*** POJAM I PREDMET OBLIGACIONOG PRAVA ***
Obligaciono pravo je
deo građanskog prava
, u koje spadaju još i porodično, nasledno,
stvarno i građansko procesno pravo.
U objektivnom smislu
, OP je
skup pravnih normi
kojima se regulisani obligacioni
(dužnicko-
poverilački) odnosi
. OP u objektivnom smislu nastaje voljom zakonodavca ili
običaja i morala
, a mimo volje pravnih subjekata.
U subjektivnom smislu
, OP predstavlja
konkretna prava i obaveze
koje pripadaju
određenom licu (poveriocu i dužniku iz konkretnog obligacionog odnosa), a koja su
regulisana pravilima objektivnog OP. OP u subjektivnom smislu nastaje voljom pravnih
subjekata.
OP reguliše
promet roba i usluga
, i ono odražava dinamiku pravnog prometa, za razliku
od stvarnog prava koje je statično.
Predmet OP
su
prava i obaveze
koji proizilaze iz obligacionog odnosa
, pri čemu
poverilac ima prava da zahteva neko ponašanje
(prestaciju = činidbu)
koje se sastoji u
davanju,
činjenju, nečinjenju
ili trpljenju, a dužnik
ima obavezu da to učini.
Sama
reč obligare
znači
vezati
,
zavezati
.
Pravna pravila OP su nastala
sa napuštanjem naturalne privrede i razvojem robno-
novčanih odnosa
. Mnogi instituti rimskog prava se i danas primenjuju. U feudalnom
društvu se vraća naturalna razmena pa obligaciono pravo doživljava stagnaciju, da bi
prelaskom na kapitalizam i pojavom buržoazije doživelo razvoj (posebno u XIX i XX
veku) i taj trend se i danas nastavlja. Ono se stalno menja i razvija sa razvojem robno-
novčanih i drugih društveno
-ekonomskih odnosa, a obligacioni odnosi predstavljaju
najčešće pravne odnose u savremenom društvu
.
OP se deli na:
−
Opšti deo
– obuhvata
norme koje imaju opšti značaj
i koje
važe za obligacione
odnose u celini
(načela,
nastanak, dejstvo i prestanak obligacija i ugovora, promena
subjekata u ugovornom odnosu, obezbeđenje ispunjenja ugovornih obaveza
prouzrokovanje štete, sticanje bez osnova, jednostrana izjava volje itd.),
−
Posebni deo
– obuhvata
pravila koja važe za pojedine vrste obligacionih ugovora
.
1.
Izvori obligacionog prava i izvori obligacija
Izvori obligacionog prava – U Formalnom smislu
izvori OP su
propisi
kojima su
regulisani obligacioni odnosi. Mogu biti:
−
pisani izvori OP
–
preovlađuju i imaju veću pravnu
snagu od nepisanih:
• Ustav RS,
• ZOO i drugi zakoni,
• podzakonski akti,
•
među
narodne konvencije i opšti akti;
−
nepisani izvori OP
–
primenjuju se samo u slučaju
kada nedostaju
odgovarajuće
odredbe pisanog prava, ili kada su takve odredbe pokažu kao nedovoljne, ili kada
pisano pravo
upućuje na
njihovu primenu:
•
običaji,
• pravila morala.
Pisani izvori OP
–
ZOO
je n
ajznačajniji pisani izvor OP
. Donet je
1978.
godine kako bi
se pojedini obligacioni odnosi regulisali na saveznom nivou
, međutim,
nije regulisao sve
OO,
deo je regulisan posebnim zakonima (saveznim i republičkim).
Do donošenja ZOO
primenjivala su se pravila predratnih zakonika.
U
zanse i drugi trgovinski običaji –
Do donošenja ZOO u primeni je bilo dosta uzansi i
drugih trgovinskih običaja;
Opšte uzanse za promet robe
koje je donela Glavna državna
arbitraža Jugoslavije 1954.
god. imale su ogroman praktični značaj, jer su predstavljale
više pravila obligacionog prava nego trgovinske običaje;
nakon donošenja ZOO
, običaji
i uzanse
se mogu primeniti samo ako
stranke izričito ugovore njihovu primenu
, i ukoliko
nisu u suprotnosti sa imperativnim normama ZOO.
Sudska praksa –
Nije formalni izvor OP –
sudovi ne stvaraju, već samo primenjuju
pravo. Naše pravo spada u kontinentalni pravni sistem, i za njega nije ka
rakteristično
precedentno pravo.
M
eđutim,
sudskapraksa vrši velik uticaj na primenu prava, jer stavovi i pravna shvatanja
zauzeti
od strane najviših instanci utiču na nižestepene sudove da ih primenjuju, čime
se popunjavaju pravne praznine
u propisima i
tumače nedovoljno jasne odredbe
.
Formalno ne obavezuje sudove i ne može se smatrati izvorom prava.
Značaj
sudske prakse nije isti u svim granama prava – manji je u sferi javnog prava, a
mnogo veći u sferi privatnog, građanskog prava. Veliki značaj sudske prakse ogleda se
u sledećem:
−
da se na našem području propisi stalno menjaju,
−
da propisima nije moguće predvideti i regulisati sve životne situacije.
Su
dsku praksu čine
:
−
pravna shvatanja,
−
načelni
pravni stavovi,
−
načelna
pravna mišljenja,
−
pravosnažne sudske odluke.
Izvori obligacija –
Od izvora OP treba razlikovati izvore obligacija. To su
pravne
činjenice
koje stvaraju obligacije, tj. iz kojih nastaju obligacije. Da bi
neku činjenicu mogli
smatrati izvorom obligacija, ona mora biti kao takva
predviđena
zakonom
. Zakon nije
izvor obligacija (zakon je formalni izvor OP), dok je izvor obligacija
činjenica za koju
zakon vezuje nastanak OO
.
ZOO u izvore obligacija ubraja
:
1. ugovore,
2. jednostranu izjavu volje,
3. prouzrokovanje štete,
4. sticanje bez osnova,
5. poslovodstvo bez naloga.
U izvore obligacija možemo svrstati i
činjenice koje su utvrđene drugim propisima
a
ne ZOO-om, kao što su:
1. brak,
2. srodstvo,
3. suvlasništvo,
4. susedski odnosi i sl.
2.
Pojam i predmet obligacije (obligacionog odnosa) i karakteristike obligacija
Pojam obligacija
–
Obligacija u užem smislu
je
pravna obaveza
određenog lica
(dužnika) da drugom licu (poveriocu) ispuni neku
činidbu
(prestaciju), tj.
pravno
ovlašćenje
određenog lica
(poverioca) da od drugog lica (dužnika) zahteva
neku činidbu
(prestaciju).
Obligacija u širem smislu
je
pravni odnos
između dve određene strane
(pravni odnos
između dužnika i poverioca), na osnovu koga
:
−
jedna strana (poverilac,
creditor
) ima
ovalašćenje
da zahteva od druge strane
(dužnik,
debitor
)
neku činidbu
(prestaciju) – davanje,
činjenje, nečinjenje ili trpljenje;
3.
Klasifikacija (vrste) obligacija
1) prema
sadržini
radnje:
−
pozitivne
–
dužnik je aktivan
, a prestacija se sastoji u davanju ili
činjenju
;
−
negativne
–
dužnik je pasivan
, on mora da se uzdrži od ponaša
nja na koje bi inače
imao pravo, a prestacija se sastoji u
nečinjenju
, propuštanju ili trpljenju;
2) prema
predmetu
obligacije:
−
deljive
– predmet obligacije
može se rastaviti
, tako da mu se
ne menja suština i
ne smanjuje vrednost
; prestacija se može izvršavati u delovima; obligacije
davanja su pretežno deljive;
−
nedeljive
– predmet obligacije
nije moguće podeliti
, a da se ne naruši suština i da
to ne utiče na vrednost
(knjiga); obligacije
činjenja
i
nečinjenja
su pretežno
nedeljive;
m
oguće je
zakonom ili ugovorom propisati da je stvar nedeljiva, iako je ona po
svojoj prirodi deljiva (da isplati dug odjednom), i tada se radi o
pravnoj nedeljivosti
obligacije;
−
novčane
– prestacija
se sastoji u isplati određenog
novčanog iznosa
; n
ovčane
imaju veći značaj u praksi
od nenovčanih;
po pravilu su regulisane imperativnim
normama,
i najčešće su
složene, jer se pored glavne obaveze (glavnice) javljaju i
sporedne (kamate);
−
nenovčane
– prestacija se sastoji u predaji nekog
predmeta
; vrednost svih stvari
se može izraziti u novcu, pa tako i
nenovčane mogu postati novčane
;
−
individualne
– kod kojih su
stvar ili radnja
određen individualno
(pojedinačno)
,
prema konkretnim obeležjima (automobil crne boje, sašiti odelo za maturu); ako
stvar propadne zbog više sile ili radnje koja se ne može pripisati krivici dužnika,
dužnik se oslobađa obaveze
, jer se tu radi o nezamenjivim stvarima;
−
generične (po rodu)
– prestacija se sastoji u
predaji
bilo koje stvari određenog
roda
;
propašću stvari
po rodu,
dužnik se ne oslobađa obaveze
, jer je prestaciju
moguće izvršiti predajom druge količine stvari istog roda
– zamenjive stvari
(pšenica);
3) prema
subjektu
koji izvršava obligaciju:
−
lične
(
intuitu personae
) – kada je
oblig
acija vezana za ličnost dužnika
, tako da
ni jedno drugo lice umesto dužnika ne može izvršiti obligaciju; one se ne mogu
preneti na drugo lice, ustupiti, naslediti, i ne može se dati jemstvo (
operski pevač
);
−
nelične
(
inter partes
) – obligaciju ne mora da izvrši samo dužnik,
već
može i
drugo lice
umesto njega (kupoprodaja);
4) prema
broju
lica i broju predmeta:
−
proste (jednostavne)
– postoji
samo jedan
poverilac, samo jedan dužnik i samo
jedan predmet obligacije;
−
složene obligacije sa više lica
– postoji
više lica
na strani poverioca ili dužnika;
zajedničke
, solidarne, nedeljive;
−
složene sa više predmeta
– postoji
više predmeta
obaveze; kumulativne,
alternativne i fakultativne;
5) prema vremenu
trajanja
radnje:
−
trenutne
– kada se prestacija izvršava
u jednom trenutku
(kupoprodaja – prodavac
preda stvar kupcu, a kupac prodavcu novac – cena);
−
trajne
– kada se prestacija izvršava
u dužem vremenskom periodu
(plaćanje
zakupnine
kod ugovora o zakupu na neodređene vreme, plaćanje
alimentacije);
−
sukcesivne
– podvrsta trajnih; kada se prestacija izvršava
u delovima
u određenim
vremenskim intervalima
(plaćanje
komunalija, struje, telefona);
6) prema
zaštiti
koju uživaju:
−
sankcionisane (utužive)
–
zaštićene su aparatom državne prinude
, pa poverilac
ima pravo da traži zaštitu interesa pred sudom;
−
nesankcionisane / naturalne / prirodne (neutužive)
–
nisu zaštićene aparatom
državne prinude
; za njih je
karakteristično da
ukoliko dužnik dobrovoljno ispuni
svoju obavezu
, ne može zahtevati natrag ono što je dao, čak i kada nije znao za
neutuživost obligacije; ovde spadaju:
• zastarele obligacije,
• obligacije iz ugovora o igri, opkladi, kocki
između fizičkih lica
, ako predmet
o
pklade nije predat trećem licu,
• obaveza izdržavanja
između srodnika
, gde ne postoji zakonska obaveza
izdržavanja (zet i tašta),
• obaveza iz poništenog ugovora koji je zakl
jučilo
poslovno nesposobno lice.
4.
Cesija (ustupanje) potraživanja
Promene subjekata obligacije u toku trajanja OO
, bez promene sadržine samog
odnosa
:
−
može doći do promene ličnosti poverioca
– putem cesije ili
−
može doći do promene ličnosti dužnika
– putem preuzimanja (prijema) duga.
1) Cesija je
prenošenje potraživanja
sa jednog poverioca na drugo lice – novog
poverioca (menja se poverilac, a dužnik i obaveza ostaju isti),
pri čemu
dužnika mora
biti obavešten
, jer u protivnom svoju obavezu može ispuniti i starom poveriocu, i time
se oslobađa
obaveze.
Postojr 3 lica:
stari poverilac – ustupilac (
cedent
), novi poverilac – prijemnik (
cesionar
)
i dužnik (
cesus
), pri
čemu
cedent garantuje za postojanje potraživanja.
Uslovi
–
Za cesiju je potrebno da se ispune sledeći uslovi:
−
da stari i novi poverilac
zaključe
ugovor
o prenosu potraživanja;
−
da
dužnik bude obavešten
o ustupanju – ali nije neophodna saglasnost dužnika, osim
ako su se dužnik i poverioc sporazumeli da je potrebna dužnikova saglasnost;
−
da se radi o
potraživanju koje je moguće
preneti
.
Trostrani odnos –
Zaključenjem ugovora o cesiji nastaje trostrani odnos:
−
odnos starog poverioca (ustupioca) i dužnika –
cedent-cesus
,
−
odnos novog poverioca (prijemnika) i dužnika –
cesionar-cesus
,
−
odnos starog i novog poverioca (ustupioca i prijemnika) –
cedent-cesionar
.
Dužnik više nije u obavezi prema starom poveriocu, ali se pravni položaj dužnika ne
menja.
Potraživanja koja se mogu preneti cesijom:
−
novčana
potraživanja,
−
potraživanja koja se sastoje u
činjenju
.
Sa glavnim potraživanjem prenose se i sporedna potraživanja.
Potraživanja koja se ne mogu preneti cesijom:
−
obligacije vezane za ličnost
poverioca
(naknada nematerijalne štete, izdržavanje-
alimentacija),
−
potraživanje za koje su se poverioc i dužnik
dogovorili da se ne može preneti
cesijom.
Forma
zavisi od forme ugovora koji je poslužio kao osnov cesije.
Posebni slučajevi cesije:
1. ustupanje potraživanja
bez obaveštavanja dužnika
– tako da dužnik svoju obavezu
ima samo prema starom poveriocu (cedentu);
2. ustupanje potraživanja
umesto ispunjenja ili
radi naplaćivanja
–
u oba ova slučaja,
prijemnik (cesionar) je dužan da preda ustupiocu (cedentu) sve što je naplatio:
• umesto ispunjenja
– dužnik, umesto da ispuni svoju obavezu prema poveriocu,
Dejstva preuzimanja duga
:
−
novi dužnik (preuzimalac)
:
• stupa na mesto starog, i ima sva prava i obaveze koje je imao i stari dužnik;
•
može istaći sve prigovore koji
proističu iz pravnog odnosa između starog dužnika
i poverioca (iz koga potiče preuzeti dug) i prigovore koje novi dužnik ima prema
poveriocu;
• ne može isticati prigovore koji
potiču iz njegovog odnosa sa prethodnim dužnikom;
• ne odgovara za
nenaplaćene kamate
koje su dospele pre preuzimanja.
−
stari dužnik
se oslobađa obaveze
, osim ako je novi dužnik (preuzimalac) insolventan,
tj. prezadužen, a poverilac za to nije znao niti je mogao znati (iako je dao pristanak
na preuzimanje duga) – tada obaveza starog dužnika ne prestaje
, već preuzimanje
duga ima dejstvo ugovora o pristupanju duga;
−
ukoliko su uz potraživanje postojala i
sporedna prava
, ona ostaju i dalje –
lična
obezbedjenja potraživanja od strane trećih lica (
jemstvo ili zaloga), moraju se ponovo
dati, inač
e se gase prema novom dužniku.
6.
Pristupanje dugu i preuzimanje ispunjena
3) Preuzimanje ispunjenja
se zaključuje
(
ugovorom
)
između dužnika i trećeg lica
,
kojim
se treće lice obavezuje
dužniku
da će ispuniti obavezu prema poveriocu,
pri
čemu se dužnik ne oslobađa obaveze
prema poveriocu.
Treće lice
odgovara dužniku
ako blagovremeno ne ispuni obavezu poverioca, i samo
dužnik
može zahtevati od trećeg lica da ispuni njegovu obavezu.
Poverilac
nema nikakvo
pravo prema trećem licu
,
već
samo prema dužniku, jer t
reće
lice nije preuzelo dug, niti pristupilo dugu.
4) Pristupanje dugu
se zaključuje
(
ugovorom
)
između poverioca i trećeg
lica
, pri čemu
se treće lice obavezuje
poveriocu
da će ispuniti
njegovo potraživanje od dužnika.
Dužnik se ne oslobađa obaveze
prema poveriocu, a t
reće
lice stupa u obavezu pored
dužnika.
Odgovornost koja se ne može ograničiti ili isključiti ugovorom o pristupanju dugu
–
Kada na neko lice pređe imovina drugog lica
ono odgovara za
dugove koji se odnose
na tu imovinu
, solidarno sa dotadašnjim imaocem imovine, ali samo do vrednosti aktivne
imovine koja je na njega preneta.
7.
Docnja dužnika i poverioca
Docnja –
U
česnici OO dolaze u docnju kada
ne preduzmu blagovremeno radnju koja se
od njih očekuje.
Docnja dužnika –
Zadocnjenje dužnika u ispunjenju
obaveze – kada dužnik svoju
obavezu blagovremeno ne ispuni,
niti ponudi njeno ispunjenje
.
Uslovi za docnju dužnika:
−
dospelost obaveze
– dužnik dolazi u docnju samo ako je njegova obaveza dospela,
tj. ako poverilac od dužnika može da zahteva njeno ispunjenje (
slučaj
kod fiksnih
ugovora gde je precizno
određen
rok ispunjenja obaveze);
−
opomena
– poziv poverioca dužniku da ispuni obavezu (usmeno ili pisano, preko
suda ili izvan suda) (samo kod ugovora gde nije ugovoren rok ispunjenja obaveze).
Slučajevi u kojima opomena nije potrebna:
−
kod fiksnih ugovora
(gde je rok precizno određen),
−
kad dužnik obeća ispunjenje obaveze na tačno određen dan,
−
kad se dužnik odrekao prava na opomenu,
−
kada dužnik nedvomisleno i
zjavi da neće ispuniti obavezu,
