PRAVNI FAKULTET
BANJA LUKA
SEMINARSKI RAD
Pravno normiranje
Tema: Običajno pravo
Mentor: Student:
Prof. Mirjanić Željko Miloš Vuković ( 195/ 12 )
Banja Luka, april. 2014. godine
2
SADRŽAJ
:
Uvod................................................................................................................................3
1. Istorijski razvoj običajnog prava.....................................................................................4
2. Izvori prava.....................................................................................................................6
2.1 Formalni izvori prava................................................................................................6
3. Običajno pravo................................................................................................................7
4. Sudski Precedent...........................................................................................................10
Zaključak.......................................................................................................................12
Literatura.......................................................................................................................13
4
1. ISTORISKI RAZVOJ OBIČAJNOG PRAVA
Prema istraživanjima i životnoj praksi snaga običajnog prava izvire iz tradicije i
spremnosti zajednice da sankcioniše svako ponašanje koje odstupa od običajnih normi, kao i
da podrži ona ponašanja koja su s njima u skladu. U savremenom društvu uočava se
konzervativnost običajnog prava u mnogim socijalnim zajednicama. Običaj je dugotrajno i
ustaljeno ljudsko ponašanje koje prati svijest o njegovom poštovanju. Prvi element je psihički
(unutrašnji) i nazvan je pravnom sviješću ili sviješću o nužnosti. Radi se o tome da postoji
neko pravilo koje se redovno poštuje i koje ima snagu pravnog pravila. Drugi konstitutivni
element običajnog prava je materijalne prirode i zasniva se na samoj dugotrajnosti ponašanja.
Ta praksa je spoljni izraz prvog elementa (pravne svijesti) i ima istu ulogu kod običaja koju
ima objavljivanje kod pisanog prava. U slučaju da nedostaje jedan od ta dva elementa, može
da postoji samo jedna vrsta društvenog običaja, ali ne i običajno pravo.
Što se tiče običaja kroz istoriju, on je predstavljao jedan od najznačajnijih izvora prava
(u anglosaksonskom pravu tako je i danas). U
robovlasničkom društvu
običajno pravo bilo je
uglavnom i jedini izvor prava (Zakonik XII ploča iz 5. vijeka). Tada je viša klasa vršila
selekciju običaja, tako da je pretvarala u običajno pravo samo one običaje koji su njima
odgovarali. U
feudalnom društvu
postojalo je pretežno običajno pravo koje je selekcionisano
prema starim običajima u nekim feudalnim gradovima, kao što je Korčulanski statut 1214.
godine ili Vinodolskom statutu. U kapitalizmu su izvršene i revolucionarne promjene
feudalnog prava, jer ono nije odgovaralo feudalnoj državi. Tu je umjesto običajnog prava
došao ustav kao moderni temelj prava, a bitni sadržaji su se nalazili u zakonima. Običajno
pravo se svodi na izuzetak i ima karakter supsidijarnog prava, što znači da se primjenjuje
samo onda kada određeno pitanje nije izričito pravno normirano zakonom ili drugim
propisom iako je to u suštini dozvoljeno.
Kasnije su pripadnici istorijsko-pravne škole smatrali običaj izrazom narodnog duha koji
popunjava pravne praznine i dopunjuje zakone. Danas je njegov značaj dosta smanjen
tendencijom da se pravo kodifikuje, odnosno u potpunosti pretvori u pisano. Za običaj, kako
bi bio validan i operativan kao izvor prava, mora da ipunjava određene kriterijume i uslove: -
Razumnost – Najvažniji uslov koji običaj mora da ispunjava kako bi postao validan izvor
prava je taj da bude razuman. Na primer može da se desi da neka plemena koja žive u
teritorijalnim okvirima jedne zemlje imaju običaje koji su u suprotnosti sa zakonima zemlje.
Ipak to ne daje za pravo sudovima da zabranjuju običaje kad god to oni požele. Sudovi mogu
