Visoka zdravstveno-sanitarna škola strukovnih studija
''VISAN''
Seminarski rad
Predmet: Radiološka zaštita
Tema: Nuklearnomedicinska dijagnostika i zaštita
Student
Mentor
Jovan Ilić /31
Dr spec Svetlana Banović
Novembar, 2014
Beograd
2
Sadržaj:
1. Uvod.....................................................................................................3
2. Radioaktivnost i radiofarmaceutici.......................................................4
3. Lokalizacija radiofarmaceutika............................................................6
4. Imidžing u nuklearnoj medicini............................................................7
5. Dozimetrija u nuklearnoj medicini.......................................................8
6. Detektori u nuklearnoj medicini...........................................................9
7. Zaštita od zračenja u nuklearnoj medicini...........................................10
8. Zaključak.............................................................................................11
9. Literatura.............................................................................................12
4
Radioaktivnost i radiofarmaceutici
Radioaktivnost je proces u kome dolazi do spontane transformacije jezgra, koje tom
prilikom menja sastav ili energetsko stanje. Uobičajena je terminologija da se jezgro koje se
raspada naziva predak, dok se jezgro koje putem radioaktivnog raspada nastaje naziva
potomak. Sa aspekta radioaktivnog raspada, sva se jezgra dele u dve velike grupe: stabilna i
nestabilna ili radioaktivna. Oštra granica između ove dve grupe nije postavljena, pošto se i
jezgra koja smatramo stabilnim raspadaju, ali je brzina tog raspada toliko mala da se
eksperimentalno teško može ustanoviti. Radioaktivna jezgra se mogu dalje podeliti na
prirodna i veštačka. Veštačka radioaktivna jezgra ne postoje u prirodi. Ona su proizvedena u
nuklearnim reaktorima i do sada postoji evidencija o oko 2000 takvih jezgara. U prirodi se
može pronadi izvestan broj izotopa, nešto više od 60, koji su nestabilni i raspadaju se [14].
Procesi koji dovode do raspada jezgra su statističke prirode i u njihovom slučaju može se
govoriti samo o verovatnoći dešavanja raspada. Ukoliko bismo nekako uspeli da izdvojimo i
posmatramo jedno radioaktivno jezgro, nikako ne bismo mogli sa sigurnošću reći da li će se
ono raspasti u nekom određenom vremenskom intervalu ili ne. Verovatnoća raspada nekog
radioaktivnog jezgra određena je samo prirodom procesa koji se u tom jezgru odvijaju, na nju
se ne može uticati spoljašnjim faktorima kao što su temperatura, pritisak, magnetna ili
električna polja i slično, već se za dati izotop može smatrati konstantnom. Upravo ta
konstanta, koja predstavlja verovatnoću odigravanja radioaktivnog raspada jednog jezgra u
određenom intervalu vremena, naziva se konstanta radioaktivnog raspada λ i predstavlja
konstantu proporcionalnosti između broja jezgara koja se raspadaju u nekom intervalu
vremena i ukupnog broja nestabilnih jezgara N.
Vreme poluraspada ili fizički period poluraspada T1/2 predstavlja vreme za koje se
broj radioaktivnih atoma u određenom uzorku smanji za jednu polovinu. Izotopi koji se
koriste u nuklarnoj medicini imaju period poluraspada reda veličine od nekoliko sati do
nekoliko dana.
Alfa-raspad predstavlja spontanu emisiju alfa-čestice iz jezgra. Alfa-čestica sačinjena
je od dva protona i dva neutrona, te je identična jezgru helijuma. Ovaj tip raspada uglavnom
se dešava kod teških jezgara, sa atomskim brojem većim od 150, i uglavnom je praćen
emisijom gama ili beta zračenja. Alfa-čestice su najteže i najmanje prodorne od svih tipičnih
vrsta radioaktivnog zračenja. Energija ovih čestica je u rangu 2-10 MeV, i ne koriste se u
medicinskoj dijagnostici jer im je domet ograničen na 1cm/MeV u vazduhu i oko 100 µm u
tkivu, što znači da, ni sa najvećom energijom, alfa-čestica ne može da prođe kroz površinski
sloj kože. Ipak, one predstavljaju veliku opasnost po zdravlje ukoliko se unesu u organizam,
bilo putem disanja, rana ili digestivnog trakta.
