Новац се појавио у првобитном друштву када је настала потреба да се
производи потребни за људски живот размењују и он је пратилац те првобитне робне
размене. У историјском развоју као новац су служиле разне ствари почев од самих
предмета, метала и новчаница, до данашњих дана када највећи део новца чине
потраживања на жиро – рачунима (жирални новац), а посебно најсавременији начин
измирења новчаних обавеза преко компјутерског преноса налога (електронски новац).
На одређеном степену цивилизације метални новац је истиснуо све предмете који су се
до тада употребљавали као средство размене. Употребом племенитих метала као
средства размене почиње етапа развоја новчарства која претходи данашњим
монетарним системима док су новчанице настале из техничких разлога као и ситан
новац. Жирални новац представља сурогат новчаница, као што су банкноте биле
сурогат златницима.
НОВАЦ КРОЗ ИСТОРИЈУ
Новац је настао оног тренутка када су људи научили да тргују тако да оно што
су имали размењивали за оно што им је било потребно (трампа). Пошто је било
потребно много времена да би се пронашао неко ко је имао баш оно што је другом
било потребно, купци и продавци су одлучили да потраже нека друга решења за
средства плаћања. Договорено је да то буде ковани новац, који је омогућавао да се
куповина и продаја не морају одвијати истовремено и да се новац од продаје могао да
штеди и на тај начин увећа своју куповну моћ.
Од 2500. године пре нове ере племенити метали: злато, сребро и бакар,
користили су се у Египту и Малој Азији за плаћање роба и услуга. До 700. године пре
нове ере , у краљевини Лидији, новац се ковао од електрума, легуре злата и сребра која
је била бледожуте боје. Овај новац био је вредан, трајан и лако се преносио, није
постојала могућност да му се вредност умањи услед оштећења која су била могућа са
робама.Сматра се да је овај новац претеча атинске тетрадрахме, стандардизованог
сребрног новца са главом богиње Атине на једној страни и совом на другој. До римског
доба новац се ковао у три различита метала: ауреус (злато), денариус (сребро) и
сестерциј (бронза).Сврстан овим редом по вредности која је зависила од релативне
доступности поменутих метала. Сви су новчићи с једне стране имали лик владајућег
императора а са друге стране легандарне ликове Ромула и Рема.
2
неорочена
Депозити или жирална средства углавном су у домицилној валути, али и у валутама
других земаља и имају велики значај за привреду и становништво сваке земље, јер је то
новац којим се кредитира привреда и становништво. На тај начин шири се новчани
волумен и банке се из посредника претварају у ствараоце новца. Банке новац стварају и
разним видовима емисија хартија од вредности, као и повученим средствима из
кредита централне или емисионе банке тако да та помешана циркулација доприноси
укупном повећању депозита ималаца рачуна у банкама.
Новац се вишеструко повећава тако да пословне банке престају да буду само
посредници у новчаним трансакцијама, него су и произвођачи новца односно постају
праве фабрике новца.
Електронски новац је део исте новчане масе једне земље као што је и део
депозитног новца неке пословне банке, јер да би дошло до његовог креирања мора
прво да постоји депозитни новац. Да би се обавио било какав електронски промет
новца, неопходно је претходно обезбедити финансијска средства на неком од рачуна у
банциа а то значи формирати депозит, па онда располагати тим рачуном. Располагати
средствима значи подићи или скинути средства са рачуна (депозита) као и положити
средства на рачун у некој банци. То може бити подизање готовине на шалтеру банке,
уручивање писменог налога директно у банци, подизање средства платном картицом у
банци или подизање средстава са банкомата, као и полагања средстава у банкомат, те
плаћање роба и услуга платном картицом путем ПОС терминала у некој трговини,
затим путем система кућног банкарства располагати средствима од куће без одласка у
банку. Електронски новац је изведен из депозитног и уколико не постоји депозитни
новац не може постојати ни електронски.
Највеће технолошко достигнуће у разоју банкарства је појава електронског новца, који
се дефинише као специфична монетарна информација која се путем електронских
импулса у реалном времену преноси између трансактора који обављају плаћања.
Електронски новац омогућава куповину роба или услуга помоћу рачунара у оквиру
комерцијалних рачунарских мрежа (интернета) или пословних банкарски мрежа
(свифт-а).
НОВЧАНИЦА
Новчаница представља сваки облик новца или сурогат новца, који се појављује
у облику папирне цедуље, без обзира на постанак, економско значење и правну норму.
Сурогати новца су заменици новца који као вредносни папири (менице, чекови и сл.),
садрже право које ималац тог папира има на одређену количину пуновредног новца
(злата). Новчаница настаје постепено у току развоја новчаног система као последица
спонтаног сазнања да номинална вредност новца у промету не мора одговарати
стварној те да од ње може више или мање одступати.
Новчаница постаје сурогат правог новца а развија се због потреба промета. То
се дешава због нееластичног новчаног оптицаја и немогућности његовог ширења према
потребама све веће производње и промета. Новчанице немају никакву материјалну
вредност, али због чињенице да гласе на одређени износ злата, да репрезентују злато,
да су сурогат злата оне у промету замењују пуновредни ковани новац.
На темељу депонованог злата, металног, кобаног, обичног златног новца,
банкари су издавали писмене цедуље које су гласиле на одређеног банкара у другом
4
удаљеном месту. На тај начин њему се наређивало да по презентацији такве цедуље
исплати одређени износ златног кованог новца. Овакве одредбе су се извршавале на
темељу поверења да ће бити извршена од стране првог банкара, иста протууслуга за
депозит положен код дрогог банкара уз измирење у готовом евентуалне разлике. Такве
цедуље у одређеној сфери промета замењују прави новац. Из оваквих папирних
цедуља које издају банке постепено се развија банкнота (комбинација властите менице
банке и чека). Код банкноте лице које је издало цедуљу је трасат и трасант. Банкнота се
пушта у промет у почетку само у висини депонованог злата код банке, па је она прави
сурогат новца, потпуно и неограничено конвертибилна сваког момента у злато.
Временом се спознало да власници конвертирају банкноте у злато, тако да увек остаје
део злата као неискоришћена резерва и на основу тога банке пуштају у оптицај веће
количине банкнота од депонованог злата, а да се при томе и даље не доводе у питање
могућности конверзије банкноте у злато. Банкнота тиме не представља потпуни
сурогат новца, него се осамостаљује и све док се не претера са емисијом у односу на
златно покриће, ова делимична конвертибилност се неће и запазити. Сурогати новца
настају из потреба промета, због недовољног ширења златног новчаног оптицаја,
сагласно порасту промета и због све веће несигурности транспорта злата и кованог
пуновредног новца. Дугогодишње искуство и поверење које се формирало у односу на
сурогате новца (меница, чек и др.) довело је до тога да банке почињу да издавају
менице на себе. Комбинацијом менице банке и чека развила се новчаница или
банкнота, па она представља нову етапу у развоју новца. Новчаница није ништа друго
до само меница на банкара, платива доносиоцу у свако доба акојом банкар замењује
приватне менице. Ова врста кредитног новца прелази из чистог трговинског промета у
општи промет и ту функционише као новац, зато што у већини земаља главне банке
које издају новчанице, као мешавина националне и привредне банке, имају за собом
национални кредит и њихове су новчанице више или мање законско средство плаћања.
Када држава законски укида и делимичну конвертибилност банкнота у злато,
банкнота добија присилни течај па постаје законско средство плаћања и промета.
Банкнота се претвара у папирни новац, новац са присилним течајем. Новчаница се све
више приближава функцији искључивог новца, јединог законског средства плаћања и
промет. Тиме она добија карактеристике дефинитивног средства плаћања претварајући
се све више у папирну валуту.
ПАПИРНИ НОВАЦ И ЧИСТО ПАПИРНО ВАЖЕЊЕ
Банкнота којој је у току времена потпуно укинута могућност конверзије у злато,
престаје да буде сурогат златног новца него добија присилни течај и претвара се у
прави папирни новац. Као папирна валута обележава се таква валута код које је из
промета истиснут метални (златни) новац , те је као законско средство плаћања
установљен нековенртибилан папирни новац. Укидањем могућности конверзије у
злато банкнота престаје бити обвезница због тога што више не постоји ни обавеза
банке у смислу обавезне конверзије. Тада новчаница постаје законско средство
плаћања јер је свако мора примити у подмиривању својих обавеза, а нема право да
тражи на основу ње одређени износ злата или валутног новца. Свако их прима по
њиховој номиналној вредности иако се из ање не налази више прави новац, злато.
Папирни новац је новчаница која има присилан течај или присилан курс, а то значи да
се не може заменити за новац пуне материјалне вредности. Он је законско средство
плаћања за свакога, што значи да има не само солуторнти или либераторну моћ већ и
5
