Увод
Према предмету и методу мишљења, књижевни језик се раслојава на
функционалне стилове. Као посебни функционални стилови најчешће се издвајају
административни, научни, журналистички, књижевно-уметнички и разговорни
стил. Функционално раслојавање облик раслојавања књижевног језика на његове
кохерентне делове, од којих сваки стил представља посебан начин употребе
језика и има своју норму.
„Функционални стилови представљају систем који се развија у складу са
развојем друштва, тако да квалификације увијек могу бити ревидиране и
унапријеђене с обзиром на ширење сфера комуникације. Руска функционална
стилистика издваја пет функционалних стилова: научни, публицистички,
књижевноуметнички, административни и разговорни. Чешка и пољска
стилистика проширују ту класификацију, а једна од новијих класификација јесте
Б. Тошовића (1988) који уз пет наведених функционалних стилова уводи и шест
међустилова (сценаристички, есејистички, рекламни, мемоарски, ораторски и
епистоларни).“
1
Ми ћемо се у овом раду везати за основну поделу, и говорити о два од пет
функционалних стилова – журналистичком и научном.
Журналистички стил
2
је стил који дoминира средствима јавног
информисања, одликује га сажетост израза, тачност и прецизност у изношењу
информација. Претендује да буде јасан и пријемчив великом броју људи,
разумљив и информативан за широки круг читалаца (и слушалаца).
Научни стил подразумева реченицу која приказује логично размишљање и
научну поступност. Као основне одлике овог стила истичу се објективност,
прецизност, тачност, рационалност. Богат је стручним изразима, научним
терминима, и текст писан научним стилом није намењен широком читалаштву.
У овом тексту бавићемо се употребом пасивне дијатезе у текстовима
писаним овим двама функционалним стиловима српског језика.
Пасивна дијатеза казује да је на објекту извршена нека радња, да је објекат
трпео неку радњу или стање. Пасив се у српском језику исказује на два основна
начина – конструкцијом са одговарајућим помоћним глаголом и трпним
придевом, као у реченици:
У српској фолклористици највећи број текстова обредних песама
забележен је
и
систематизован
у културном контексту захваљујући Вуку
...
. („Српско усмено
стваралаштво“,7),
и конструкцијом са
се
, са којом би ова реченица гласила:
1
Марина Катнић Бакаршић,
Лингвистичка стилистика
, Budapest, Hungary, 1999, 22–23.
2
Журналистички стил Бранко Тошовић подводи под шире одредницу публицистичког
стила. Публицистику дефинише као врсту активности која прати и анализира актуелне
појаве и проблеме свакодневног живота у конкретним социјалним условима. (Видети: Б.
Тошовић,
Функционални стилови
, Београд, 2002, 299)
У српској фолклористици највећи број текстова обредних песама
забележио се
и
систематизовао
у културном контексту захваљујући Вуку
...
.
3
.
На основу примера преузетих из више новинарских и научних текстова
покушаћемо да опишемо употребу пасива у журналистичком и научном стилу
српског језика.
Пасив у журналистичком стилу
Новинарски текст се пише са циљем да пренесе одређену информацију, да
привуче пажњу читалачке (слушалачке, гледалачке) публике. Тако да новинарски
текст тежи да буде и занимљив, да изазове коментар, покрене полемику.
Узимајући теме из свих сфера људског друштва, од политике и екомомије до
спорта, уобличавајући их у кратку форму вести или обрађујући тему у широком
захвату репортаже, текст журналистичког стила се обраћа публици различитог
образовања, доба, и опредељења, и труди се да буде јасан, прецизан, језгровит.
4
Пасивне конструкције
5
налазимо већ у самим насловима новинских
текстова, где им је јасна сврха да скрену пажњу на тему, да укажу на последице
неког догађаја, или да истакну став који се касније образлаже и коментарише у
тексту, на пример:
Одговорност
изгубљена
у преклапању надлежности: Чије су прљаве руке у Зајачи?
(НИН, 30. 1. 2014);
Чекао смртну казну 48 година, па
пуштен
. (Blic, 28. 3. 2014, 9)
.
Пасивне конструкције у насловима се најчешће користе без помоћног
глагола, у облику крњег перфекта, као у наведеним примерима: (је)
изгубљена
(је)
пуштен
, што чини саопштење дато у наслову стилски маркираним,
динамичним, „упућивачким“ на текст изнад кога стоји.
3
Приликом издвајања пасивних конструкција треба имати на уму двозначност оваквих
конструкција. Наиме, потребно је имати у виду шири реченични контекст да би се
одредило да ли
се
одређује пасивност или је само маркер повратности глагола. Такође,
треба имати на уму и двозначност облика са трпним придевом, која долази из његове
семантике саме, према којој он може имати придевско значење, а самим тим не бити
обележје пасивне дијатезе. (Видети: Срето Танасић,
Опозиција
референцијалност/нереференциалност и пасивна дијатеза
).
4
„Публицистика захтјева одговарајући стил изражавања. Због чињенице да је
информација која се пласира намјењена широком кругу прималаца, стил треба да у
доступној, разумљивој форми презентира садржај. У неким случајевима неопходно је
увјерити примаоца у истинитост и важност поруке, односно на њега емоционално
утицати
...
.“ (Видети: Б. Тошовић,
Функционални стилови
).
5
„Будући да је публицистика, односно информисање, добрим дијелом, окренута
збивањима у најближој прошлости, разумљива је појачана употреба облика прошлог
времена,
...
(који) се некад комбинују са пасивом или замењују њим.“ (Б. Тошовић,
Функционални стилови
).
2
