Најчешће активност ученика у процесу наставе и учења је интелектуална активност, ретко
се јавља потпуно издвојена од осталих видова активности; а кад је доминантна, доприноси
усмеравању и развоју менталних снага ученика. Лако је препознатљива кроз њихову
активност: решавање проблема увиђањем, стицањем новог искуства, примена стечених
знања у пракси, увиђање веза међу појавама.

Важан услов сваке успешне активности ученика јесте степен његове оспособљености за
самостално стицање знања. Тим више што се до знања долази мисаоним путем-мисаоном
активношћу која се развија у самом процесу усвајања знања и води ка већој критичкој и
креативној делатности.

Такође је важно да свака активност у настави буде свесна, зато што само свесна активност
ученика чини срећним, слободним и задовољним.

Истраживања показују да активност ученика у настави зависи од много фактора, а
нарочито од наставника, наставних садржаја, самог ученика и образовне технологије. Сви
они покрећу ученика на рад и учење, и сви су повезани с његовим потребама као главним
изворима мотивације.

У педагошкој литератури постоје различита гледишта на активност ученика у настави и на
покретаче те активности. Крећу се од схватања:



да је активност историјски условљена,



да ученик мора да слуша свог учитеља,



да се ученик слободно испољава и развија у настави,



да је ученик центар наставе и



да наставник треба да следи њихову природу.

Жан Жак Русо је још у 19.веку истицао значај радозналости и активности ученика.

Данас кажемо да је ученик активан у настави ако са разумевањем усваја знања, ако сам
доноси закључке, ако уочава односе међу чињеницама и сл.

Наставник треба да познаје факторе развоја личности ученика. Он је планер, ораганизатор,
реализатор, истраживач, терапеут, евалуатор. С овим улогама у настави, допринеће
активизацију ученика ако:



прилагођава наставу особинама ученика;



прилагођава наставу темпу рада ученика;



ако допушта ученику да испољи своја знања, умећа и способности;



ако су стрпљиви и ако имају разумевања за тешкоће и грешке ученика;



ако зналачки управљају процесима наставе и учења;



ако не оптерећују ученике.

Насупрот активности је пасивност. Пасивни и неактивни ученици немају

интересовање за рад и учење, поседују неповезано и несистематизовано знање, брзо
заборављају научено, знање им је ниског квалитета. Узроци пасивности ученика могу
бити:



лоша организација наставе



неадекватно димензионирање градива



неповољна материјално-техничка основа наставе



прелик број ученика



лоши уџбеници



нетактичан наставика према ученицима