1
1. POJAM OBLIGACIJE
Obligacija je pravni odnos izme
đ
u dve odre
đ
ene strane na osnovu koga je jedna strana
(poverilac) ovla
šć
ena da zahteva od druge strane (du
ž
nik) odre
đ
eno davanje,
č
injenje ili
uzdr
ž
avanje od ne
č
ega
š
to bi ina
č
e imala pravo da
č
ini, a druga strana je du
ž
na da to ispuni.
Npr. kod posluge knjige predmet obligacije nije sama knjiga ve
ć
davanje, odnosno vra
ć
anje
knjige.
Obligacija je pravni odnos izme
đ
u poverioca i du
ž
nika. Sa stanovi
š
ta poverioca, obligacija je
potra
ž
ivanje (otuda u navedenom primeru poslugodavac je ovla
šć
en da zahteva vra
ć
anje
knjige), a sa stanovi
š
ta du
ž
nika obligacija je dug (du
ž
nik ima obavezu da vrati knjigu i time ispuni
poverio
č
evo potra
ž
ivanje). Treba imati u vidu da u jednoj obligaciji potra
ž
ivanje i dug ne
egzistiraju izolovano, ve
ć
su oni u simbiozi i zato su potra
ž
ivanje i dug u korelativnom odnosu.
O pojmu obligacije postoje razli
č
ita shvatanja ali su sva ona reprodukovanje tradicionalne
klasi
č
ne formule poznate nam jo
š
iz rimskog prava.
Prema Paulusu, su
š
tina obligacije nije da se neka stvar u
č
ini na
š
om ve
ć
da se drugi obave
ž
e
prema nama na neko davanje,
č
injenje ili ne
č
injenje.
Justinijanove Institucije obja
š
njavaju obligaciju kao pravnu vezu koja nas obavezuje da ne
š
to
isplatimo. Prema tome, obligacija je pravna veza izme
đ
u dva odre
đ
ena lica od kojih jedno ima
pravo a drugo obavezu da ne
š
to u
č
ini ili ne u
č
ini
(dare, facere, non facere).
Postoje razli
č
ita
shvatanja o pojmu ove pravne veze:
1.
Dualisti
č
ko polazi od stava da se u obligaciji kriju dva odnosa: primarni, koji se sastoji u
ostvarivanju prava poverioca odnosno u izvr
š
enju obaveze du
ž
nika i sekundarni koji se ogleda
se u du
ž
nikovoj odgovornosti za ispunjenje obaveze. Po ovom shvatanju i ostvarivanje prava,
odnosno izvr
š
enje obaveze i odgovornost su elementi pojma obligacije. Ovo shvatanje poti
č
e jo
š
iz rimskog prava, a zastupljeno je u nema
č
koj pravnoj teoriji.
2.
Monisti
č
ko polazi od toga da je obligacija jedinstven pravni odnos izme
đ
u, poverioca i du
ž
nika.
Taj pravni odnos je ispunjen pravima poverioca da zahteva od du
ž
nika da ne
š
to preda, u
č
ini ili
ne u
č
ini, odnosno obavezom du
ž
nika da to ispuni. Odgovornost nije element pojma obligacije
ve
ć
posledica povrede prava. Drugim recima, sankcija za neizvr
š
enje obaveze du
ž
nika.
Monisti
č
ko stanovi
š
te je prihvatljivije. Obligacija je skup prava poverioca i obaveza du
ž
nika. Iz
tog odnosa ovla
šć
eno lice ima pravo na tu
ž
bu, za ostvarivanje svojih prava. Du
ž
nik koji nije
izvr
š
io svoju obavezu snosi odgovornost prema poveriocu, ali to nije nikakav drugi, paralelni
odnos u obligaciji nego imovinska sankcija za neizvr
š
enje ili neuredno izvr
š
enje obaveze
du
ž
nika. Ona se svodi na naknadu
š
tete ili drugu
;
posledicu neizvr
š
enja obaveze.
I za monisti
č
ko i za dualisti
č
ko shvatanje, zajedni
č
ko je da obligacija kao pravni odnos
obezbeduje poveriocu odre
đ
eno subjektivno pravo koje on ostvaruje prema svom du
ž
niku (
inter
partes),
a ne i prema svim licima (
erga omnes
)
š
to je karakteristika stvarnih i drugih apsolutnih
prava. Subjektivno pravo poverioca je relativno jer se odnosi samo na du
ž
nika iz odre
đ
enog
obligacionog odnosa.
Bilo je me
đ
utim i teorijskih poku
š
aja da se objasni pojam obligacije. Tako je npr. Digijeva teorija
socijalnih funkcija negirala postojanje subjektivnog prava dok Salej nije negirao da je obligacija
subjektivno pravo: ali je primat u pojmu obligacije dao njenom predmetu, svode
ć
i obligaciju pre
svega na vrednost (za poverioca aktivnu, a za du
ž
nika pasivnu vednost). Bilo je ideja da se
obligacija defini
š
e kao odnos izme
đ
u imovina a ne izme
đ
u lica. One su vodile apsurdima kao
š
to
su npr. ugovori sa samim sobom. Svi ovi poku
š
aji definisanja obligacije nisu imali ve
ć
eg
zna
č
aja. Klasi
č
na definicija obligacije je nad
ž
ivela sve nove ideje, pa je stoga i danas aktuelna.
ZOO ne daje definiciju obligacije.
2. PRAVNE OSOBINE OBLIGACIJA
Obligacija kao imovmsko pravni odnos
- Obligacija je pravni odnos koji omogu
ć
uje
poveriocu da od du
ž
nika zahteva davanje,
č
injenje ili ne
č
injenje, koje je pra
ć
eno pravnom
sankcijom za slu
č
aj neispunjenja zahteva.
Sankcija se ogleda u naknadi
š
tete ili uspostavljanju pre
đ
a
š
njeg stanja. Ostvarivanja
potra
ž
ivanja su pra
ć
ena imovinskim interesom poverioca. On se izra
ž
ava kao odre
đ
ena
nov
č
ana vrednost koja je naj
č
e
šć
e odgovaraju
ć
a ali mo
ž
e biti i neodgovaraju
ć
a, kao npr. kod
afekcione vrednosti ili naknade neimovinske
š
tete.
2
Subjekti obligacionog odnosa
- Subjekti obligacionog odnosa su odre
đ
ena lica. To su
poverilac i du
ž
nik, ali ne svaki poverilac niti svaki du
ž
nik, ve
ć
poverilac i du
ž
nik iz odre
đ
enog
obligacionog odnosa. Poverioci i du
ž
nici mogu biti i fizi
č
ka i pravna lica.
Poverilac
ima pravo da zahteva neko davanje,
č
injenje ili ne
č
injenje i zato je on aktivna strana
obligacionog odnosa.
Du
ž
nik
ima obavezu da ispuni potra
ž
ivanje poverioca i tako izvr
š
i dugovanu radnju
š
to ga i
č
ini
pasivnom stranom obligacionog odnosa.
Kod jednostrano obaveznih ugovora i obligacionih odnosa koji izviru iz prouzrokovanja
š
tete,
neosnovanog boga
ć
enja, nezvanog vr
š
enja tu
đ
ih poslova i drugih izvora, jedna strana je samo
poverilac, a druga samo du
ž
nik. Kod dvostrano tretnih ugovora (kupoprodaja, razmena, zakup)
oba ugovornika su istovremeno i poverioci i du
ž
nici. Postoje obligacije kod kojih poverila
č
ku tj.
du
ž
ni
č
ku stranu
č
ini samo jedno lice, ali postoje i obligacije u kojima poverila
č
ku tj. du
ž
ni
č
ku
stranu
č
ini vi
š
e lica. Ove druge su zajedni
č
ke tj. solidarne obligacije koje mogu biti aktivne ili
pasivne, zavisno od toga na
č
ijoj strani ima vi
š
e subjekata. I kad su strane u obligaciji jedan
poverilac i jedan du
ž
nik, kao i kada su strane vi
š
e poverilaca i vi
š
e du
ž
nika, oni uvek moraju biti
odre
đ
eni imenom i prezimenom.
Obligacioni odnos ima određenu sadržinu
- Sadr
ž
ina obligacionog odnosa proizilazi iz
njenog pojma. Sadr
ž
inu obligacionog odnosa
č
ini ovla
šć
enje poverioca da od du
ž
nika zahteva
odre
đ
eno
č
injenje, davanje ili uzdr
ž
avanje od
č
injenja, odnosno obavezu du
ž
nika da
potra
ž
ivanje poverioca ispuni. Prema tome sadr
ž
ina obligacije ispunjena je onim
š
to poverilac
mo
ž
e zahtevati od du
ž
nika odnosno onim
š
to du
ž
nik treba da ispuni poveriocu.
Sadr
ž
ina obligacije se naziva i prestacijom; Svaki obligacioni odnos ima svoju sadr
ž
inu. Po njoj
se razli
č
ite obligacije me
đ
usobno razlikuju. Predmet obligacije treba razlikovati od sadr
ž
ine.
Predmet jeste ono na
š
ta se odnosi sadr
ž
ina obligacije. Njega
č
ini davanje,
č
injenje ili
uzdr
ž
avanje od
č
injenja. Davanje se obi
č
no preduzima radi prenosa svojine.
Č
injenje je svaka
druga pozitivna radnja npr. vra
ć
anje duga, uzimanje stvari na poslugu (
facere).
Uzdr
ž
avanje od
č
injenja je pasivan odnos prema mogu
ć
nosti preduzimanja neke radnje koja je ina
č
e dozvoljena:
-npr. nepodizanje visokog zida, niti sa
đ
enje visokog drve
ć
a zbog suseda. Ono se
č
esto naziva i
trpljenje. Prema tome sadr
ž
inu obligacije
č
ine prava i obaveze strana u odre
đ
enom
obligacionom odnosu, dok je predmet ono na
š
ta se obligacija odnosi. Predmet a time i sadr
ž
ina
obligacije moraju ispunjavati odre
đ
ene uslove da su mogu
ć
i
(
š
to nije mogu
ć
e nijesi ni du
ž
an (OIZ CG - Bogi
š
i
ć
); ovde je re
č
kako o pravnoj (postojanje
zabrane) tako i o fakti
č
koj nemogu
ć
nosti), da su dovoljno odre
đ
eni (mora se znati na
š
ta se
obligacija odnosi, ona mo
ž
e biti ta
č
no odre
đ
ena
[obligatio certa]
ili odrediva (
obligatio incerta
)) i da
su dopu
š
teni (sa gledi
š
ta pravnog i moralnog poretka).
Obligacioni odnos je relativnog kaktera - Obligacija deluje inter partes - izme
đ
u stanaka, za
razliku od stvarnih prava i drugih apsolutnih prava koja deluju prema svima – erga omnes.
Stvarnopravni odnos se ti
č
e svih lica dok se obligacioni odnos ti
č
e samo stranaka u tom odnosu.
Tre
ć
a lica su izvan tog odnosa i njima on ne mo
ž
e ni goditi ni
š
koditi. Razlike izme
đ
u
stvarnopravnih i obligacionih odnosa su u slede
ć
em: stvarnopravni odnos je odnos izme
đ
u
titulara stvarnog prava i svih drugih neodre
đ
enih lica koja su du
ž
na da to pravo po
š
tuju
[jus in
rem),
dok kod obligacije titular prava (poverilac) uspostavlja odnos samo sa du
ž
nikom obaveze
(
ius ad rem);
predmet stvaroopravnog odnosa je stvar dok je predmet obligacionog odnosa
dare,
facere i non facere:
stvarna prava ne zastarevaju, ali mogu prestati odr
ž
ajem u korist drugog lica,
dok obligaciona prava podle
ž
u zastarelosti posle proteka odre
đ
enog roka.
3. RAZLIČITOST IZRAZA KOJIMA SE OBELEŽAVA OBLIGACIJA
Naziv obligacija je izveden od glagola
obligare
š
to zna
č
i vezati tj. obavezati. U rimskom pravu
on nije obuhvatao kompletan odnos, izme
đ
u poverioca i du
ž
nika. Odnosio se samo na
dugovanje - obligatio, a za potra
ž
ivanje se koristio naziv
creditum:
Danas naziv obligacija se pre
svega ti
č
e celine odnosa- poverioca i du
ž
nika, ali i danas se pod tim nazivom ponekad
podrazumeva samo dug ili samo potra
ž
ivanje
š
to je re
đ
e. U materiji hartija od vrednosti naziv
obligacija ozna
č
ava posebnu vstu hartija - pismeno kojim se konstatuje postojanje duga (ona
mo
ž
e biti privatna ili javna isprava). U na
š
em pravu se izraz obligacija
č
esto zamenjuje izrazom
obaveza. Ta re
č
se ina
č
e koristi i u upravnom, radnom, krivi
č
nom i prekr
š
ajnom pravu
4
ugovorima, prouzrokovanjem
š
tete, nezvanim vr
š
enjem tu
đ
ih poslova itd. Kod nas je ZOO donet
1978 god. Podzakonski akti su akti Vlade kojima se izvr
š
avaju odre
đ
eni zakoni. Ti akti mogu biti
uredbe, odluke itd. Tako je
č
l. 277. stav 1. ZOO propisao da se zatezna kamata utvr
đ
uje
posebnim saveznim zakonom, a ovaj je odre
đ
ivao da SFV visinu kamate uredi svojom odlukom.
Sada se visina kamate utvr
đ
uje Zakonom o visini stope zatezne kamate.
Me
đ
unarodni ugovori su izvori obligacionog prava samo ako su ratifikovani i objavljeni. Njih
naro
č
ito ima u oblasti pomorskog prevoza robe, menice i
č
eka. Postoji jaka tendencija ka
harmonizaciji nacionalnih obligacionih prava. U tom pogledu naro
č
ito su zna
č
ajne Ha
š
ke
konvencije i2 1964. god.: Konvencija o jednobraznom zakonu o zaklju
č
ivanju ugovora o prodaji
telesnih pokretnih stvari i Konvencija o jednobraznom zakonu o prodaji telesnih pokretnih stvari.
Me
đ
unarodnom konvencijom se stvara nadnacionalno pravo koje je ja
č
e od nacionalnog zato
š
to dr
ž
ava potpisnica mora da svoje pravo uskladi sa me
đ
unarodnim.
Nepisani izvori - Obi
č
aji jesu pravila koja nastaju dugim ponavljanjem odre
đ
enog pona
š
anja koje
je svojstveno odre
đ
enoj u
ž
oj ili
š
iroj
ž
ivotnoj sredini. Ovo je pomo
ć
ni, dopunski izvor
obligacionog prava. Izra
ž
en je pogotovu u trgova
č
kom i pomorskom pravu. Dolazi do izra
ž
aja pri
tuma
č
enju volje stranaca u ugovoru i kod odre
đ
ivanja-elemenata od zna
č
aja za ispunjenje
ugovora, kao
š
to su na
č
in, mesto ili vreme. Tu se i vidi supsidijarni karakter ovog izvora. Pravila
morala su utkana u pravni poredak. Otuda i teza da se pravo shvata kao minimum morala.
Pravni i moralni poredak nisu kruto odvojeni, nego su- u neraskidivoj vezi. Tako i
č
ine .kategoriju
javnog poretka. Za razliku od pravne, moralna norma je difuzna, li
š
ena prinude ali je
sankcionisana javnim mi
š
ljenjem u okru
ž
enju i grizom savesti u li
č
nosti. Pravila morala
dolaze-do izra
ž
aja-upojmovima kao'
š
to
1
su javni poredak, dobri obi
č
aji, po
š
tovanje i savesnost.
Ona ubla
ž
avaju rigidnost zakona oplemenjuju
ć
i ga. Poznate su nam maksime
Sumom ius,
surnma iniuria, Fiat iusticia pereat mundo.
One upozoravaju da "jahanje na paragrafu"' bez
uva
ž
avanja moralnih principa mo
ž
e i da izneveri svrhu prava. Moralna pravila dolaze do izra
ž
aja
naro
č
ito kod na
č
ela ekvivalencije, prekomernog o
š
te
ć
enja, zelena
š
kih ugovora itd. Op
š
ti pravni
principi kao
š
to su princip slobode ugovaranja, princip jednakosti pred zakonom, princip
ravnopravnosti mu
š
karca i
ž
ene, princip sticanja radom, princip odgovornosti za prouzrokovanu
š
tetu, princip zabrane zloupotrebe prava su stubovi
č
itavog pravnog sistema koji svakako imaju
odre
đ
en zna
č
aj i u obligacionom pravu.
Sudska praksa zvani
č
no nije uop
š
te izvor prava, pa ni obligacionog. Sudovi sude samo na
osnovu Ustava i Zakona, a ne i na osnovu vlastitih odluka. Ali donete sudske odluke ukoliko se u
istim situacijama ponavljaju, a naro
č
ito na
č
elna pravna mi
š
ljenja i pravna shvatanja pojedinih
sudova (usvojenih na op
š
tim sednicama ili sednicama odeljenja) vr
š
e veliki uticaj na sudove u
primeni prava. Zato neki autori (Garns) smatraju da je sudska praksa prakti
č
no izvor prava.
7. ODSTUPANJA OD RELATIVNOSTI OBLIGACIONIH ODNOSA
Postoje i neki izuzeci od pravila da su obligaciona prava relativna.
Postoji 5 grupa izuzetaka:
1) slu
č
ajevi kada je neko obligaciono pravo upisano u javne registre i zemlji
š
ne knjige (npr.
pravo zakupa nepokretne stvari) kada obligaciono pravo deluje
erga omnes
;
2) slu
č
ajevi kada se ugovori pravo otkupa (uz vra
ć
anje cene) do odredenog
roka,-povrede'pa se stvar otu
đ
i tre
ć
em licu pre isteka roka; tada titular prava otkupa mo
ž
e
pobijati ugovor o otu
đ
enju; tu pravo otkupa deluje na tre
ć
eg;
3) Pauiijanska tu
ž
ba, kojom se pobija pravni posao du
ž
nika zbog
o
š
te
ć
enja poverioca;
4) ugovor u korist tre
ć
ih lica, gde dva lica ugovaraju korist za
tre
ć
e lice koje je van ugovora; 5) kolektivni ugovori koje zaklju
č
uju sindikati radnika i
udru
ž
enja poslodavaca, a odnose se na sve radnike i sve poslodavce, kako sada
š
nje tako i
budu
ć
e
8. SADRŽINA I PREDMET OBLIGACIONOG ODNOSA
( pitanje obuhvata samo stavku "obligacioni odnos ima odre
đ
enu sadr
ž
inu" iz pitanja broj 2)
9. OBLIGACIONO PRAVO (POJAM. PREDMET REGULISANJA, MESTO U
SISTEMU PRAVA)
Pojam
-
Obligaciono pravo je skup pravnih normi kojima se reguli
š
u obligacioni odnosi,
obligacioni odnosi imaju razli
č
itu sadr
ž
inu jer izviru iz ugovora, prouzrokovanja
š
tete,
neosnovanog oboga
ć
enja, nezvanog vr
š
enja tu
đ
ih poslova. Ali kod svih vrsta obligacionih
odnosa prava i obaveze stranaka ti
č
u se davanja,
č
injenja i ne
č
injenja,,
š
to predstavlja predmet
obligacija.
Predmet regulisanja
- Obligaciono pravo je posve
ć
eno pravnom regulisanju prometa
vrednosti, a ne regulisanju ste
č
enih vrednosti. Zato ono spada u dinamiku gra
đ
anskog prava za
razliku od stvarnog prava koje spada u statiku gra
đ
anskog prava. Obligaciono pravo prati prelaz
odre
đ
enih stvari, dobara ili usluga iz imovine jednog u imovinu drugog lica. Taj prelaz. dobara,
stvari i usluga, naj
č
e
šć
e je produkt ekvivalentne razmene (kupoprodaja, trampa, zakup) ali ona
mo
ž
e biti i produkt dobro
č
ine
razmene-(poklon). U oba slu
č
aja promet dobara, stvari i usluga je u
funkciji ekonomskih odnosa.
Mesto u sistemu prava
- Obligaciono pravo je deo gra
đ
anskog prava ali je ono i deo
pravnog sistema u ceiim. U okviru Gra
đ
anskog prava,
obligaciono i stvarno pravo se
razlikuju po slede
ć
im odlikama:
1) subjekt stvarnog prava je u odnosu prema svim licima, dok je subjekt
obligacionog prava u odnosu prema drugom odre
đ
enom licu
2) stvarno pravo je apsolutno i deluje
erga omnes,
a obligaciono je relativno
i deluje
Inter partes,
3) predmet stvarnog prava je stvar, a obligacionog davanje,
č
injenje i
ne
č
injenje;
4) stvarna prava ne zastarevaju, a obligaciona zastarevaju;
5) stvarno pravo reguli
š
e ste
č
ene vrednosti, a obligaciono
promet vrednosti.
U sistemu Prava uop
š
te, obligaciono pravo je tesno
povezano sa 1) naslednim pravom (bavi se regulisanjem imovinskih odnosa za slu
č
aj smrti
jednog lica, dok se obligaciono pravo bavi poslovima me
đ
u
ž
ivima
[inter vivos))
i 2) privrednim
(trgova
č
kim) pravom (koje je u stvari obligaciono pravo privrednih subjekata; ono se bavi
prometom dobara stvari i usluga u okviru privrednih odnosa - prevoz,
š
pedicija.bankarski
poslovi)
10. DRUŠTVENA OSNOVA OBLIGACIONIH ODNOSA
Obligaciono pravo je posve
ć
eno regulisanju prometa vrednosti za razliku od stvarnog prava koje
se bavi regulisanjem ste
č
enih vrednosti. Obzirom, na to dru
š
tvena osnova obligacionih odnosa
su ekonomski odnosi u oblasti prometa dobara, stvari i usluga. Otuda karakter normi
obligacionog prava zavisi od stepena razvoja ekonomskih odnosa u domenu prometa dobara,
stvari i usluga. To je domen tr
ž
i
š
nih odnosa jedne zajednice na unutra
š
njem i spoljnom tr
ž
i
š
tu.
Obligaciono pravo je nastalo sa robonov
č
anim odnosima, odnosno sa pojavom tr
ž
i
š
ta. Zato je i
7
zastupanje,
š
pedicija, posredovanje, prevoz, licenca, osiguranje, turisti
č
ki ugovori, asignacija,
poravnanje), bankarski poslovi (nov
č
ani depozit, deponovanje hartija od vrednosti, teku
ć
i ra
č
un,
sef, kredit, akreditiv, nalog za
š
tednju, bankarska garancija). Zakon je pisan jasnim i dobrim
jezikom. Nastojalo se da se svaka odredba izrazi u jednoj re
č
enici i da se izbegne upu
ć
ivanje na
druge propise. On je obiman (ve
ć
i je od odgovaraju
ć
ih Zakona drugih zemalja), jer reguli
š
e i
ugovore gra
đ
ana i ugovore privrednih subjekata. Okvir regulisanja obligacionih odnosa ZOO je
bio uslovljen zakonodavnim ovla
šć
enjima federacije. Prema
č
lanu 281. stav.I. ta
č
ka 4. Ustava
SFRJ 1974. federacija je bila nadle
ž
na da ure
đ
uje osnove obiigacioni,h/odnosa i ugovorne i
druge obligacione odnose u oblasti prometa roba i usluga Ovakav Ustavni odnos je omogu
ć
io da
federacija uredi op
š
ta pitanja obligacionih odnosa (na
č
ela, izvori, dejstva, prestanak, vrste
obligacija i promene subjekata), kao i odre
đ
ene ugovore uoblasti prometa roba i usluga. Ono
š
to
nije obuhva
ć
eno ZOO spada u zakonodavnu nadle
ž
nost republika. Republici je ostalo da uredi
ugovore i druge obligacione odnose van prometa roba i usluga. Zato je ona donela zakon o
prometu nepokretnosti. a uredila je i ugovor o do
ž
ivotnom izdr
ž
avanju (ZON), obavezu
izdr
ž
avanja bra
č
nih drugova (ZBPO). U zakonodavnoj nadle
ž
nosti republika je i ure
đ
ivanje
ugovora- o poklonu i ugovora o posluzi (jer se i tu ne radi o prometu roba i usluga).
13. ODNOS ZOO PREMA REPUBLIČKIM I SAVEZNIM ZAKONIMA U
OVOJ OBLASTI
Zakon o obligacionim odnosima je na osnovu
č
lana/281. stava 1. ta
č
ke 4. Ustava uredio osnove
obligacionih odnosa i ugovorne i druge obligacione odnose u oblasti prometa roba i usluga. Van
ovih okvira prostire se polje zakonodavne nadle
ž
nosti republike. Ona ure
đ
uje ugovore i druge'
obligacione odnose van prometa roba i usluga (promet nepokretnosti, do
ž
ivotno izdr
ž
avanje).
Prema
č
l. 24 ZOO, republi
č
ki zakon mo
ž
e odstupiti od odredaba op
š
teg dela ZOO. kad ure
đ
uje
obligacione odnose
iz
dometa
■
svoje zakonodavne nadle
ž
nosti. Ova odredba je bila pod
opservacijom Ustavnog suda Jugoslavije, koji je ocenio da je ona nesaglasna Ustavu SFRJ, pa
je odredba ukinuta. Federacija mo
ž
e doneti i
%
neke druge zakone kojima se ure
đ
uju obligacioni odnosi u nekim specifi
č
nim oblastima
prometa roba i usluga. Tako je ona i donela Zakon o pomorskoj i unutra
š
njoj plovidbi. Zakon o
obligacionim i osnovnim materijalnopravnim odnosima u vazdu
š
noj plovidbi, Zakon o ulaganju
stranih lica u doma
ć
e organizacije i si. Ovi savezni zakoni se odnose prema ZOO kao posebni
zakoni prema op
š
tem. Tu va
ž
i pravilo
lex speciaJtis derogat legi generali
,
š
to zna
č
i da
ć
e poseban
zakon isklju
č
iti primenu op
š
teg. Otuda je primena ZOO. u oblastima koje su ure
đ
ene posebnim
saveznim zakonima supsidijarna. ZOO je stoga rezidualan - ostaje da se primeni na kraju, ako
ne postoji druga norma u posebnom saveznom zakonu.
14. ODNOS ZOO PREMA UZANSAMA
* *
*
Uzanse su skup poslovnih obi
č
aja u svetu prometa roba i usluga, njih ne donose zakonodavni
organi ve
ć
arbitra
ž
e ili drugi sudski organi koji se bave re
š
avanjem sporova u oblasti prometa
roba i usluga.
Postoje op
š
te uzanse (sadr
ž
e poslovne obi
č
aje u prometu roba uop
š
te) i posebne uzanse
(sadr
ž
e poslovne obi
č
aje u odre
đ
enim oblastima prometa roba i usluga kao npr. trgovini,
saobra
ć
aju). Kod nas je op
š
te uzanse za promet robe doneo 1954. Plenum glavne dr
ž
avne
arbitra
ž
e (ona je potom prerasla, u Vrhovni privredni sud Jugoslavije). Ove uzanse su
specifi
č
ne, jer nisu prost skup trgovinskih obi
č
aja ve
ć
sadr
ž
e pravila obligacionog prava u
privrednim odnosima. Ta pravila se ti
č
u zaklju
č
enja i ispunjenja ugovora, docnje i si. Op
š
te
uzanse su se primenjivale 20 god. i potvrdile su se u praksi a odgovarale su i savremenoj
pravnoj teoriji. One su imale dispozitivni karakter - primenjivale su se u privrednim odnosima,
uvek kada ih stranke ne bi isklju
č
ile. I sudovi su ih respektovali. Njihova vrednost je potvr
đ
ena i
time
š
to su integralno ili u ne
š
to izmenjenom vidu prete
ž
no prenesene u ZOO. Otuda u pitanjima
koja ZOO reguli
š
e, op
š
te uzanse se vi
š
e ne primenjuju. To va
ž
i i za posebne uzanse. U onoj
meri u kojoj pravila uzansi nisu u
š
la u. ZOO, op
š
te uzanse se mogu i dalje primenjivatL Uslov je
da njihova primena 'bude. ugovorena. Prema tome u toj meri primena uzasnsi se ne gasi ukoliko
stranke u poslovnim odnosima
ž
ele njihovu primenu.
Č
lanom 22. stav 2. ZOO se i podsti
č
e
primena uzansi . i{ toj odredbi se' ka
ž
e da se na obligacione odnose primenjuju uzanse, ako su
stranke ugovorile njihovu primenu ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu htele.Tada
