1. POJAM POJAVA I ISTORIJSKI RAZVOJ INFLACIJE
Sama reč „Inflacija“ potiče od latinske reči INFLATIO što znači NADIMANJE (ili
zapaljenje pluća), tako da je to godinama bio medicinski izraz.
Do upotrebe u ekonomskoj nauci, ovog termina (pojma), dolazi za vreme građanskog
rata u Americi (1861 – 1864). Naime, 1864. godine, u Njujorku izlazi knjiga „Velika papirna
obmana ili približavanje finansijske eksplozije“ – Aleksandra Demlera, u kojoj se po prvi put u
istoriji ekonomske nauke upotrebljava izraz inflacija, koji je prikazivao nadimanje novčanog
opticaja i visok porast cena.
Razlikujemo 3 oblika inflacije:
- klasična inflacija- privredni rast + puna zaposlenost + rast cena (inflacija)
- stagflacija – stagnacija privrednog rasta + nezaposlenost + rast cena (inflacija)
- slamflacija – pad privrednog rasta + totalna nezaposlenost svih kapaciteta + rast cena
(inflacija)
2. UZROCI I VRSTE INFLACIJE
Gledano kroz istorijsku distancu ovog problema, dva su uzroka, koja su veoma vidljiva i
upečatljiva kod izazivanja inflacije. Ona je prisutna u vremenima ratnih vihora i prirodnih a kao
drugi naglašeni uzrok (gledano kroz istorijsku distancu) uzima se takozvano „kvarenje novca“ kao
izraz samovolje ili nečeg drugog vlasti.
Faktori se svrstavaju u dve osnovne grupe, i to :
1. Monetarni faktori inflacije (osnovni uzrok inflacije je ekspanzija novčane mase), i
2. Nemonetarni (Realni) faktori inflacije (visoki troškovi proizvodnje, rast ličnih dohodaka
iznad rasta produktivnosti rada, porast uvoznih cena, disproporcije u privredi, psihološki
faktori, i dr.).
Pored mnogih uzročnika inflacije (zavisno od autora), sledeći uzročnici su prisutni
(suštinski) kod svih autora :
1.Rast novčane mase iznad rasta rasta društvenog prihoda,
2.Rast ličnih dohodaka iznad rasta produktivnosti rada,
3.Rast opšte i zajedničke potrošnje (rast držvanje ili javne potrošnje iznad akumulativne i
reproduktivne sposobnosti privrede),
4.Rast investicija iznad rasta štednje - akumulacije.
U zavisnosti od uzroka opadanja kupovne snage novca, razlikujemo sledeću najvažniju
podelu inflacije :
1. Inflacija tražnje (nesklad između agregatne ponude i tražnje, gde je tražnja veća od ponude),
2. Inflacija troškova (usled porasta troškova proizvodnje iznad rasta produktivnosti rada), i
3. Strukturna inflacija (strukturna neusklađenost između privrednih grana ili tzv. Parcijalna
neravnoteža privrede).
1
Pored drugih vrsta i podela inflacije, ovde se nameću dve konkretne, izrazito važne i
upečatljive, i to :
1
.
Stagflacija
–je pojava ekonomske stagnacije i visoke stope inflacije (imamo
da uz porast cena dobijamo i porast nezaposlenosti).
2.„Slampflacije“
(pad privrednog rasta i skok cena, tj. Inflacija, pad privrednog rasta +
nezaposlenost +inflacija).
3. Hiperinflacija - Inflacioni vrtlog ili inflacija inercija
, javlja se kada se budžetski
deficit finansira direktno iz primarne emisije Centralne banke i tada nastaje haos.
Najteže posledice hiperinflacije su socijalne prirode jer ona najviše pogađa one koje treba
zaštititi, pre svega siromašne, a i srednje slojeve društva, a najveću korist imaju bogati slojevi
društva i oni kojima nije potrebna nikakva zaštita.
Tokom hiperinflacije (period do 5 godina), vrši se radikalna promena socijalno političke
strukture društva i menja se čitav sistem vrednosti.
3. POSLEDICE, TOKOVI I FAZE INFLACIJE
Sve posledice možemo posmatrati kao ekonomske, socijalne i političke. Najznačajnije
konkretne posledice inflacije su :
1. Porast opšteg nivoa cena,
2. Snižavanje kriterijuma privređivanja,
3. Smanjenje efikasnosti privrede,
4. Pad stope akumulacije,
5. Smanjenje konkurentnosti privrede,
6. Pogoršanje uslova za sticanje dohotka,
7. Diferenciranje položaja pojedinih kategorija stanovništva,
8. Ekonomska nesigurnost radnika,
9. Stvaranje paralelnih valutnih sistema,
10. Obezvređivanje štednje
Otvorena inflacija ima svoju putanju, kretanje kroz nekoliko faza :
1.
FAZA :
Povećavaju se cene deficitarnih proizvoda (usled povećanja tražnje za njima).
2.
FAZA :
Nastupa takozvani Kingov zakon po kome je porast cena znatno veći nego što je
smanjenje ponude roba u odnosu na tražnju. Dakle, sa jedne strane skupoća i obezvređivanje
novca, a sa druge strane nastaju nestašice roba.
3.
FAZA :
Kupovna snaga novca znatno opada, cene se povećavaju gotovo svakodnevno i
ulazi se u tokove hiperinflacije.
4 TRANSMISIONI MEHANIZMI INFLACIJE - bitno
Mehanizam transmisije predstavlja proces autonomnog i samoreproduktivnog širenja inflacije.
Ovde se radi o toku kretanja inflacije koji se pretvara u kumulativni proces sa dugotrajnim
delovanjem (samoodržavajući proces). Svaka inflacija može imati različiti inicijalni impuls, ali kada
se pokrene taj inflatorni proces ili transmisioni mehanizam koji u početku ima oblik
CENE –
CENE - CENE
(kada se podigne cena nekog važnog proizvoda npr. struja onda se stihijski
povećaju cene)
CENE-LIČNI DOHODCI-CENE
(kada se bez produktivnosti povećaju L.D onda
rastu cene) i
CENE -DEVIZNI KURS- CENE
. Tada inflacija ulazi u sistem kontinuiteta
samoodržavanja ili u proces transmisije
Kod transmisije imamo da se inflacija tražnje redovno transformiše i u inflaciju troškova, i u
strukturnu inflaciju, koje su rezistentne na lečenje inflacije tražnje, što nas navodi na zaključak da je
teško lečiti inflaciju kada jednom nastane proces njene transmisije u privredi i društvu.
2
TEORIJA INFLACIJE TRAŽNJE nastaje usled prevage tražnje nad ponudom. To su
- kvantitativna ili primitivna teorija tražnje
- Fišerova monetarna teorija tražnje
- Fridmanova teorija tražnje (monetaristi)
7. PRIMITIVNA VARIJANTA KVANTITATIVNE TEORIJE - bitno
1. Začetak ove teorije nalazimo u radovima Žana Bodena iz 1568.g. Osnovnu formulaciju
primitivne kvantitativne teorije novca dali su Rikardo i Hjum, a zatim i Džon Stjuart Mil i
Monteskije. Suština ove teorije (zbog čega je i dobila ime) je u tome što ističe strogo
kvantitativni odnos između novca i cena, i to novac kao nezavisna i cena kao zavisna
promenljiva. Dakle, veličina cena varira proporcionalno sa promenama količine novca, dok
mehanička povezanost novca i cena se temelji na pretpostavci konstantne brzine kruženja
novca.
Teorija se izražava formulom :
Gde je :Q –
Količina robe,
M –
Količina novca u opticaju,
P –
Cene.
Ukoliko se količina novca u opticaju povećava – cena robe će srazmerno da raste, a vrednost
novca da pada i obrnuto.
8. FIŠEROVA MONETARNA TEORIJA INFLACIJE
Irvin Fišer je u svom delu „Kupovna snaga novca“, 1911. godine, izvršio razradu
kvantitativne teorije novca (fenomen inflacije nastupa usled preterane ekspanzije novca –
primitivna kvantitativna teorija).
Fišerov model ili transakciona varijanta kvantitativne teorije novca zasniva se na jednačini :
Gde je :M
– Količina novca u opticaju,
V
– Brzina opticaja novca,
T
– Obim robe, i
P
– Opšti
nivo cena.
Iz formule vidimo da je nivo cena upravo proporcionalan količini novca u opticaju, a
obrnuto proporcionalan proizvodnji.
Fišer je dao i proširenu jednačinu kvantitativne teorije, koja glasi :
M
1
V
1
+ M
2
V
2
= PT
Gde je : M
1
– Količina novca u opticaju,
M
2
– Količina depozitnog novca,
V
1
- Brzina opticaja
gotovog novca,
V
2
- Brzina opticaja depozitnog novca,
T
– Obim robe, i
P
– Opšti nivo cena.
Iz poslednje formule vidimo da su cene funkcija proizvoda količine novca i brzine njegovog
opticaja (nivo cena je određen količinom novca u opticaju).
4
MV = PT
P
=
MV
T
P
=
M
1
V
1
+ M
2
V
2
T
P
=
∫
MV
T
P =
Q
M
9. TEORIJA STRUKTURNE INFLACIJE
Predstavnici ove teorije tvrde da teorija inflacije tražnje ili inflacije troškova ne mogu da
objasne osnovne uzroke inflacije u zemljama u razvoju, u nerazvijenim zemljama i u zemljama u
tranziciji (kada se menja kompletan društveni sistem zemlje).
Strukturna inflacija ističe da treba sagledati odnose ponude i tražnje i za privredu kao celinu
ali i za njene pojedine delove. I kada postoji nulti višak agregatne tražnje do inflacije će ipak doći
ako postoji višak tražnje u samo jednom sektoru privrede. Porast cena u tom sektoru će se brzo
multiplicirati zbog međusobne povezanosti privrede. Dakle, "za ravoje inflacionog procesa dovoljan
je sektorski višak tražnje" (Čarls Šulc)
Strukturnu inflaciju ne treba posmatrati agregatno, već kroz :
a) Sektore u kojima postoji višak tražnje u odnosu na ponudu,
b) Sektore u kojima postoji manjak tražnje u odnosu na ponudu,
c) Sektore u kojima postoji uravnotežen odnos ponude i tražnje na robnim tržištima.
Tvorac ove teorije je Američki ekonomista Čarls Šulc koji je 1959. godine objašnjavao
inflatorne pritiske u SAD za period 1955 – 1957. godine, a koji se nisu mogli objasniti ni inflacijom
tražnje ni troškovnom inflacijom. Šulc smatra da do podizanja cena dolazi delovanjem
multiplikovanog efekta kroz input/output povezanosti nacionalne privrede. Okosnicu ovog
koncepta čini simetrija u kretanju cena. Cene će rasti na onim parcijalnim tržištima gde postoji
višak tražnje, ali se neće smanjivati na parcijalnim tržištima gde postoji manjak tražnje. U
najboljem slučaju će se zadržati na istom nivou što ukazuje na to da su cene veoma elastične u
pravcu njihovog podizanja i jako rigidne u pravcu njihovog smanjivanja.
10. SOCIOLOŠKA TEORIJA INFLACIJE - TEORIJE PRERASPODELE BOGATSTVA
Suština ove teorije se odnosi na sferu raspodele i preraspodele nacionalnog dohotka, a
inflacija postaje sredstvo za preraspodelu postojećeg realnog dohotka. Osnovno pitanje ovde je :
„Ko je inicijator inflatornog procesa?“
1. To su monopolska preduzeća (da bi pokrili svoje visoke troškove u sferi investicija i
istraživanja);
2. Sindikati (koji uspevaju da povećaju nominalne nadnice iznad produktivnosti rada), i
3. Država (zato što ima ključnu poziciju u primarnoj emisiji novca i zato što često vodi
preteranu neracionalnu javnu potrošnju ili budžetsku potrošnju.)
11. UVOZNA INFLACIJA I UVOZNI ŠOK
Svetsko tržište ima veliki značaj za razvoj pojedinih nacionalnih ekonomija. Na njemu se
visoke cene razvijenih zemalja lako prevaljuju na nerazvijene putem tehnologije, licenci, skupih
robnih i finansijskih kredita i skupih izvoznih cena njihovih proizvoda.
Ponekad su moguća i obrnuta kretanja. Naime, visoke cene nafte zemalja OPEK – a utiču na
rast cena u razvijenim zemljama. Dakle, putem svetskog tržišta jedne zemlje uvoze inflaciju, a
druge je izvoze.
12. TEORIJA MONOPOLSKE INFLACIJE I MONOPOLSKIH ODNOSA
Monopolske kompanije se pri određivanju cena rukovode principom da one moraju biti
toliko visoke da onemogućavaju pojavu gubitka, čak i pri vrlo visokim fiksnim troškovima po
jedinici proizvoda.
Monopoli svako povećanje svojih troškova ugrađuju u cene svojih proizvoda i na taj način
ugrađuju trajno inflaciju u svoju proizvodnju. Oni će pre smanjiti obim svoje proizvodnje nego što
će smanjiti svoje cene.
5
