МАТУРСКИ РАД
ИЗ ИСТОРИЈЕ
ТЕМА: НОВАЦ У СРЕДЊЕВЕКОВНОЈ СРБИЈИ
Београд, април,2021.
2.
СРЕДЊЕВЕКОВНА СРБИЈА
Структура становништва у средњовековној Србији није била једноставна.
Тадашње становништво је подељено на: властелу, себре (зависни сељаци - меропси,
власи, сокалници и сеоске занатлије - мајсторије, отроци - нека врста робова, сеоско
свештенство), грађане, странце. Највиши феудалац је владар, а иза њега и испод њега
постоји замршена хијерархија више и ниже властеле (световна и црквена, мала и
велика, властеличићи, властела баштиници и пронијари).
У обављању државних послова владар се ослањао управо на поданике из редова:
феудалне властеле, свештенства и представника градских власти самоуправних
приморских градова. Поједини припадници наведених поданика често су били актери
разних видова „злоупотребе положаја“.
Успостављем државе у правом смислу речи, уз коју иде чиновнички апарат, доћи
ће до великих промена. Томе ће најпре допринети тржиште и новац који проширују
видике средњовековном човеку, у читавој Европи, па тако и на простору
средњовековне Србије (која је тада била део Европе).
Новац као средство плаћања појављује се у доба економског напретка државе на
прелазу из XIII у XIV век; то су биле прве сребрне коване емисије српског динара. По
угледу на Венецију стваран је монетарни систем који је почивао на екплоатацији
богатих рудника сребра. Временом је квалитет српског новца побољшаван.
Средњовековни Срби су тако не само ратовали већ су и привређивали и
пословали. Људи постављају у средиште материјалну богаство; човек све више почиње
да мисли на зараду и лагодан живот. То се првенствено односи на онај друштвени слој
који је уз владара. Долази до појаве нове врсте људи: оних са специјализацијом у
судској пракси и финансијама. Поред судија и људи који се баве правдом, ту су и
чиновници феудалних господара који су задужени за реализацију владаревих регалија
(поклисари, севасти, прахтори, кастрофилакси...); трговци, занатлије.
Велики утицај византијског права на српско средњовековно право, огледа се у
многим преводима византијских извора, који мада често у скраћеном облику, прилично
прецизно регулишу поједине области где је могло доћи до „злоупотребе положаја''.
Поред византијских извора права, важан извор историје српског средњовековног права
чине и повеље појединих владара.
4 |
С т р а н а
3.
НОВАЦ У СРЕДЊЕВЕКОВНОЈ СРБИЈИ
Новац, о којем ће овде бити речи, у средњем веку није се означавао једном речју,
ни у латинском, ни у вернакуларним језицима. Онако како га данас схватамо, и како
стоји у наслову овог огледа, новац је производ модерног доба. Већ то најављује да
новац не игра значајну улогу у средњем веку, ни економски, ни политички, ни
психолошки, ни етички. Оно што бисмо данас означили појмом „новац“, тада није
означавало суштинско богатство. Ако је један јапански медиевалист и могао да тврди
да је богаташ рођен у средњем веку, што није сигурно, тај богаташ је, у сваком случају,
био богатији земљом, људима и влашћу, него кованим новцем.
Што се новца тиче, средњи век представља дуг историјски период регресије.
Новац је тада био мање важан, мање присутан него у Римском царству, и нарочито
мање важан него што ће то бити у XVI, а посебно у XVIII веку. Ако новац и јесте
стварност на коју ће средњовековно друштво све више морати да обраћа пажњу и која
почиње да добија изглед који ће имати у модерном добу, средњовековни људи,
укључујући ту и трговце, клерике и теологе, нису никада имали јасну и јединствену
концепцију онога што ми данас подразумевамо под тим појмом.
Кроз период миленијумског постојања Византијског царства, Београд је, као
погранична област, делио судбину моћне царевине. После разарајућег упада Хуна 441.
године, када су разорени многи градови и утврђења у Подунављу, опустео је и антички
Сингидунум. Постепена консолидација византијске управе, после вала сеобе народа
током петога века, учинила је да се успостави војна и цивилна контрола на северном
дунавском појасу њене границе. У готово једанаест векова трајања овога Царства,
баштиника античке и хришћанске културе, трајаће и ковање новца. То је за новчарство
једног државног система веома дуг временски период, који је праћен низом промена,
друштвених и економских. Све те промене су се одражавале и на њиховом новцу.
Кроз читав пети век новчарство оба дела Царства остало је на традицији и
наслеђу Рима. Златни новац, то јест солид (solidus), кован је од квалитетног злата, док
је сребрни сасвим ретко издаван. Под тешким неприликама средином петог века, и
ударцима варварских налета на оба царства, издавање бронзаних новаца је сасвим
опало.
Настављено је ковање по тежини и промеру сасвим малих комада, званих нумији
(nummi), чија је тежина износила око 1 грам. Новчану блискост и повезаност
5 |
С т р а н а
