje mogu 

VII 

ralo imati toliko značenja koliko je kategorija, a tada je 

nemoguće da bude jedno i opće, kakvo bi imalo biti kad 

bi dobro bila ideja. Nasuprot takvoj apstraktnoj općeni­

tosti postoji samo ljudsko dobro za nas u

 konkretnom 

djelovanju, neposrednosti praktične situacije, pri čemu 

se Aristotel na kraju poziva i na slična izvođenja drugdje, 

napose u

 Metafizici,

 .mjesta koja svakako nisu malobroj­

na. Nisu rijetki autori danas koji upravo spomenuto mje­

sto u

 Nikomahovoj etici

 smatraju najznačajnijim mjestom 

u cijeloj Aristotelovoj kritici Platona, a ujedno paradigma-

tičnim za kritiku svakog .statičkog platonizma. Da ga je 

tradicija otprilike tako razumjela pokazuje i poslovica 

što svoj postanak duguje baš ovom mjestu: Amicus Plato, 

sed imagis amica veritas! 

6. Ako su »predmet i »metoda«, kako istraživanje na­

ziva novovjekovno (mišljenje, svagda komplementarni, on­

da smo sada već mnogo bliži tome što tražimo. Ponajpri­

je, Aristotelov pristup praktičnoj filozofiji nije metoda u 

novovjekovno-dekartovskom smislu, ali ni u izvornom ari-

stotelovskom kao što slijedi iz onoga što nam je već po­

znato

 ο biti teoretske ili znanstvene spoznaje. Naime phro-

nesis nije ni znanost ni

 umijeće, a jedino je pri takvim 

držanjima moguć naputak i reglementiranje, i ona je sa­

ma »praktična znanost« — spoznaja konkretnog i pojedi­

načnog. Za razliku od znanstvenog i tehničkog znanja od 

kojih svako ima svojevrsnu apriornost te se njihov »su­

bjekt« i »objekt« mogu odvojiti kao dva heterogena mo­

menta, pri spoznaji čovječjeg djelovanja gdje su spoznaja 

i spoznato identični, to nije moguće. Kao takva

 samo-spo-

Zrtaja

 i samo-znanje phronesis je partikularna i njezino 

se znanje ne može odvojiti od djelovanja što ga ono vodi. 

Štoviše, i neko znanje koje bi to praktično znanje uzelo 

za svoj predmet, poput Hegelove

 Fenomenologije

 što sva­

ku svijest ponovo pretvara u predmet svijesti, ne bi se 

kao razboritost

 moglo odvojiti od djelovanja. Upravo za­

to praktična filozofija u iskonskom smislu nikada

 ne mo­

že biti neka metafizika ili »ontologija prakse«

 — nešto 

sebi samome protuslovno, pa niti »metafizika ćudoredno-

sti« kako je zamišlja Kant shodno novovjekovnim pret­

postavkama svoga mišljenja istražujući »praktični um«! 

Nasuprot tome, kada Aristotel govori

 ο praksi, etici i 

središnjim problemima toga područja kao što su npr. 

blaženstvo, krepost, izbor itd., on uvijek naglašava da je 

X 

njegovo izlaganje samo

 ocrt

 (τύπος),

 nacrt ili obris teme, 

a nikakvo »sistematsko

 izvođenje«, jer sam »predmet« 

ovdje to ne dopušta, pa stoga ni sama etika nije, ne može 

i ne mora biti »egzaktna znanost« poput matematike, niti 

bi ona time što dobila, jer to, kako vidjesmo, protuslovi 

njezinoj biti, i zato njezino znanje nije »lakše« no »teže« 

od znanja znanosti. 

Za ilustraciju navest ćemo nekoliko primjera gdje ta 

otvorenost problema izričito dolazi do riječi. Kad na sa­

mu početku

 Nikomahove etike

 naznačuje temu svojega pri­

kaza Aristotel odmah napominje kako »lijepe i pravedne 

stvari koje istražuje državništvo

 (πολιτική)«

 »pokazuju 

mnogo

 različitosti i nestalnosti« (1094 b 14.15), a »istu 

nestalnost imaju dobra . ..«. Imajući dakle posla s tak­

vim stvarima »valja se zadovoljiti da se istina označi na-

grubo i u ocrtu, i govoreći, dakle,

 ο stvarima

 što su po­

najviše takve te polazeći od takvih — valja izvoditi d ta­

kve zaključke. Stoga na isti način treba primiti i svaki 

od izrijeka: jer svojstvo je obrazovana čovjeka da u sva­

kom rodu traži onoliko točnosti koliko dopušta nara' do­

lične stvari; jednako je naime od matematika primati pu­

ke vjerojatnosti kao i od govornika zahtijevati stroge do­

kaze« (1194 b 15—27). 

Što je najviše dobro kao cilj istraživanja također će se 

odrediti »barem u ocrtu« (1094 a 24),

 ο nevoljama koje 

mogu utjecati na

 blaženstvo u životu pojedinca »će mo­

žda dosta jati općenit ocrt« (1101 a 26—28),

 ο kreposti op­

ćenito »izložismo njihov rod u ocrtu« (1114 b 26), kao što 

se i »cijeli poučak

 ο

 činidbi

 /πεοί των πραkτών logos. 

mora

 izložiti u ocrtu a ne u točnim pojedinostima« (1104 

a 1—3:

 ουκ ακριβώς). 

Sličnih bi se mjesta našlo podosta i na drugim strani 

čama ovoga spisa gdje je pojam tvposa primijenjen na 

specifičan način s obzirom na praktične probleme, ali se 

ta »metoda« u općenitijem vidu javlja i u drugim spisima, 

u teoretskoj filozofiji, čak i u

 Metafizici

 kada se nešto 

anticipira. Time se želi reći da je bit stvari općenito već 

poznata, spoznaja pojedinosti dotične stvari također već 

uglavnom naznačena i donekle, osigurana, samo što nije 

još dovršena nego je otvorena i upotpunjenje spoznaje tek 

predstoji. 

Iz dosad rečenoga jasno je da takav način spoznaje ne 

može zadovoljiti zahtjeve znanosti, za koju nam je iz 

XI 

Druge analitike

 poznato da se uz silogistiku služi samo 

sebi svojstvenom metodom — apodeiktikom Kamo onda 

spada »spoznaja u ocrtu«, u koju to »metodu«, i javlja li 

se takav postupak istraživanja možda u samoga Aristote­

la kao alternativa apodeiktici? 

Zacijelo; to je

 Topika

 što se razvila iz dijalektičkih ras­

prava Platonove Akademije, ali ne samo kao naputak za 

držanje govora i pomoć retorici, kako mnogi površno 

smatraju, nego kao svojevrsna alternativa apodiktiokoj 

metodi teoretskih disciplina, svojstvena, čini se, ponajveć-

ma sadržajnoj i strukturalnoj određenosti praktične filo­

zofije

3

: »poznavanje s/tvari

 ο sebi samome« (1142 a 1). 

Sudovi ο stvarima naime mogu biti

 apodiktički, dijalekti­

čki i sofistički; poznato nam je iz logičkih spisa, i dok su 

ovi posljednji varljivi :i lažni, a apodiktički strogi d nužni, 

dijalektički sudovi u airistotelovskom smislu, saznajemo 

iz

 Topike,

 stoje negdje po sredini kao

 vjerojatni,

 te je zato 

i i moguć postupak prema kojem »o svakom postavljenom 

problemu iz vjerojatnih stavova .možemo stvoriti zaklju­

čke. ..«

 (Top.

 I, 100 a:

 έξ ένδόξον).

 Vjerojatne ili »ugled­

ne« stavove

 susrećemo u znanstvenim raspravama i prije­

porima, ali i u svagdašnjem životu ukoliko čovjek ugle­

dajući se na ono što je ugledno, mudro i na dobru glasu 

razboritim ponašanjem, teži svom dobru. Stoga praktična 

filozofija nadovezuje na ono što se najčešće i obično go­

vori i čini, pa odatle onda odgovarajućim postupkom stva­

ra i zaključke i ocrtava opće modele. 

7. Time dolazimo do još jedne bitne značajke istraživa­

nja praktične filozofije koja nam je već i dosad mogla 

pasti u oči. Naime, kada god se u

 Nikomahovoj etici

 poči­

nje izlagati neki problem Aristotel nikad ne propušta ma­

kar kratko upozoriti na to što se

 ο tome

 općenito sma­

tra, misli, drži, govori, jer njegovo daljnje izlaganje sa­

stoji se u prihvaćanju ili

 nadovezivanju

 (ύπόλη'ΐς)

 na 

to

 šio ljudi govore kao na vjerojatno mnijenje, naslući-

vanje i pretpostavku, što će se u daljnjem prikazu i 

opravdati. Tako je praktična filozofija

 hypoleptička

 u svo-

3

 Na to su već mnogi davno ukazali, među prvima Vico 

i starija hermeneutika, zatim Gadamer, a u novije vrijeme 

i Otfried Hoffe:

 Ethik und Politik,

 Grundmodelle und -pro­

bleme der praktischen Philosophie, Frankfurt/Main 1979, S.62 

sq. 

ΧΙI 

joj »metodi«

4

, polazi dakle od onoga

 što se zove sensus 

communis, a mi bismo rekli

 zdrava pamet,

 i tome se na­

kon odgovarajućeg razmatranja opet vraća. 

Tako kad već u prvoj knjizi

 Nikomahove etike

 naba­

cuje pitanje najvišeg činidbenog dobra, Aristotel ne pro­

pušta napomenuti: »Sto se tiče same riječi slažu se gotovo 

svi, jer i svjetina i oni obrazovani kažu kako je to bla­

ženstvo, pa poistovjećuju 'dobro živjeti' i 'dobro djelo­

vati' s 'biti blaženim'« (1095 a 17—20). 

No i drugom prilikom, kad u petoj knjizi

 Nikomahove 

etike pristupa razmatranju pravednosti kao najveće kla­

sične kreposti koja se gotovo izjednačuje sa samim bla­

ženstvom, Aristotel opet nadovezuje na ono što se vidi 

i čuje: »Vidimo kako svi govoreći

 ο pravednosti podrazu­

mijevaju ono stanje koje ih pripravlja da

 čine pravedna 

djela...« (1129 a 6 sq.), i potom zaključuje: »Stoga nek 

to i nama bude kao opće polazište

 (

τύπω ύηοηείσ&ω

). 

Ali isti

 način ne vrijedi za stanja kao i za znanost i spo­

sobnosti« (Ibid.). 

I na ovom je mjestu posve jasna alternativnost prakse i 

teorije, hypoleptičkog postupka spoznaje ocrta, i metode 

izvođenja i dokazivanja u znanosti. Ostaje međutim otvo­

reno pitanje: ako se ovako hypoleptički polazi od nečega 

poznatog što svi već nekako razumiju, makar tek na naj­

općenitiji i neoštar, vjerojatan način, zašto mu se onda 

kasnije iskustvom stvari stečene

 ο bogatije i potpunije 

razumijevanje opet

 vraća? Kakav je to postupak kojim 

se istražuju središnja pitanja etike? Poći od nepotpuna 

razumijevanja stvari, njezina ocrta kojim se anticipira 

dalji tijek izlaganja, i opet mu se poučen iskustvom ra­

zumijevanja vratiti te tako polučiti tumačenje stvari, ni­

je li to stari poznati put

 hermeneutike? 

Zacijelo. Dobar dio suvremenih interpretacija Aristo­

tela, usprkos znatnijih međusobnih odstupanja slaže se 

ipak u tome da je Aristotelova praktična filozofija, kako 

je prvenstveno izložena u

 Nikomahovoj etici,

 pravi obra­

zac hermeneutike. Naime u praktičnoj filozofiji riječ je 

ο samospoznaji

 čovjeka i njegovim odnosima prema sebi 

4

 Usp. Joachim Ritter,

 Metaphysik und Politik,

 Studien zu 

Aristoteles und Hegel; Frankfurt/Main 1977, S.64—66. Ova 

knjiga ima zacijelo epohalno značenje za suvremeni pristup 

Aristotelu, i razumijevanje odnosa Aristotela i Hegela baš s 

obzirom na praktičnu filozofiju. 

XIII 

novije diskusije na tu temu, naime ο

 odnosu teorije i prak­

se

 između istaknutih predstavnika hermeneutike na jednoj 

i kritike ideologije na drugoj strani

1 0

. Da ta diskusija nije 

bila bez odjeka i među drugim pravcima suvremene fi­

lozofije pokazuje i novija literatura

1 1

, ali je pri tom ka­

rakteristična skoro potpuna odsutnost aksiologije ili fi­

lozofije vrijednosti: s današnje filozofske scene kao da 

je iščeznula! 

II ETIKA I POLITIKA 

1. Kada je riječ

 ο Aristotelovoj

 praktičnoj filozofiji ko­

ja se s obzirom na »predmet« postupno diferencira na 

etiku, ekonomiku i politiku, obično se ove discipline poi­

maju razdvojeno i gubi se iz vida njihovo bitno jedinstvo 

što proizlazi iz prirode sama djelovanja, domašaja prakse 

i cilja činidbe. No još se češće zaboravlja da ta cjelina, a 

prema tome i njezini dijelovi, bivaju razumljivi samo ako 

se promatraju u sklopu cjelokupnosti Aristotelova mišlje­

nja kao nužne posljedice njegovih općih počela. Stvar je 

dakle u tome da se ponajprije uoči kako i zašto čovječje 

djelovanje kao praksa ili činidba koja teži prema svom 

cilju odgovora temeljnim strukturama Aristotelove on­

tologije, teoretske filozofije kako nara ona predleži u Ari­

stotelovoj

 Fizici

 i

 Metafizici. 

No i itu postoje neke stare predrasude. Govora li se tako 

ο

 teleološkoj

 strukturi prakse i tehnike dopušta se da te 

djelatnosti, pa čak i sve djelatnosti kao takve, doista teže 

nekoj

 svrsi

 i mogu se stoga razumjeti samo kao svrsi­

shodne (svršne), ih još bolje, budući da su čovječje ili 

promišljene svrhe na djelu opravdano je shvate li se ove 

kao smišljeni ciljevi, jer se »svjesna svrsishodnost« odre-

10

 Hermeneutik und Ideologiekritik.

 Mit Beiträgen von Karl-

-Otto Apel, Claus von Bormann, Rüdiger Bubner, Hans-Georg 

Gadamer, Hans Joachim Giegel, Jürgen Habermas, Frank­

furt/Main 1971. 

11

 Ο tome

 svjedoči čak i analitički pristup problemu. Usp. 

G. H. von Wright,

 Explanation and Understanding,

 Ithaca 1971, 

i prijevod A. Pavkovića,

 Objašnjenje i razumevanje,

 Beograd 

1975. 

XVI 

đuje i kao

 ciljnost.

 Dotle dok se govori

 ο

 čovjeku, sma­

traju tako neki, sve je još nekako u redu, ah kad se te-

leološka struktura prenosi na ostalu prirodu izvan čovje­

ka, onda se postupa dogmatski i nekritički postulira svr­

sishodnost ondje gdje je ne može biti, jer je priroda to­

bože načelno

 kauzalno

 određena, a uzroci su nešto drugo 

nego svrhe

12

! 

Ostavimo li pri tom po strani zbrku koja se na taj na­

čin stvara unošenjem novovjekovnih shvaćanja u jasnu 

Aristotelovu nauku

 ο

 četiri uzroka kamo jednako spada 

causa efficiens

 i

 causa finalis, postavlja se pitanje kako 

s time stoji u samoga Aristotela, i nadalje, ima li njegova 

praktična filozofija, napose etika, neku dublju »metafi­

zičku pozadinu«, čvrst ontološki temelj, ili između ljud­

ske i izvanljudske prirode zaista zjapi takav nepremostiv 

jaz, kako smatraju ti kritičari? 

Istina je upravo obratna: ne samo što praktična filozo­

fija i etika počivaju na solidnim ontološkim temeljima, 

nego su štoviše središnji pojmovi praktične filozofije za­

mišljeni analogno strukturi prirode i bitka uopće. Budući 

dakle da je sama priroda svrsishodna, nikakvo čudo što 

tako stoji i s čovjekom: i on ima svoje

 poradi čega

 (

ού 

£νεχα

)

 i svoju

 svrhu

 (τέλος), pa tako i svaka njegova dje­

latnost svoju posebnu svrhu,

 što napokon ima svoj po­

sljednji razlog u samoj

 izgradnji bitka! 

Bitak je uopće naime izgrađen

 dvodimenzionalno,

 kao 

mogućnost

 (όνναμις,

 potentia) i kao

 zbiljnost (ενέργεια, 

actus), a priroda u cjelini nije

 ništa drugo nego nepreki­

dan proces, neprestano raznovrsno i mnogostruko obra­

ćanje mogućnosti u zbiljnost koja je svrha, a to se

 obra­

ćanje

 (μεταβολή)

 javlja kao

 kretanje (κίνησις),

 što po­

bliže istražuje

 Fizika,

 dok se

 Metafizika

 zadovoljava strikt­

nim opisom dvojakog načina bitka ili ontološkog moda­

liteta

13

. Je li baš svako kretanje beziznimno entelehijski 

određeno obraćanjem mogućnosti u zbiljnost, ovdje nas 

se dalje ne tiče. 

Priroda (narav) shvaćena je tako kao bitak u pokretu 

(kretanju) u skladu sa svojim iskonskim imenom

 (φύσις), 

12

 Tako otprilike novokantovci

 »tumače« i »kritiziraju« Ari­

stotela, navlastito Natorp i Nicolai Hartmann. Usp. njegovu 

knjigu:

 Teleologisches Denken,

 Berlin 1951. 

13

 Met.

 IX. Usp. i našu knjigu

 Realni svijet;

 temelji ontolo­

gije Nicolaia Hartmanna, Beograd 1960, str. 99—101. 

Π NIKOMAHOVA ETIKA 

XVII