У српској књижевности, уосталом као и у свјетској један од великих
књижевних мотива и незаобилазних тема јесте јунак и јунаштво. Понајбоље је то
учињено колективним пјевањем, оном надасве јуначком епском народном пјесмом,
кроз коју је наш народ проналазио снагу да трпи, издржи и поднесе све зулуме и сву
тегобу ропства. И тој јуначкој поезији, тој јуначкој епској пјесми по том мотиву мало
које дјело из српске књижевности може парирати. Ипак, има једно дјело, један бисер
наше књижевности које достојно и заслужено стоји раме уз раме са епском народном
пјесмом. То дјело јесте Његошев „Горски вијенац“.
Дјело је написано у форми спјева и када се говори о њему неумитно се
говори о историјско-алегоријском спјеву. Дјело прати историјска дешавања и
превирања у Црној Гори за вријеме владавине црногорског владике Данила.
Испјевано је у стиху, бритким језиком народног говора Црногораца, искићено и
украшено многобројним гномама (пословицама), величанственим алегоријама, и
елементима народног стваралаштва. Није то једино што је овај великан црногорски а
пјесник и писац српске књижевности написао и створио. Готово подједнаку
вриједност имају и дјела као што су : „Луча микрокозма“-религиозни спјев, као и
дрмско дјело „ Лажни цар Шћепан-Мали“. Писао је и пјесме : „Ода сунцу спрам
мјесечине“, Пустињак цетински, као и спејв „Свободијада“. Али се спјев „Горски
вијенац“ својом умјетничком љепотом и мишљу издигао од свих других Његошевих
дјела.
Његош је кроз ово дјело проговорио о својој Црној Гори, о тешкоћама са
којима се сусретао, али и сусреће црногорски народ и он са њим на челу. О потреби и
духовној и моралној, да се буде вјеран својој „прађедосвској вјери“ и часноме крсту.
Да се не пљуне на прадједовска огњишта и да се не продаје вјера за вечеру и разне
друге посластице. Сам Његош каже овако мислећи на црногорске потурице :
Бог вас клео погани изроди,
Што ће турска вјера међу нама?
И ту дилеме нема. Мора се искоријенити то зло међу Црногорцима, морају се
потурице или привести правој, старинској вјери или с њима заратити. Другог пута
нема. И баш кроз ту дилему, то питање шта и како чинити, ратовати и страшно
изгинути а образ сачувати, или живјети у миру са потурицама а образ изгубити,
Његош ће указати и показати на потребу за јунацима и јунаштвом. За првацима који
су кадри стићи и утећи и на страшном мјесту постојати. За новим Обилићима,
Југовићима, Косанчићима. Јер Црногорци а и сам Његош напајају се на јуначком
извору који је потекао са Косова поља :
Што утече испод сдабље турске,
Што на вјеру праву не похули,
Што се не хће у ланце везати, то се збјежа у ове планине.
Ето дакле, откуда јунаци и јунаштво. То је традиција, то је добијено у аманет,
да се чува и проноси док је свијета и вијека и наравно, Црне Горе. Јер то је и једино
што још Црногорци имају и што им је преостало. Све је остало стијена, тврд камен,
врлети и голи кршеви. И зато је мотив јунака и јунаштва константно присутан у дјелу.
Коло, тај , назовимо га засебан лик, ће попут некадашњег хоровиође у античким
трагедијама, проговорити и проносити тај мотив као једну константу, као нешто с
чиме се Црногорац роди, живи и умире.Било да се о њему прича у прошлом времену,
као сјећање и понос ( чувени Иван-бег, Андрина погибија, смрт бАтрићева ), било да
се о њему говори у садшњем времену (Вук Мићуновић, Вук Мандушић, Радуле, браћа
Мартиновићи, Црмничани). Сви су јунаци, јер су на страшној м уци, као што и стихови
говоре :
На муци се познају јунаци!
Још потресније свједочење о цијени толиког и таквог јунаштва изнијеће
средрар Вукота :
О проклета земљо пропала се!
Име ти је страшно и опако.
Или имам младог витеза,
Уграбиш га у првпј младости,
Или имах чојхка за човјество,
Свакога ми узе приђе рока; . . .
Дакле, цијена којом се плаћа јунаштво је огромна, неизмјерна и страшна. Али
је с друге стране то једини пут којим је сваки прави Црногорац приморан да иде. И он
полази радо, баш као што и каже Вук Мићуновић :
Што су момци прсих ватренијех,
У којима срца претуцају
Крв уждену пламеном гордошћу-
Што су они? Жертве благородне
Да прелазе са бојнијех пољанах
