OBLIGACIJA I OBLIGACIONI ODNOS

1.- POJAM I ZNACAJ OBLIGACIONOG PRAVA

Izraz

obligaciono pravo se upotrebljava u

dva

razlicita znacenja:

1.- Kao grana pozitivnog prava

predstavlja skup opstih pravnih normi kojima se regulisu

obligacioni odnosi. Obligaciono pravo, Uvod u gradjansko pravo, stvarno pravo i nasledno pravo
su deo gradjanskog prava.

2.- Kao pravna nauka

(teorija) koja se bavi naucnom obradom obligacionih odnosa i pravnih

normi koje te odnose regulisu.

Predmet

obligacionog prava su obligacioni odnosi.

Obligacioni odnosi

su odnosi izmedju

fizickih ili pravnih lica po kojima je neko lice duzno da prema drugom licu ostvari odredjeno
ponasanje. To je

odnos

izmedju najmanje dva lica u kome je jedno lice ovlasceno da od drugog

zahteva da mu nesto – da, ucini, ne ucini ili trpi.

Obligaciono pravo

se bavi

prometom vrednosti gde odredjena dobra prelaze iz imovine nekog

lica u imovinu drugog lica, odnosno, gde neko lice obavlja rad ili usluge za drugo lice i tako
povecava ili odrzava njegovu imovinu, a to obavlja za nagradu ili besplatno.

razliku od stvarnog prava

koje karakterise

staticnost

pravnih odnosa fizickih ili pravnih

lica, obligaciono pravo je dinamika ovih odnosa.Obligaciono pravo regulise obligacione odnose
ciji je predmet promet roba i promet usluga.

Znacaj

obligacionog prava za promet roba i usluga je veliki. Obligacioni odnosi omogucuju

obavljanje:

1) Ekonomskog prometa

jer najveci deo svakodnevnih potreba zadovoljavamo stupajuci u

razlicite obligacione odnose.

2) Pravnog prometa

jer se preko obligacionih odnosa obavlja promet dobara i prava

povodom njih.

2.- NASTANAK I RAZVOJ OBLIGACIONOG PRAVA

Obligaciono pravo je najcesce povezano sa robno novcanim odnosima. Pojavljuje se sa pojavom
robne proizvodnje i razmene.

robovlasnickoj

rimskoj drzavi je prilicno razvijeno obligaciono pravo. Postojali su robno

novcani odnosi, a bila je potrebna i odredjena forma za zakljucenje nekih ugovora.

srednjem veku

obligacioni odnosi su potisnuti samim vracanjem na naturalnu privredu.

kapitalizmu

, u periodu kodifikacije obligaciono pravo se ponovo razvija.

Danas

su robno-novcani odnosi dominantni i obligaciono pravo je razvijeno. Promene u

obligacionom pravu su manje izrazene od promena u drugim granama prava zbog razvoja robne
privrede.

3.- IZVORI OBLIGACIONOG PRAVA

Izvori

obligacionog prava se mogu posmatrati kao:

Izvori u

formalnom

smislu

Izvori u

materijalnom

smislu

1.- Izvori obligacionog prava u formalnom smislu

se mogu podeliti na:



Pisane izvore

(zakon, podzakonski akti, medjunarodne konvensije)



Nepisane izvore

(obicaj, pravila morala)

Nas najznacajniji izvor obligacionog prava je

Zakon

o obligacionim odnosima od

01.10.1978

. godine. Vazio je na celoj teritoriji SFRJ. Tim zakonom nisu regulisani svi

obligacioni odnosi.

Jedan deo

obligacionih odnosa bio je regulisan i drugim saveznim propisima

(primer, oblast drumskog, zeleznickog i vazdusnog prevoza).

Manji deo

obligacionih odnosa je

u zakonodavnoj nadleznosti republika (primer, ugovor o dozivotnom izdrzavanju, promet
nepokretnosti).

Ni ZOO ni republicki propisi

ne regulisu

odgovornost za stetu od zivotinja, od gradjevine, za

bacanje ili prosipanje, ugovor o poklonu, posluzi i ortakluku.

ZOO ima

1109

. clanova. Regulise obligaciono-pravne odnose izmedju fizickih lica i u privredi.

Podeljen je na

cetiri dela

1) Prvi deo

sadrzi osnovna nacela obligacionog prava, kao i odredbe o nastanku obaveza (o

ugovoru, naknadi stete, sticanju bez osnova, dejstvu i prestanku obaveza)

2) Drugim delom

regulisani su pojedini ugovori koji se u teoriji prava nazivaju imenovani

ugovori, kao sto su prodaja, razmena, zajam, zakup. ugovor o delu.

trecem delu

ZOO predvidjene su norme koje se odnose na primenu merodavnog prava

u slucaju sukoba republickih zakona.

4) Cetvrti deo

sadrzi prelazne i zavrsne odredbe koje se posebno odnose na promet robom,

primenu obicaja i ovog Zakona i prestanku vazenja drugih propisa.

Obicaj

moze biti izvor prava samo u slucaju

kad

se odredbe pisanog prava pokazu kao

nedovoljne ili

kad

pisano pravo upucuje na primenu obicaja.

V) Sudska praksa

nije formalni izvor prava, pa ni obligacionog, jer sudovi ne stvaraju vec samo

primenjuju pravo.

4.- SISTEM OBLIGACIONOG PRAVA

Obligaciono pravo deli se na

dva

dela:

1) Opsti

deo,

2) Posebni

deo

1.- U opstem delu

izucavaju se ona pravna pravila koja imaju opsti karakter i koja vaze za

obligacione odnose u celosti.

Materija

opsteg dela je podeljena na osam delova:

(duznik, debitor)

odredjeno davanje, cinjenje ili uzdrzavanje od necega sto bi inace imalo pravo

da cini, a

druga strana je duzna

da to ispuni.

Obligacija je imovinsko-pravni odnos i uvek se sastoji iz

prava poverioca

na odredjenu cinidbu

obaveze duznika

na izvesno cinjenje ili uzdrzavanje od nekog cinjenja.

Cinidba

sluzi

podmirenju nekog interesa poverioca i ima imovinski karakter. Najcesce se izrazava u novcu.



Trazbina

je pravo poverioca da od duznika zahteva da nesto ucini, odnosno trazi da

izvrsi. Zato se obligaciono pravo naziva i

trazbeno pravo



Duznik ima

obavezu

da izvrsi trazbinu poverioca, odnosno ima

dug

. Zato se ovo pravo

naziva

obvezno pravo

Obligaciju

karakterisu

sledece osobine

1.- Obligacija je pravni odnos

, sto znaci da obligaciju prati odgovarajuca pravna sankcija. Ako

duznik dobrovoljno ne ispuni svoju obavezu poverilac ima pravo da trazi njeno izvrsenje tuzbom
kod suda ili prigovorom.

Pravnom sankcijom

nisu zasticene tzv. prirodne obligacije

koje su zasticene samo u slucaju

kad se dobrovoljno ispune.

2.- Obligacija je odnos izmedju odredjenih lica

(fizickih ili pravnih). U tom odnosu se nalazi

najmanje dva lica ali moze biti i vise. Bez obzira na njihov broj svi ucesnici obligacija mogu
imati polozaj

duznika kao pasivnim ucesnikom obligacionih odnosa

(obaveza cini pasivu

imovine) ili polozaj

poverioca

kao aktivnim ucesnikom obligacionog odnosa (potrazivanje cini

aktivu imovine).

3.- Obligacija je odnos sa odredjenom sadrzinom

. Nju cine prava poverioca i obaveze.

duznika. Sadrzina se naziva: prestacija, obligaciona radnja ili cinidba.

Predmet obligacije

je sve ono na sta se obligacija odnosi, odnosno, sve ono sto je duznik duzan

da da, ucini ili ne ucini poveriocu.

4.-Obligacija je odnos koji ima imovinsku vrednost

jer za poverioca predstavlja neki

imovinski interes koji se moze

izraziti u novcu

. Ima i obligacija kod kojih se taj interes ne moze

novcano proceniti (primer, naknada nematerijalne stete, naknada afekcione vrednosti)

5.- Obligacija je odnos relativnog karaktera

jer proizvodi pravna dejstva samo

izmedju

odredjenih lica

– poverioca i duznika (inter partes). Trecim licima ne moze ni stetiti ni koristiti.

U nekim slucajevima

obligacija proizvodi dejstvo prema svim trecim licima (upis nekog

obligacionog prava na nepokretnosti u zemljisne knjige).

ili

samo prema odredjenom trecem licu

(primer, ugovor u korist treceg, kolektivni ugovori...)

7.- OBLIGACIONI ODNOS – RAZLIKA IZMEDjU OBLIGACIJE I OBLIGACIONOG
ODNOSA I SADRZINA OBLIGACIONOG ODNOSA

Razlike

izmedju obligacije i obligacionog odnosa su:

1.-

Obligacija je prost odnos

, tj. odnos povodom jedne trazbine, a obligacioni odnos je slozen

pravni odnos jer se sastoji od vise pojedinacnih odnosa. On sadrzi najmanje jednu obligaciju kao
i neka druga sporedna prava. Obligacioni

odnos je izvor obligacije

2.-

Obligacija ne nastaje uvek

kad i obligacioni odnos vec u nekom kasnijem trenutku, a moze

nastati i kad je obligacioni odnos vec okoncan (primer, zahtev za povracaj stvari date u zakup).

3.-

Obligacija se gasi

ispunjenjem, oprostajem duga, novacijom, sjedinjenjem, prebijanjem,

zastareloscu i usled naknadne nemogucnosti ispunjenja.

Obligacioni odnos se gasi

: istekom vremena, odustankom od ugovora i ispunjenjem svih

potrazivanja.

4.-

Obligacije se mogu ustupiti drugome

a da obligacioni odnos ostane i dalje izmedju onih

lica medju kojima je i nastao.

Sadrzinu obligacionog odnosa

cine:

Jedna ili vise obligacija

Svaka obligacija tice se jedne cinidbe. Ucesnici obligacionog

odnosa imaju uzajamne odnose na neku cinidbu koje mogu biti:



Primarne

, s kojima nastaje i sam obligacioni odnos (primer, obaveza prodavca da preda

stvar i da prenese pravo svojine i pravo kupca da plati cenu)



Sekundarne

, koje ne nastaju kad i obligacioni odnos, nego kasnije, ako budu prekrsene

primarne obaveze.

Sporedna prava

, a to ona prava koja sluze obezbedjenju trazbine i koja traju samo dotle dok

se trazbina ne podmiri.

Obaveze uzajamne obzirnosti

ili posebne obaveze su zasnovane na zakonu. Sadrzina tih

obaveza nije ni odredjena u trenutku postanka obligacionog odnosa vec zavise od daljeg toka
stvari.

Rec je o obavezama strana u obligacionom odnosu da se jedna prema drugoj ophode onako kako
se moze ocekivati od savesnih i postenih poslovnih partnera. (primer, to je obaveza da se
preduzmu potrebne mere radi sprecavanja stete).

4) Prava preobrazavanja

se sastoje iz ovlascenja ucesnika da svojom jednostranom voljom

izazovu zeljeno pravno dejstvo:



Nekima

se moze

preinaciti

sadrzina obligacionog odnosa (primer, pravo da se odustane

od ugovora i zahteva nadoknada stete)



Drugima

se obligacioni odnos moze

okoncati

, tzv negativno pravo (primer, pravo

pobijanja)



Trecima

se moze

zasnovati

zakoniti obligacioni odnos (primer, kada ponudjeni prihvati

ponudu i dodje do nastanka ugovora)

Prava na prigovore

je slicno negativnim pravima preobrazavanja jer je upereno protiv

zahteva druge strane. Svrha je da se taj zahtev odbije zato sto se postojanje trazbine negira ili da
se odlozi njeno ispunjenje (primer, prigovor zastarelosti).

Trazbina

je subjektivno pravo. Prema ZOO „Strane u obligacionom odnosu duzne su da izvrse

svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje.

1.- Ako duznik ne ispuni dobrovoljno svoju obavezu

on se na to moze prinuditi preko

drzavnih organa:



Pravni poredak nudi odredjena

sredstva prinude

. Najvaznija su:



tuzba za ispunjenje obaveze

kojom poverilac moze zahtevati najpre ono sto mu

duznik primarno duguje. Ako ispunjenje obaveze postane nemoguce usled
dogadjaja za koji je duznik odgovoran, umesto ispunjenja poverilac moze traziti
nadoknadu stete.



zahtev za prinudno izvrsenje na duznikovoj imovini.



Ako

duznik ne ispuni svoju obavezu onako kako je preuzeo

poverilac moze, pored

ispunjenja glavne obaveze da zahteva i

naknadu stete



Ako

duznik ne ispuni na vreme svoju obavezu

, poverilac moze:



raskinuti ugovor i uskratiti svoju cinidbu,



zahtevati povracaj datog i nadoknadu stete zbog neispunjenja.

2.- Poverilac moze prinuditi duznika i vlastitim radnjama:



Prebijanjem

svoje trazbine za njegovu trazbinu

Odgovornost za dug

dolazi do izrazaja tek ukoliko dug ne bude dobrovoljno isplacen, ako se

naplacuje uz pomoc drzavne prinude. Duznik odgovara za dug celokupnom svojom imovinom.
Medjutim, postoje i dugovi sa ogranicenom odgovornoscu, za koje duznik odgovara samo
odredjenim delom imovine ili do odredjenog novcanog iznosa.

Postoje trazbine kojima nedostaje osobina utuzivosti

. Ako duznik plati svojevoljno ono sto

duguje smatra se da je ispunio obavezu, ali ne moze zahtevati povracaj datog zato sto ga
poverilac nije na to prinudio.

Neutuzive trazbine nazivaju se

prirodne

ili

naturalne

obligacije. To su:

1) Zastarele trazbine
2) Trazbine iz ugovora o dopustenoj igri i opkladi
3) Trazbine iz ugovora koji nisu sklopljeni u odgovarajucoj dokaznoj formi

Od neutuzivih trazbina treba razlikovati tzv.

nesamostalne obaveze.

To su obaveze kod kojih