6. Simpozijum o flori jugoisto
č
ne Srbije i susednih podru
č
ja
Zbornik radova
- 285 -
O
NAJVAŽNIJIM PRAVCIMA RAZVIJANJA FUNKCIONALNOG
SISTEMA GRADSKIH ZELENIH POVRŠINA
Nebojša Anastasijevi
ć
, Vesna Vratuša
Šumarski fakulteta Univerziteta u Beogradu, Katedra za podizanje i
održavanje zelenih površina
On the most important direcions of developement of urban green areas functional
sistem
; Proceeding of 6
th
Symposium on Flora of the Southeastern Serbia,
Sokobanja, 2000: 285-296.
Along njith the basic theoretical principals, paper presents the most important practical
means of establishing main components of urban greenscape system (on the example of
Belgrade), njhich offer concrete possibilities for rapid development of more functional
systems of urban green spaces and their better usage in our country at this point.
U
VOD
Ima danas veliki broj zelenih površina u našim naseljenim mestima koje
pokazuju sve niži, povremeno i nedopustivo nizak stepen funkcionalnosti, a mnoge od
njih nalaze se na samoj ivici svrsishodnosti, veoma su slabo pose
ć
ene i kao da su od
svih zaboravljene. Neke me
đ
u njima, posmatrane pojedina
č
no. ne ispunjavaju ni
osnovne zdravstvene, estetske i psihološke funkcije, dok se o njihovom eventualnom
dopunskom delovanju, koje proizilazi iz “u
č
estvovanja” svake od njih u specifi
č
nom
sanitarno-higijenskom i dekorativno-estetskom dejstvovanju jednog razra
đ
enog, dobro
projektovanog i efikasno održavanog, dakle smišljenog sistema gradskog zelenila (što
je i osnovni razlog njegovog stvaranja) teško može govoriti.
Kad je re
č
o sistemu zelenih površina, treba po
č
eti od
č
injenice da se glavni
motivi za stvaranje sistema gradskog zelenila, što je manje ili više poznato, relativno
lako mogu obrazložiti. To je najlakše u
č
initi polaze
ć
i od ekološki razložne
č
injenice o
uve
ć
anom, a veoma složenom, sveukupnom, zbirnom delovanju me
đ
usobno smišljeno
povezanih zelenih površina, koje je uvek znatno ve
ć
e od prostog zbira efikasnosti svih
Zbornik radova
6. Simpozijum o flori jugoisto
č
ne Srbije i susednih podru
č
ja
- 286 -
postoje
ć
ih površina (od kojih se sam sistem i sastoji) posmatranih izolovano,
pojedina
č
no (Denisen, 1958). Sem ove polazne istine, može se re
ć
i da su i principi
stvaranja sistema gradskog zelenila relativno poznati i da su neki od njih
č
ak bili
primenjeni u odre
đ
enoj meri u ozelenjavanju naših gradova (npr. u Donjem
Milanovcu, posle potapanja jednog dela obale usled izgradnje hidroelektrane). I pored
svega toga, me
đ
utim, uspostavljanje i unapre
đ
ivanje, dakle stvarno funkcionisanje
efikasnog sistema gradskog zelenila, u naseljima Srbije, još uvek je stvar teorije, kojoj
praksa - što u nas zna
č
i pejzažni arhitekti koliko i urbanisti - nije poklonila
odgovaraju
ć
u pažnju.
Možda je jedan od uzroka za ovo
č
injenica da mnogi naši gradovi i pored
visokog stepena zaga
đ
enosti još uvek predstavljaju ekološki relativno prihvatljivu
sredinu za egzistenciju ukrasnih biljaka, ne samo kad se uporede sa naseljenim
mestima u razvijenim zemeljama, nego i u apsolutnom smislu. Polaze
ć
i od tog stava,
pejzažni arhitekti
č
esto umanjuju, minimalizuju realne probleme koji proizilaze iz
stanja životne sredine u našim današnjim uslovima; što ono u mnogim slu
č
ajevima
nije tako teško kao u nekim velikim industrijskim gradovima sveta, nikako ne zna
č
i da
je povoljno i da se njegovo popravljanje može prepustiti samo budu
ć
im generacijama.
Naprotiv, iako mnogi gradovi u Srbiji predstavljaju lokalitete u kojima stanje životne
sredine nije alarmantno, pa se
č
ak može predvideti da ono još izvesno vreme ne
ć
e
takvo ni biti, u mnogima od njih kvalitet života je relativno nizak, gradski pejzaž sve
siromašniji i vizuelno sve jednosli
č
niji, a zelenilo u njima - onaj urbanisti
č
ki strukturni
elemenat koji postoji upravo zbog olakš
đ
avanja i popravljanja urbanih uslova - je
veoma niske funkcionalnosti, i kad je re
č
o pojedina
č
nim kategorijama zelenih
površina i u celini. Nema nikakve sumnje da me
đ
u glavne objektivne uzroke za takvo
stanje, pored standardnih u Srbiji (veoma nizak opšti kvalitet mera negovanja zelenila,
nekontrolisan, nestandardizovan i uglavnom šumarski koncipiran rasadni
č
ki
asortiman, vrlo malo sredstava za samu delatnost uopšte, itd.), treba ubrojati i
nepostojanje specifi
č
nog, za svaki grad posebnog, operativnog, prakti
č
nog, a lako
izvodivog u delovima, dakle, svrsishodnog sistema gradskog zelenila. Najmanja
prednost koju bi stanovnici od nastajanja takvih sistema gradskog zelenila imali jeste
stvaranje programa elemenatrnog negovanja, odre
đ
ene brige pa i odre
đ
enog, ve
ć
dugo
nepohodnog rekonstruisanja i onih me
đ
u postoje
ć
im zelenim površinama o kojima
godinama o
č
igledno niko ne brine.
Beograd je tipi
č
an primer gradskog podru
č
ja u Srbiji u kojima sistem zelenih
površina decenijama postoji “u za
č
etku”, a suštinski ne funkcioniše, zbog
č
ega mnoge
njegove zelene površine deluju lokalno, samo u jednoj uskoj zoni i bez me
đ
usobnih
veza, zbog
č
ega je njihov ukupan ekološki efekat mnogo niži od mogu
ć
eg, a
č
esto je
Zbornik radova
6. Simpozijum o flori jugoisto
č
ne Srbije i susednih podru
č
ja
- 288 -
Sve ovo su najvažniji, glavni razlozi što se u nastavku iznose najvažnije osnove
za prakti
č
ne preporuke prilikom stvaranja funkcionalnog sistema gradskog zelenila.
O
SNOVNE KARAKTERISTIKE SISTEMA GRADSKIH ZELENIH POVRŠINA
Postojanje zelenih zona u gradskom podru
č
ju, na terenu koji je gotovo u
potpunosti obuhva
ć
en urbanizacijom ima u životu gradskih stanovnika zna
č
aj koji
sigurno prevazilazi po važnosti mnoge druge komponente gradskog tkiva, zgrade ili
objekte industrijskog karaktera, a grani
č
i se sa zna
č
ajem koji u gradskom organizmu
imaju npr. škole ili bolnice. Postoji opšta saglasnost da je suvišno dokazivati ovakvu
tezu. Treba se samo setiti da možda upravo zbog svesti o tome,
č
ak i najmanja zelena
površina ostaje kao uspomena u se
ć
anju putnika namernika duže od bilo
č
ega drugog
u gradu u kome se ostaje jedno kratko vreme. Me
đ
u brojnim primerima treba
pomenuti London i Hajd park, Pariz i Bulonjsku šumu, Njujork i Central park,
Petrograd i Primorski park, Beograd i Kalemegdan, itd.
Savremeni grad, naro
č
ito onaj sa nekoliko miliona stanovnika je relativno nova
pojava i u svetu i kod nas. Zato se izvesni novi odnosi i nove realne teško
ć
e života u
takvom gradu još uvek otkrivaju. Prirodno je, stoga, što se i prilikom prou
č
avanja
problema iz oblasti pejzažne arhitekture još uvek ne poznaju i ne uzimaju u obzir svi
relevantni uslovi takve sredine. Sasvim je, me
đ
utim, sigurno da veliki grad ima i
velike,
č
ak izrazito velike potrebe za funkcionalnim zelenilom. U tom smislu,
o
č
igledno je da se potreban prostor može dobiti kroz proces transformacije razli
č
itih
zona u gradu u zelenu površinu, odnosno kroz proces stvaranja zelenila na prostorima
dobijenim rušenjem, rekonstrukcijom, preoblikovanjem pojedinih površina, itd. Sam
taj proces mora da se zasniva na proceni uspešnosti koriš
ć
enja, pa i na vrednosti
“amortizacije” zelene površine. Isto tako, potreba za poznavanjem njene trajnosti
nužno zahteva utvr
đ
ivanje uslova postojanosti odre
đ
enog zelenog pejzaža i što ta
č
nije
poznavanje funkcija, tehnologije nastajanja i održavanja zelenog prostora.
Izgleda sasvim prihvatljivo ocena da zelene površine u gradu mogu izvesnim
vešta
č
kim sredstvima da budu u
č
injene korisnim posetiocima u mnogo ve
ć
oj meri
nego kad se u tom cilju koriste samo “prirodne” okolnosti, uslovljene odre
đ
enim
prirodnim ili nasle
đ
enim okolnostima i osobinama urbanog podru
č
ja. Ovo je lako
uo
č
iti na zelenim površinama podignutim na nepogodnim terenima (mo
č
vare, strme
padine, peskoviti tereni), na kojima bez radikalnih intervencija (dakle, vešta
č
kim
putem) ne bi bilo ni mogu
ć
e zasaditi biljke. Istorija pejzažne arhitekture puna je
primera unošenja vešta
č
kih elemenata u slobodne prirodne površine u cilju formiranja
“kvalitetnijeg pejzaža” (koji, razume se, u osnovi imitira prirodne osobenosti
