1
У В О Д
Други свјетски рат сматра се највећим и најдужим крвавим сукобом у новој
историји. Почео је нападом Њемачке на Пољску 1. септембра 1939. године. Брзо се
проширивао на све континенте и обухватио је готово све државе свијета. Рат је трајао
шест година и завршио је капитулацијом Јапана 2. септембра 1945. године. Посљедице
које је оставио рат присутне су и данас у многим државама. „Њемачки, италијански и
јапански фашисти повели су освајачки рат с циљем да изврше нову подјелу свијета и
створе нови поредак у којем ће имати економску, политичку и војну доминацију,
успоставити владавину терора и насиља и уништити сваки облик људске слободе,
достојанства и хуманизма.“
Нирнбершки процес или Нирнбершко суђење је било суђење истакнутим
члановима политичке, војне и економске елите нацистичке Њемачке. Процес је обухватио
и суђења ниже рангираним официрима, укупно је било 12 таквих суђења и одвијали су се
пред америчким трибуналом.
Главно нирнебершко суђење трајало је од 20. новембра 1945. године до 1. октобра
1946. године, а одвијало се у Нирнбершкој палати правде. Било је осам судија ( четири
главна и по један замјеник за сваког судију). Укупно је оптужено 24 злочинца.
Постојале су четири тачке оптужнице:
-
ратни злочини,
-
злочини против човјечности,
-
изазивање агресије,
-
изазивање или учествовање у злочинима против мира.
Ослобођена су само четворица (Van Papen, Ley, Gustav von Krupp i Hans Fritzsche).
Осталима је изречена смртна казна или казна затвора од 10, 15, 20 година или доживотна
робија.
2
1. ТОТАЛИТАРНИ РЕЖИМИ
Оно што је карактеристично за период прије Другог свјетског рата је појава
тоталитарних политичких система који се називају фашистичким.
1.1.1 ИТАЛИЈА
Након Првог свјетског рата италијанско грађанство је било разочарано ратним
плијеном. На сјеверној обали Јадранског мора налазила се Краљевина СХС што је
спријечило Италију да изврши своје територијалне амбиције. Разлика у развијености
између сјевера и југа Италије била је велика. Дошло је до формирања разних странака јер
је постојало изборно право. Због свих дешавања у љето 1920. године све је упућивало на
социјалистичку револуцију. Сва ова дешавања олакшала су успон Бенита Мусолинија. Он
је искористио узнемиреност народа и основао властити покрет. „Против генералног
штрајка, који је љевица најавила у октобру 1922. године, Муссолини је својим борбеним
саставима-Црнокошуљашима заповједио марш на Рим. Краљ се покорио и повјерио
Муссолинију да састави владу те је тиме легализован фашистички покрет." Унутрашњо-
политичко стање у Италији учврстило је фашистички режим те је добио велику друштвену
потпору.
1.2.2 НАЦИЗАМ
Трећи Рајх је био заснован на политичким ставовима које је Хитлер претворио у
праксу. Доласком на власт националсоциалистички покрет почео је да ствара државу
расне чистоће. Читав покрет се заснивао на антисемитизаму. Формирају се два
Нирнбершка расна закона, први који се звао „Закон о заштити Рајха“ а други „Закон о
заштити њемачке крви и њемачке части“. Прва међу тим наредбама од 14. новембра 1935.
утврдила је принцип да Јевреј не може бити држављанин Рајха. Он не располаже правом
гласа у политичким питањима и он не може вршити јавне функције. Поред Јевреја и Роми
су били угрожени. Били су прогоњени те су их слали у логоре већ од децембра 1938.
године. Фашизам се појавио и у другим државама а узрок је био сличан као Италији и
Њемачкој.
4
3. ЛОНДОНСКИ СПОРАЗУМ
Лондонски споразум о Међународном војном трибуналу (познат и као Лондонска
повеља или Нирнбершка повеља) био је декрет издат 8. августa 1945. године који је
одредио прописе и процедуре по којима је требало да се одвијају Нирнбершка суђења.
Споразум је предвидео да само злочини сила Осовине буду процесуирани.
Дефинисане су три категорије злочина: ратни злочини, злочини против човјечности и
злочини против мира. Такође је предвиђено да обављање званичне функције не ослобађа
само по себи одговорности за ратне злочине. Извршавање наређења је само могло бити од
значаја код одмјеравања казне, ако би Трибунал то нашао за сходно.
Кривична процедура коју је спроводио Трибунал била је ближа европско-
континенталном праву него англосаксонском, услијед суђења пред судијским вјећем (а не
поротом) и широким допуштањем тзв. рекла-казала доказа. Окривљени који су осуђени
могли су се жалити Савезничком контролном вјећу као другостепеној инстанци. Такође,
окривљенима је било допуштено да износе доказе у своју одбрану и да унакрсно испитују
сведоке.
Споразум је настао под утицајем Московске декларације о злочинима, која је
донесена после Московске конференције 1943. године. Нацрт споразума израђен је у
Лондону, непосредно после капитулације Немачке. Сам нацрт израдили су Роберт Џексон,
Роберт Фалко и Јона Никиченко.
Споразум и дефиниција злочина против мира били су основ за финско право у овој
области и, после усвајања основних принципа од стране парламента Финске, омогућили
су суђења за одговорне у рату у Финској.
5
4. ОПТУЖЕНИЦИ НИРНБЕРШКОГ ПРОЦЕСА
Пред Међународним војним трибуналом било је оптужено 24 лица и 6
организација. Оптужнице су биле различите али су сви били оптужени за неко или за сва
од следећа четири дијела:
-
учествовање у заједничком плану или завјери за спровођење злочина против
мира,
-
планирање, започинање и вођење агресорских ратова и других злочина против
мира,
-
ратни злочини,
-
злочини против човјечности.
На клупи за оптужене сједили су:
Karl Donitz, насљедник Хитлера, Alfred Jodl, потписивач безусловне капитулације, Wilhem
Keitel, вођа OKW, tј. начелник главног стожера Оружаних снага Њемачке, Јоаchim von
Ribbentrop, министар спољних послова, Alfred Rosenberg, главни нацистички филозоф,
Аlbert Speer нацистички министар наоружања и омиљени Хитлеров архитект, Franz von
Popen, бивши њемачки канцелар, Baldur fon Širah, вођа Хитлерове младежи, Ernst
Kaltenbruner, највиши преживјели заповједник SS-a, Walter Funk, министар привреде,
Konstantin fon Nojrat, претходник Ribentropa, касније протектор Пољске, Herman Gering,
отац Гестапа и заповједник Ратног ваздухопловства, Erih Reder, бивши заповједник
морнарице, Hans Frank, вођа Генералне владе у окупираној Пољској, Hjalmar Šaht
предратни предсједник Рајхсбанке, Fritz Sauckel, главни идеолог нацистичког програма
ропског рада, Julius Streicher, пропагирао мржњу и убиства Јевреја кроз свој недељник Der
Stürmer, Martin Borman, Hessov насљедник у странци, Vilhelm Frik, министар унутрашњих
послова, творац расних закона.
Суђење је започело 20. новембра 1945. године и трајало је до 1. октобра 1946.
године. Идући дан су извршене пресуде. Француске судије предлагале су да се смртне
казне извршавају стрељањем за осуђена војна лица како је то била пракса војних
трибунала - али су се Бидл и совјетске судије успротивиле. Они су сматрали да су ова
