Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski fakultet
Odsek za pedagogiju
Pedagoško-empirijsko istraživanje iz predmeta:
Teorija vaspitanja 3
Tema:
Objektivnost nastavnika prilikom ocenjivanja
Nastavnik: Student:
Prof. dr Olivera Knežević-Florić Đurađ Barać 080001/2013
Novi Sad, 2015.
4
Da bi ovo istraživanje bilo uspešno realizovano, doprineli su nastavnici srednjih škola u
Apatinu, stoga im posebno zahvaljujem što su učestvovali u ovom istraživanju.
2. TEORIJSKA ORIJENTACIJA
2.1. Humanistička teorija
Teorijska osnova ovog rada se nalazi u humanističkoj pedagogiji.
Humanistička pedagogija je pravac pedagoškog mišljenja s kraja XIV i u XV i XVI veku,
koja je nastala pod uticajem razvoja proizvodnje (zanata i trgovine), tehničkih otkrića (štampe),
novih filozofskih pogleda na prirodu i smisao ljudskog života, oživljavanja antičke kulture,
formiranje građanstva kao klase. U oblasti pedagogije, humanistička pedagogija značila je
kritičku negaciju osnova na kojima je počivao srednjovekovni crkveni smisao obrazovanja i
vaspitanja.
Kada govorimo o humanističkoj pedagogiji i njenom pristupu u obrazovanju
podrazumeva da se oslanjamo na celokupan trend američke psihologije na koju su nakon drugog
svetskog rata imali uticaj evropske filozofije egzistencijalizma i fenomenologije. Ono što je
karakteristično za ovaj pristup jeste da se pojedinac određuje kao projekat života koji je usmeren
ka otkrivanju sebe kao slobodnog odgovornog ljudskog bića. (Milutinović, 2008).
Uopšte, pedagogija humanizma bila je neposredno usmerena protiv knjiškog (verbalnog i
mehaničkog) učenja karakterističnog za srednjovekovnu školu, stavljajući ovome duh kritičkog,
svesnog i samostalnog učenja; zatim, protiv grubog odnošenja prema učenicima i oštrih
(telesnih) kazni; dalje, ono što je specifično za humanističku pedagogiju jeste to da je nju
karakterisala odlučna opredeljenost za sistem individualnog vaspitno-nastavnog rada i
5
isključivala orijentisanost na potrebe vaspitanja dece iz viših (aristokratskih) društvenih položaja
(Đorđević, 2012).
Kroz fenomenologiju uviđamo da obrazovanje treba da bude usmereno ka učeniku i da
treba da obuhvati njegovu intelektualnu i emocionalnu sferu jer na taj način fenomenološki
pristup obrazovanju približava ciljeve obrazovnih ustanova i psihoterapije, smatrajući
emocionalno i mentalno zdravlje učenika bitnim i potrebnim za optimalno učenje. (Milutinović,
2008). Na pojavu i razvoj humanizma i primenu ovog pravca na vaspitanje uticali su: Abraham
Maslov, Karl Rodžers i Artur Kums.
Maslov smatra da čovek poseduje sebi svojstvenu prirodu, govori o tome da čovek ima
određene potrebe kao i sposobnosti i težnje koje su jednim delom genetski zasnovane. Neke od
ovih pojedinosti su karakteristične za celu ljudsku vrstu, a neke su jedinstvene za pojedinca.
Osnova Maslovljeve humanističke teorije je ideja napretka ličnosti, kreativnosti i razvitka
potencijala individue, ono što je specifično za Maslova je ideja sopstva (selfa), sposobnost rasta,
odgovornost za ono što će se postati i sposobnost uticanja na socijalni progres. Osnovni postulat
Maslovljeve teorije o samoaktualizaciji je da u svakom ljudskom biću postoji težnja da se
ostvari. Maslov govori o tome da put do samoaktualizacije vodi preko zadovoljenja određenih
motiva, potreba. Potrebe koje se nalaze u osnovi su prve koje se zadovoljavaju i tek kada su one
zadovoljene mogu se pojaviti i zadovoljavati potrebe koje se nalaze na višem nivou. Pet nivoa u
hijerarhiji su: (1) fiziološke potrebe, (2) potrebe za sigurnošću, (3) potrebe za ljubavlju i
pripadanjem (4) potrebe za cenjenjem i (5) potreba za samoaktualizacijom. Samoaktualizacija
zahteva potpunu otvorenost pojedinca za nove ideje i nove doživljaje (Milutinović, 2008).
Rodžers je verovao da težnja za potpunom realizacijom unutrašnjih potencijala
predstavlja osnovno obeležje čoveka. Postoji mogućnost da čovek kreira sebe. Čovek je po
svojoj prirodi pozitivno stvorenje koje je sposobno da postigne uravnoteženo i prilagođeno
ponašanje kojim obogaćuje sopstvenu ličnost. Rodžersova teorija ličnosti zauzima dva ključna
konstrukta, a to su organizam i sopstvo (self). Organizam je mesto celokupnog iskustva
individue. Čovek često reaguje na neke događaje u skladu sa ličnom percepcijom, subjektivno
iskustvo je ključ za razumevanje njegovog ponašanja. Drugi konstrukt u Rodžersovoj teoriji je
7
Kapac je sprovela istraživanje o znanju i stavovima nastavnika o školskom ocenjivanju,
Ovo istraživanje je sprovedeno sa ciljem da se ustanove stavovi i znanja nastavnika o školskom
ocenjivanju. U ovom istraživanju učestvovalo je 26 nastavnika jedne srednje škole. Od ukupnog
broja ispitanika 65,4% su ispitanici koji imaju 5 godina radnog staža, 23,1% ima 6 do 10, a
samo 11,4 ima više od 11 godina radnog staža.
Na osnovu analize podataka ovog istraživanja dolazimo do rezultata da
ocene iz različitih
školskih predmeta u osnovi imaju isti predmet merenja. Tako se pokazalo da nastavnici različitih
nastavnih predmeta postižu oko 60% slaganja kod ocenjivanja istoga učenika u njegovom uspehu
kod prividno različitih školskih predmeta. To upućuje na zaključak da nastavnicima specifična
znanja učenika iz različitih predmeta nisu dovoljna osnova za donošenje ocena. Tako oni
školskim ocenjivanjem kod učenika najtačnije "izmere" i zbog toga podjednako ocene:
marljivost učenika 19.2% zatim emocionalnu otpornost učenika 3,8% najviše šta ocene jeste
prilagođenost učenika postojećem školskom sistemu 46,2 % i učenikove verbalne mogućnosti
30.8%. Takođe još što je zanimljivo jeste da nastavnici ženskog pola su prema đacima muškog
pola strožiji 61,5 % dok su nastavnici muškog pola daleko manje rigorozni u ocenjivanju prema
đacima suprotnog pola 7,7%, ne postoje značajniji rezultati nastavnika muškog i ženskog pola
kada je u pitanju ocenjivanje prema istom polu, odnos je nastavnici muškog pola prema đacima
muškog pola 11,5 % i nastavnici ženskog pola prema đacima ženskog pola 19,2 % .
U analizi izraženih stavova nastavnika utvrdili smo da uglavnom ne misle da ocena zavisi više
od ispitivača od ispitanika, nego li o odgovoru učenika, ali su uvereni u značaj ocene za život
učenika. Podržavaju korištenje ocene kao disciplinske mere, podupiru i analitičko ocenjivanje i
višom ocenom bi ocenili sposobnosti učenika u odnosu na njegova znanja.
Uglavnom može se zaključiti da nastanvici generalno znaju da je školsko ispitivanje koje
sprovode je subjektivno, ali nisu svesni mnogih vlastitih grešaka koje imaju prilikom
ocenjivanja. To dokazuje da su nastavnici slabi merni instrumenti i da je teško naći zahteve
dobrog ocenjivanja, tj. objektivnost, pouzdanost, osetljivost i valjanost. Zanimljivo je da
polovina nastavnika svesno činjenice da ocenjivanjem najbolje izmere prilagođenost učenika
postojećem školskom sistemu.
