Glavni učesnicina međunarodnom tržištu kapitala su komercijalne banke, korporacije,
nebankarske finansijske institucije (poput osiguravajućih kompanija I penzionih fondova),
centralne banke i druge vladine agencije.

1. Komercijalne banke.

Komercijalne banke su centralne institucije na međunarodnom

tržištu kapitala, ne samo zato što upravljaju mehanizmom međunarodnih plaćanja, već i
zbog toga što obavljaju veliki broj različitih finansijskih poslova. Pasiva banke pretežno
obuhvata depozite sa različitim rokom dospeća, dok se njena aktiva u glavnom sastoji od
odobrenih   pozajmica   (korporacijama   i   vladama)   depozite   u   drugim   bankama
(međubankarki depoziti) i obveznicama. Multinacionalne kompanije se u velikoj meri
bave i drugim tipovima transakcijama vezani za finansijsku aktivu. Npr. (banke mogud a
garantuju   plasman   korporativnih   akcija   i   obveznica   tako   što   će   preuzeti   obavezu,   za
odgovarajuću  naknadu,  da pronađu  kupce  za  te  hartije  od  vrednosti po  garantovanoj
ceni).   Jedna   od   ključnih   činjenica   vezanih   za   međunarodno   bankarstvo   jeste   da   je
bankama često dopušteno da se u inostranstvu bave određenim poslovima za koje ne bi
mogle da dobiju dozvolu u domicijalnim zemljama. Takav vid regulatorne asimetrije
ubrzao je rast međunarodnog bankarstva tokom proteklih 40 godina.

2. Korporacije.

– Naročito transakcionalne, kao što su

Coca Cola, IBM, Toyota i Nike

rutinski   finansiraju   sopstvene   investicione   projekte   oslanjajući   se   na   inostrane   izvore
sredstava. Da bi došle do pomenutih finansijskih izvora, korporacije mogu da prodaju
akcije   koje   vlasnicima   daju   pravo   potraživanja   na   aktivu   korpoacija   ili   da   iskoriste
finasiranje po osnovu duga. Dužničko finansiranje se često javlja u vudu pozajmica od
međunarodnih   banaka   i   pomoću   njih   ili   drugih   institucijalnih   zajmodavaca;

kada su

preduzeću potrebne dugoročne pozajmice, ono može da proda korporativne dužičke
instrumente na međunarodnom tržištu kapitala.

3. Nebankarske finansijske instirucije.

– Nebankarske finansijske institucije kao što su

osiguravajuće kopanije, penzioni fondovu, zajednički fondovi i hedž fondovi, postali su
važni irači nameđunarodnom tržištu kapitala od kako su počeli da trguju inostranom
finasijskom aktivom radi diverzifikacije sopstvenog portfolia. Naročito su značajne
investicione banke kao što su Credit Suisse, Goldman Sachs i Lazard Freres koje zapravo
uopšte nisu banke već institucije koje se sprecijalizuju za garantovanje plasmana za
korporativnih i (u nekim sulučajevima) državnih hartija – obveznica.

4. Centralne banke i druge vladine agencije.

Centralne banke su rutinski učestvovale na

međunarodnim finasijskim tržištima putem intervencijama na deviznom tržištu. Osim
toga, druge vladine agencije često pozajmljuju inostranstvu. Vlade zemalja u razvoju i

P. Krugman, M. Obeslfeld, Međunarodna ekonomija, Data status, Beograd, 2009., str. 595.

preduzeća u državno vlasništvu često su pozajmljuvale značajne iznose od inostranih
komercijalnih banaka.

2. Rast međunarodnog tržišta kapitala

Koristeći bilo koju meru, obim transakcija na međunarodnom tržištu kapitala rastao je brže od
sopstvenog GDP od ranih 70-ih na ovamo. Jedan od glavnih činilaca koji je uticao na takav
razvoj događaja jeste taj da su zemlje, počevši od industrijskog dela sveta, postepeno sve više
uklanjale barijere za prekogranično kretanje privatnog kapitala.

Jedan od glavnih uzroka takvog razvoja događaja tiče se režima deviznog kursa. Zemlja koja
fiksira devizni kurs sopstvene valute i istovremeno dopušta međunarodno kretanje kapitala,
zapravo žrtvuje kontrolu nad domaćom monetarom politikom. Na osnovu toga možemo da
zaključimo da zemlja ne može istovremeno da ostvari više od dve stavke sa predstojeće liste:

1. Fiksni devizni kurs.
2. Monetarna politika usmerena na ostvarivanje domaćih ciljeva.
3. Slobodno međunarodno kretanje kapitala.

Rezultat toga je „trilema“ za utvrđivanje režima politike – dakle, trilema, zarez ne dilema, s
obzirom da postoje tri moguće opcije: 1 i 2, 2 i 3 i 1 i 3. Tokom zlatnog standarda, na primer,
zemlje su se odrekle monetarne politike u korist fiksnih deviznih kurseva i slobode
međunarodnih plaćanja, opredeljujući se za monetarni sistem zasnovan u tački 1 i 3 sa prethodne
liste.

Kada su industrijalizovane zemlje napustile fiksne devizne kurseve po završetku po
Bretonvudskog perioda, izabrale su sistem koji je omogućio da kombinuju međunarodnu
mobilnost kapitala sa monetarnom politikom usmerenom na domaće ciljeve. Međutim, zbog toga
su zaostajali u omogućavanju veće slobode za međunarodnu trgovinu finansijskom aktivom.
Pojedinačne zemlje članice Evropske ekonomske i monetrne unije prošle su drugačiji put kada je
reč o njihovim međusobnim deviznim kursevima. Prenošenjem nadležnosti koje se odnose na
monetarnu politiku na zajedničku centralnu banku, odrekli su se stavke 2. i opredelile su se za
stavke 1. i 3. S druge strane, evro fluktuira u odnosu na druge inostrane valute a evro zona u
celini usmerava sopstvenu monetarnu politiku ka ostvarivanju internih makroekonomskih ciljeva
uz istovremeno omogućavanje slobode za prekogranična paćanja.