Висока медицинска школа струковних студија – Ћуприја
Семинарски рад
Тема:Примена затворених радиоактивних
изотопа у радиотерапији
Професор: Студент:
Др. Горан Јововић Миљана Деспотовић
Ћуприја, 2014.
2
Садржај:
1. Увод.........................................................................3
2. Примена зрачне терапије......................................5
3. Заштита при радио терапије..................................7
4. Колективна и лична дозиометрија......................12
5. Здравствена контрола особља и околине...........13
6. Контрола ренгенских уређаја...............................14
7. Закључак .................................................................15
8. Литература...............................................................17
4
зракова. Код цаул-терапије анода је изведена ван рендгенске цеви и хлади се
перманентном циркулацијом воде. Полудубока терапија се спроводи код процеса који
леже на дубини од 3-4 cm испод површине коже, а напони у цеви су 80-160 kV. Дубока
рендгентерапија се спроводи са напонима од 180-200 kV, ретко до 400 kV.
Зрачење фотонима и елементарним честицама енергијом већом од 1 МеV се назива
суперволтажна (мегаволтажна) терапија и она се дели на:
- Телега Терапија - користи се 60Cо и137Cs. При радиоактивном распаду сеодваја
бета зрачење које се неутралишеу зидовима капсуле, а за зрачење секористе гама
зраци. Глава апарата укојој се налази радиоактивни материјал јепосебно
заштићена, а на отвору кроз којипролази зрачење налази се систем заколимацију
ваздушног снопа. Зрачење је садистанце од 60 cm, а глава апарата јепокретна у
свим правцима.
- Зрачење брзим електронима – брзиелектрони се добијају убрзањем уцикличним
или линеарним акцелераторима.
- Озрачивање брзим честицама - користе себрзи електрони, неутрони, протони πð
-мезони снаге 1-45 МеV.
У радиотерапији је веома важно познавањетолеранције ткива на јонизујуће
зрачење.Наиме, овај податак нам омогућаваапликовање већих или мањих доза на
туморкоји је окрућен здравим ткивима. Акоздрава ткива толеришу веће дозе
јонизујућегзрачења, онда су и терапеутске могућностивеће. Ако се праг ткивне
толеранције најонизујуће зрачење подудара са туморскомлеталном дозом, терапијске
могућности суограничене а ако је толеранција здравихткива на зрачење испод туморске
леталнедозе, онда је радиотерапија као терапијскимодалитет искључена.
Сва здрава ткива и ћелије се деле према осетљивости на зрачење у 3 групе:
радиосензитивни (лимфоцити, лимфобласти, коштана срж, епител црева и желуца,
тестиси, ОВАРИЈУМА); релативно радиосензитивни (епител коже и пропратних делова,
ендотел крвнихсудова, пљувачне жлезде, кости и хрскавица у расту, коњунктиве, Корнеј,
сочиво, колагено и еластично ткиво); радиорезистентна ткива (штитна жлезда, панкреас,
хипофиза, надбубрежна жлезда, зрела кост и хрскавица, мишићи, мозак и остало нервно
ткиво).
5
Примена зрачне терапије
Радиотерапија (аеродром терапија) је физички облик лечења који оштећује сва ткива на
путу апликације зрачења. Туморске ћелије су нешто осетљивије на леталне ефекте
озрачења него нормална ткива, првенствено због разлика у способности здравог ткива да
репарира сублетално оштећену ДНК. У циљном ткиву зрачење оштећује ДНК (обично је
реч о прекиду 1 завојнице ДНК), при чему се стварају слободни радикали пореклом од
ћелијске воде, који могу да оштете ћелијске мембране, протеине и органеле.
Оштећење узроковано зрачењем зависи од кисеоника - хипоксичне челије су резистентне.
Повећање осетљивости на зрачење постиже се повећањем количине кисеоника. Смањење
ефекта зрачења могу да омогуће сулфихидрилне групе тако што интерферирају са
продукцијом слободних радикала. Изазов у планирању зрачне терапије је озрачење самог
туморског ткива са што мање нормалног ткива у пољу зрачења.
Радиотерапија заједно са хируршким захватима и хемотерапијом је је један од основних
метода лечења малигних тумора од којих се најчешће третирају: карцином коже,
фаринкса, штитне жлезде, плућа, дојке, врата и тела материце, тумори мозга и меких
ткива и костију.
Терапијско зрачење се примењује на три начина: телетерапије - када се зраци генеришу на
удаљености и циљају у тумор болесника, Брахитерапија – са инкапсулиране извором
зрачења имплантираним директно у / или у додиру са туморским ткивом и системска
терапија са радионуклидима који се на неки начин усмеравају на сам тумор.
Зрачење из било ког извора смањује своју јачину као функцију квадрата удаљености од
извора зрачења (квадратни закон). Телетерапије се повећањем удаљености извор-
површина задржава интензитет на већој запремини циљног ткива. У Брахитерапија
растојање извор-површина је мала, због чега је и ефективна запремина изложена зрачењу
мала.
Свака врста зрачења се карактерише одређеном вредношћу LЕТ-а (линеар енерги
трансфера), која углавном зависи од масе, наелектрисања и брзине корпускуларног
зрачења, а кад је реч о фотонима, LЕТ зависи од фреквенце електромагнетног зрачења.
Различите вредности LЕТ-а су врло важне са радиобиолошког становишта. За исту
апсорбована дозу, биолошки ефекти, зрачења са високим LЕТ-ом (тешке наелектрисане
честице и неутрони) знатно су већи у односуна зрачење са ниским LЕТ-ом
(електрони,фотонско зрачење).
