Univerzitet EDUCONS
Sremska Kamenica
OBAVEZNO OSIGURANJE
- seminarski rad -
Subotica, 2012. godine
SADRŽAJ
UVOD.............................................................................................................................................4
RAZRADA PROBLEMA................................................................................................................
1.
Obavezna osiguranja..................................................................................................5
2.
Obavezna osiguranja putnika u javnom saobraćaju od posledica
nesrećnog slučaja.........................................................................................................7
3.
Osiguranje vlasnika, odnosno korisnika, motornih i priključnih
vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećem............................................8
3.1. Zelena karta
.................................................................................................
14
3.1.1. Međunarodna konvencije u osiguranju od auto-
odgovornosti.................................................................................................................5
4.
Osiguranje vlasnika vazduhoplova od odgovornosti za štetu
pručinjenu trećem licu............................................................................................17
5.
Garantni fond.............................................................................................................17
6.
Osiguranje depozita građana kod banke i drugih finansijskih
institucija.....................................................................................................................20
ZAKLJUČAK...............................................................................................................................24
Literatura.......................................................................................................................................
2
II RAZRADA PROBLEMA
1. Obavezna osiguranja
Po ovom Zakonu preuzete su odredbe Zakona o obaveznom osiguranju
imovine i lica iz 1996. godine ( od člana 77 do člana 108). Da bi se bolje
shvatila suština ove ozbiljne problematike potrebno je analitički sagledati
svih pet vrsta obaveznog osiguranja, (Zakon o obaveznom osiguranju u
saobraćaju, «Službeni glasnik RS«,br.5l od 14.07.2009.) a to su:
2
osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog
slučaja;
osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu
pričinjenu trećim licima;
osiguranje vlasnika vazduhoplova od odgovornosti za štetu
pričinjenu trećim licima i putnicima;
osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu
trećim licima;
depoziti građana kod banaka.
Osnovno pravilo je da je zaključivanje ugovora o osiguranju dobrovoljno.
Međutim, u svim razvijenim zemljama postoje osiguranja koja se moraju
zaključiti sa osiguravajućom organizacijom, s obzirom da se samo na taj
način može se uspostaviti potpuna zaštita određenih dobara i određenih
kategorija lica. U odnosu na prethodni zakon, ističe se da se u Zakonu,
pored postojećih osiguranja, uvodi i obavezno osiguranje depozita
građana kod banaka i drugih finansijskih organizacija.
Obavezno osiguranje se sastoji iz dva pravna odnosa. Jedan je odnos
2
Miloradić Jova, Ekonomika osiguranja, Partenon Beograd, 2010. godina
4
između lica na koja se proteže obavezna osiguranja i organizacije za
osiguranje. Taj odnos, nastaje zaključivanje m odgovarajućeg ugovora.
Ako lice na koje se proteže obaveznost osiguranja nije zaključilo ugovor o
osiguranju sa organizacijom za osiguranje, neće uživati osiguravajuće
pokriće. Drugi odnos je odnos između organizacije za osiguranje i
putnika, odnosno trćeg oštećenog lica. Taj je odnos uređen zakonom
(propisima o obaveznom osiguranju i propisima o odgovornosti za štetu).
Pod prestankom organizacije za osiguranje treba podrazumevati
prestanak zbog likvidacije ili stečaja. U takvom slučaju vlasnik prevoznog
sredstva mora zaključiti ugovor o obaveznom osiguranju sa drugom
osiguravajućom organizacijom, jer vozilo koje nije obuhvaćeno
osiguranjem ne sme učestvovati u saobraćaju. Ukoliko upotrebom takvog
vozila bude prouzrokovana šteta, postupiće se kao da je u pitanju
neosigurano vozilo.Organizacija za osiguranje koja se bavi obaveznim
osiguranjem dužna je da zaključi ugovor o obaveznom osiguranju pod
uslovima pod kojima se obavljaju ta osiguranja.
Ako je jedno lice s obzirom na situaciju u kojoj se nalazi dužno da zaključi
ugovor o osiguranju, organizacija za osiguranje ne sme odbiti njegovu
ponudu, razume se ukoliko ponuda odgovara uslovima pod kojima ona
obavlja takva osiguranja. Čitav sistem obaveznog osiguranja mogao bi biti
doveden u pitanje ako bi se ostavilo osiguravačima koji su se opredelili da
se bave obaveznim osiguranjem da sami odlučuju koja će lica primiti u
osiguranje a koja neće. To bi moglo voditi i odbacivanju pojedinih lica
koja žele da izvrše jednu dužnost koja im je nametnuta zakonom.
Ipak, u uslovima za obavezno osiguranje bi moglo biti predviđeno da
određene kategorije lica ne mogu za određeno vreme zahtevati da budu
osigurane, kao na primer: vlasnici motornih vozila koji su više puta bili
osuđeni zbog vožnje u pijanom stanju, ili zbog težih saobraćajnih
prekršaja, ili zbog krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja i
prouzrokovanja štete upotrebom motornih vozila.
Obaveza organizacije za osiguranje je da naknadu štete po osnovu
obaveznog osiguranja utvrđuje u dinarskoj protivvrednosti iznosa evra po
kursu na dan utvrđivanja obaveze iznosa odštete. Ova odredba važi za
obavezno osiguranje putnika, i za obavezno osiguranje od
autoodgovornosti, i za obavezno osiguranje vlasnika vazduhoplova.
Obaveza organizacije za osiguranje po osnovu obaveznog osiguranja ne
može biti veća od iznosa koji je utvrđen za pojedinu vrstu obaveznog
osiguranja. Kada se taj iznos utvrđen u evrima preračuna se u dinare po
5
se ni u drugim zemljama obaveznost osiguranja ne proteže na vojna
vozila, iz razloga što za štetu koja je upotrebom vojnih vozila
prouzrokovana trećim licem odgovara država, tako da je na taj način
postignuta sigurnost da će šteta koja je upotrebom vojnih vozila
prouzrokovana trećim licima biti nadoknađena.
2. Obavezno osiguranje putnika u javnom saobraćaju od
posledica nesrećnog slučaja
Vlasnici prevoznih sredstava obavezni su da zaključe ugovor o
obaveznom osiguranju putnika u javnom saobraćaju od posledica
nezgode, odnosno korisnici:
3
autobusi kojima se obavlja javni prevoz u gradskom,
međugradskom i međunarodnom linijskom i vanlinijskom
saobraćaju;
putničkih taksi- automobila i „rent-a-kar“ vozila- ako se iznajmljuju
s vozačem;
autobusima kojima se obavlja prevoz zaposlenih na posao i sa
posla;
šinska vozila za prevoz putnika;
svih vrsta pomorskih, jezerskih i rečnih plovila, uključujući skele i
splavove, kojima se na redovnim linijama ili slobodno prevoze
putnici, uključujući i krstarenje i prevoz turista;
svih vrsta „rent-a-kar“ plovila iz tačke 5) ovog stava koja se
iznajmljuju s najmanje jednim članom posade;
vazduhoplova kojima se obalja javni prevoz putnika u redovnom i
neredovnom (čerter i avio-taksi) prevoz u vazdušnom saobraćaju;
vazduhoplova koji se koriste za kraće prelete i panoramske letove i
„rent-a-kar“ vazduhoplova koji se iznajmljuju s pilotom;
autobusa za prevoz turista;
drugih prevoznih sredstava, bez obzira na vrstu pogona, kojima se
prevoze putnici, uz naplatu prevoza, u vidu delatnosti.
Organizacije koje služe za prevoz putnika u javnom saobraćaju, obavezna
su da zaključe ugovor o osiguranju putnika od posledica nesrećnog
slučaja. Pri tome je bitno naglasiti da obavezno osiguranje od
odgovornosti ne može da supstituiše obavezno osiguranje putnika u
javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja.
Ovakav ugovor o osiguranju ne može se zaključiti kao ugovor o
3
Miloradić Jova, Ekonomika osiguranja, Partenon Beograd, 2010. godina
7
