Oblici državnog uređenja

OBLICI 

DRŽAVNOG UREĐENJA

1

Student: Marijana Dugandžić, D 009/07

Subotica, 2008.

OBLICI DRŽAVNOG UREĐENJA

-

Pojam -

Država, tj. državna organizacija je složen mehanizam, sastavljen iz niza 

organa   koji   se   nalaze   u   različitim   međusobnim   odnosima.   Posebna   vrsta 

državnih organa jesu  centralni i necentralni organi i zavisno od toga kako su 

uređeni   odnosi   između   ova   dva   organa   državne   vlasti,   dobijaju   se   oblici 

državnog uređenja. Zbog svoje složenosti i rznovrsnosti, država ima i centralne 

i   necentralne   organe,   a   pošto   je   ona   teritorijalna   organizacja   čija   je   vlast 

obavezna za sve one koji se nalaze na njenoj teritoriji, njeni se organi razlikuju 

po tome da li vlast vrše na čitavoj teritoriji ili na delu teritorije. Centralni 

državni organ, jeste onaj organ čije su odluke obavezne na čitavoj teritoriji 

države, dok necetralni organ, tj. necentralna vlast jeste vlast koja se prostire 

nad delom organizacije i čije su odluke obaveze samo za taj deo organizacije 

(teritorije). Na primer – Republička skupština je centralni organ za Republiku 

Srbiju, jer su njene odluke obavezne na čitavoj teritoriji republike, u odnosu na 

opštinsku skupštinu, koja je necentralni organ, jer su njene odluke obavezne 

samo na delu republike. Necentralni državni organi mogu prema centralnim 

organima imati više ili manje vlasti, odnosno mogu imati viši ili manji stepen 

samostalnosti.   Posmatranjem   tih   odnosa   između   centralnih   i   necentralnih 

organa,   dobijaju   se   dva   oblika   državnog   uređenja   tj.   dva   načina   uređenja 

odnosa između centralnih i necentralnih organa, a to su: 

1.

složena država i 

2.

prosta (unitarna) država. 

Proste države imaju samo jednu državnu organizaciju koja obavlja sve poslove 

države, a složene imaju više državnih organizacija koje dele vršenje državnih 

poslova na određen način. 

OBLICI UREĐENJA DRŽAVE

2

funkcionisanja.   Međutim,   pre   utvrđivanja   pojma   i   razmatranja   navedenih 

oblika uređenja države neophodno je utvrditi i jasno od njih odvojiti pojam 

federalizma. Ovo je neophodno i važno učiniti, jer se u vanpravnoj i laičkoj 

upotrebi veoma često ta razlika ne uviđa i ne pravi, i to dovodi do velikih 

sporova   i   sukoba,   kao   i   do   pogrešnih   zaključaka   o   prirodi   i   suštini   nekih 

zajednica

FEDERALIZAM

. Dakle, iako nije oblik uređenja jedne države, federalizam je neophodno 

poznavati   i   razlikovati   od   oblika   uređenja.   Razume   se   da   su   se   navedeni 

problemi u značenju pojavili tek kada je nastala prva sožena država – SAD i 

kad je kao takva postala drugi oblik uređenja država. Za taj novi oblik je 

upotrebljen naziv federalna država ili federacija. U praksi, u nazivu složenih 

država sreće se kako ta reč: federalna, tako i druge reči: savezna – Savezna 

Republika Nemačka ili drugi nazivi – Sjedinjene Američke Države. Zbog tih 

nejasnoća i nesporazuma u svoje razmatranje uključujem i ovu temu, iako ona 

po   svojim   osobinama   pripada   drugoj   naučnoj   disciplini   –   međunarodnom 

javnom pravu.

Federalizam   predstavlja   istorijski   staru   pojavu   različitih   oblika 

povezivanja   više   samostalnih   država   radi   ostvarivanja   ograničenog   broja 

precizno utvrđenih interesa – ciljeva. Opredelila sam se za realne, a ne za 

nominalne pojmove i definicije, zbog čega je federalizam kao pojava nestao 

mnogo pre nego što je došlo do naziva za tu pojavu. Reč federalizam javlja se 

tek u XVI veku, a potiče od latinske reči  

foedus  

koja znači ugovor, pogodba, 

savez   kojim   su   u   Rimskom   carstvu   označavani   odnosi   različitih   delova 

teritorije unutar Carstva, ali na bazi ravnopravnosti. U savremenom periodu 

ovaj termin se upotrebljava kao generički pojam za različite istorijske oblike 

koji   su   se   pojedinačno   i   konkretno   nazivali   lige,   savezi,   personalne   unije, 

realne unije, konfederacije i dr.

Navedeni   oblici   federalizma   ni   po   svojoj   suštini,   ni   po   nazivima,   ne 

iscrpljuju sve konkretne u istoriji postojeće ili savremene oblike federalizma, 

jer su se oni mađusobno onoliko razlikovali koliko su bili različiti interesi i 

njima uslovljeni načini ostvarivanja u svakom konkretnom slučaju. Bitno je 

reći da su to oblici saradnje dve ili više država kojima ne nastaje nova država, 

da   su   to   relativno   trajni   oblici   saradnje   i   da   su   sadržajniji   i   više 

institucionalizovani   od   obične   međunarodne   saradnje   i   održavanja 

međunarodnih odnosa koje u određenoj meri poseduju sve države. Dakle, po 

tim osobinama federalizam se jasno razlikuje i odvaja od složene države na 

jednoj strani i od međunarodnih odnosa i saradnje, na drugoj strani.

KONFEDERACIJA

4

- Pojam -

Konfederacija   se   kao   oblik   državnog   organizovanja   pojavila   pre 

federacija i u slučaju svih u istoriji poznatih konfederacija bila prelazan oblik 

ka federaciji. Poslednja konfederacija koja je u svetu postojala bila je Nemački 

savez, koji se 1871. godine pretvorio u federaciju. U skladu sa klasifikacijom 

nemačke teorije države, savez država postao je savezna država. 

Svojstva   konfederacije,   najkraće   rečeno,   jesu   sledeća.   Konfederacija 

predstavlja labavi savez suverenih država. I posle zaključivanja konfederalnog 

pakta, te države zadržavaju svoju suverenost, pravo samostalnog državnog 

organizovanja i samostalnog odlučivanja o svim državnim funkcijama. One na 

konfederaciju,   koja   po   pravilu   ima   samo   jedan   organ,   skup   predstavnika 

konfederisanih   država,   prenose   samo   pravo   raspravljanja   o   određenim 

pitanjima, najčešće iz oblasti zajedničke oblasti i spoljne politike, s tim što 

stavovi tog organa ( u kome svaka država ima samo jedan glas, bez obzira na 

svoj broj predstavnika ) ne obavezuju države članice. One ih mogu, ali ne 

moraju, prihvatiti i sprovoditi. Članice konfederacije zadržavaju u celini svoju 

državnu   organizaciju,   one   predstavljaju   posebna   državna   područja,   imaju 

sopstvenu monetu, ubiraju porez i carine i sl. Osim toga, one nezavisno od 

obaveze   da   u   konfederalnu   vojsku   daju   svoje   kontigente   trupa,   imaju 

sopstvene oružane snage, vode sopstvenu spoljnu politiku i sl. 

Ne raspolažući atributima državne vlasti, konfederacije nisu u stanju da 

budu   efikasne   državnopravne   zajednice.   One   nemaju   sredstva   da   spreče 

antagonizme i surevnjivost konfederisanih država, koje često vode prave male 

trgovinske i carinske ratove, a bilo je slučajeva i da stupaju u međusobno 

oružane sukobe.

Ove   i   druge   slabosti   konfederacije   vodile   su   u   istoriji   njihovom 

pretvaranju u federacije. Interesi država – članica, nisu mogli na odgovarajući 

način biti zadovoljeni u slaboj i neefikasnoj zajednici i otuda su te države, 

svesne da bi od potpunog razdruživanja imale štete u svoj ekonomskom i 

uopšte društvenom razvoju, prihvatale konstituisanje jedne čvršće zajednice – 

federacije, koja bi predstavljala pravu državu. Cena za to bila je odricanje od 

sopstvene suverenosti i državnosti, ali uz očuvanje po pravilu širokog prava na 

samoorgaizovanje i obezbeđenje sopstvenih interesa, usklađenih sa opštim i 

zajedničkim interesima čitave zemlje. 

Slučajevi   tri   klasične   konfederacije   pretvorene   u   federacije   –   SAD, 

Švajcarske i Nemačke – pokazale su koliko je ta njihova transformacija, kojoj je 

bilo mnogo otpora, čak i oružanog, značila nesumnjih napredak u razvoju ovih 

država. 

Danas,   kako   je   rečeno,   u   svetu   nema   ni   jedne   prave   konfederacije. 

Jugoslavija   je,   po   Ustavu   od   1974.   bila   hibrid   federalnog   i   konfederalnog 

5