OBLIGACIONO PRAVO
- skripta -
UGOVORNO PRAVO
Zakon o obligacijama je donet 1978 godine, do kada se sudilo na
osnovu pravnih pravila, a sva primena se vršila na osnovu Zakona o
nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. Aprila 1941. godine. Naš zakon o
obligacionim odnosima je vrlo stabilan zakon, sa dobrim rešenjima, a posle
njegovog donošenja bilo je nekoliko malih, skoro kozmetičkih intervencija.
Zakon uređuje promet roba i usluga i obligacione odnose kojima se
taj promet uređuje. To je ugovorno pravo, ali pored toga uređuje i ostale
izvore obligacija: uređuje pruzrokovanje štete i njenu naknadu, nezvano
vršenje tuđih poslova, sticanje bez osnova, jednostranu izjavu volje kao izvor
obligacija.
Sve te odnose zakon uredjuje na
jednoobrazan
način nezavisno od
toga ko su subjekti tog odnosa, da li su to fizička ili pravna lica. –
OVO JE
PRAVILO!!!
Izuzetno, kada Zakon markira neki odnos koji zahteva specifično
uređenje, on to i uradi. (npr. ZOO to radi kod odredaba o zastarelosti, dajući
jedan poseban rok za ugovore u privredi; to radi kod solidarnih obligacija,
gde kod ugovora u privredi pretpostavlja solidarnost; to čini kod ugovora o
prodaji, kada cena nije određena).
*****************************************************************
***************************
1. NAČELA ZOO –
ispitno pitanje
1) NAČELO AUTONOMIJE VOLJE
«Strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih
propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po
1
svojoj
volji»
Po njemu, stranke su slobodne da uređuju svoje odnose, pre svega
obligacione odnose na način na koji smatraju da treba. Ali, to načelo ima
ograničenja u svakom pravnom sistemu, pa i kod nas. Zakon je kod nas kao
opšte ograničenje postavio: imperativni propis, javni poredak i dobre
običaje.
(insistira na ovome!!!)
Kada stranke ulaze u jedan ugovorni odnos, one su potpuno slobodne da
odluče:
1) da li uopšte hoće da ugovaraju;
2) sa kim će da ugovaraju;
3) o čemu će da ugovaraju.
Prema tome, ... sloboda je apsolutna sloboda koju nijedan pravni
sistem ... Svaki pravni sistem upravo štiteći te neke vrhunske vrednosti u
tom sistemu je i postavio ograničenja slobodi ugovaranja. Npr. «možeš, ali
moraš da poštuješ određene granice koje ti imperativni propisi, javni
poredak ili dobri običaji postavljaju. Ako pređeš te granice u ugovaranju,
ove opcije slobode ugovaranja, ti praviš apsolutno ništav ugovor, nešto što
ne postoji od momenta zaključenja i što će na bilo čiji zahtev biti utvrđeno
kao ništavo.»
Sankcija apsolutne ništavosti je najteža, najgrublja sankcija
prekoračenja slobode ugovaranja
.
- Zašto je to značajno i za procesno pravo?
-
Ako stranke ne mogu van suda da svoje odnose uređuju na
način koji će preći te granice slobode ugovaranja, tako oni to pravo
nemaju ni ako uđu u parnicu
!!! Ako ne mogu da se sporazumevaju van
parnice, ne mogu to da urade ni u parnici.
- Kako se to stranke sporazumevaju u parnici o predmetu spora?
- Pa,
mogu da se sporazumevaju i poravnanjem
;
mogu da se
sporazumeju tako što će neko priznati tužbeni zahtev
. Zakonodavac tu
postavlja identične granice. Dakle,
ni u parnici, kada dođe do spora iz ovih
odnosa, one ne mogu da se poravnavaju a da pri tom pređu granicu
slobode ugovaranja
.
Iako se ovo čini apstraktnim, nije tako.
Primer I:
jedno vreme je kod nas zakonom bio zabranjen promet
gradskog građevinskog zemljišta. Zabrana je bila apsolutna;
Primer II
: u porodičnom zakonu stoji da bračni drugovi ne mogu
samostalno da raspolažu svojim udelom u zajedničkoj imovini. Ako ste u
braku, pre nego što utvrdite ko je i koliko sticao, ne možete prodati npr.
2
skraćeno zove jednostavno dvostrani ugovor (najčešće u udžbenicima). On je
dvostran sa stanovišta rasporeda i broja prava i obaveza.
- Zašto je zakonodavcu interesantan ovaj dvostrano obavezni ugovor,
koji naglašava i kroz načela?
- Dvostrano obavezni ugovor je tipičan za promet roba i usluga, preko
njega se vrši promet roba i usluga. Ono što je najtipičnije među tim
ugovorima je ugovor o prodaji, pa ćemo videti zašto je zakonodavac taj
ugovor stavio na centralno mesto.
LEPA
:
Slušajte me dobro šta zakonodavac hoće sa tom zaštitom,
sa načelom zaštite dvostrano obaveznog ugovora.
- Pošto je jedno davanje kauza ili osnov drugom davanju, ja kad
prodajem vama knjigu, ja vam dajem moju knjigu, kauza, ili razlog mog
davanja, ili razlog obavezivanja je da ja dobijem novac od vas.
To je suština
stvari!!!
Ne dam ja vama tu knjigu dok vi meni ne date novac. Ne date vi
meni novac dok ne dobijete tu knjigu.
Mi u
tom
uzajamnom davanju
stvaramo jedni drugima osnov za ugovor.
Ja vama knjigu – vi meni novac.
Znači,
kod dvostrano obaveznih ugovora, obaveza jedne strane je kauza
obaveze druge strane, kauza, ili osnov obaveze druge strane.
- I šta sad zakon štiti?
-
ŠTITI KAUZU!!!
Štiti taj razlog obavezivanja
.
- Na koji način?
- Postavljajući zahtev da te uzajamne obaveze (prestacije) budu
ekvivalentne. To je suština te zaštite!!!
Zahtev da uzajamne obaveze u
dvostranim ugovorima stoje u odnosu ekvivalentnosti
.
Taj zahtev zakon postavlja
(LEPA: pazite dobro!!!) ne samo u
momentu kad zaključujete ugovor
,
već i u momentu realizacije
ugovora.
PRIMER:
Ja kažem: «Ova moja knjiga košta 1.000,00 dinara» i vi treba da mi
platite 1.000,00 dinara da bi ste tom zahtevu za ekvivalentnost odgovorili; ne
samo u tom momentu, jer mi to možemo da obezbedimo u momentu
ugovaranja, ali da ga posle toga prekršimo u momentu realizacije, u
momentu davanja. Šta vama vredi ako smo mi ugovorili ovu knjigu, posle
toga vam ja pola knjige izvadim, ono što meni treba za današnja predavanja,
a pola vam dam. U fazi realizacije ja sam poremetila taj princip, i
zakonodavac ne da ni to.
Znači,
zakon štiti ekvivalentnost prestacija kako u momentu zaključenja
ugovora, tako i u momentu njegove realizacije
.
4
LEPA:
I videćete kako ćemo mi danas postavljati te institute, upravo na tom
terenu, kad se povređuje to pravo u momentu zaključenja, kad se povređuje u
momentu realizacije; kako se štiti ako je povređeno u momentu zaključenja, kako
se štiti ako je povređeno kasnije
.
- Potpuno su različiti instrumenti zaštite.
- Zašto su različiti instrumenti zaštite?
- I to morate da zapamtite kao formulu.
Kada dođe do povrede
ugovora u momentu njegovog zaključenja radi se o ništavosti ugovora
.
To mora da se zapamti kao pravilo!!!
Nemojte govoriti o raskidu ugovora
kada postoji problem u njegovom zaključenju
. On je ništav, ne valja; u
momentu kad se rađa on ne valja. To znači,
kada imate nedostatak
ugovora u momentu zaključenja, vi ste na planu ništavost
i.
LEPA:
Ali slušajte sad, dalje da izvedemo stvar
.
- Koja je ništavost u pitanju?
- Imamo dve vrste ništavosti. Imamo apsolutnu i relativnu ništavost.
Koja od njih je u pitanju, zavisiće od težine povrede; šta se to povredilo kod
ugovaranja. Znači,
da li ćete biti u prisustvu apsolutne ili relativne
ništavosti, zavisi od težine povrede
.
- I šta još?
-
Najteža povreda povlači apsolutnu ništavost
.
- I to koja najteža povreda?
-
Ona koju je zakonodavac klasirao kao razlog
.
- A šta je to?
- Ona formula od ranije:
imperativni propisi, javni poredak i dobri
običaji
.
Ako si to povredio u momentu zaključenja, ti si učinio razlog
apsolutne ništavosti
.
Vidite kako sve to može lepo da se poslaže. Ne treba ništa da
razmišljate, samo ćete videti
da li je u momentu zaključenja
-
i odmah
znate da je ništavost
.
Koja je povreda učinjena
-
i znaćete da li je
apsolutna ili relativna
. Znači,
apsolutna ništavost postoji kad je povreda
učinjena na planu povrede granica slobode ugovaranja: javni poredak,
dobri običaji, imperativni propisi
.
-
Šta je razlog relativne ništavosti
?
-
U momentu ugovaranja, interes stranke je povređen
. Nema
zakonodavac razloga da tu interveniše, nego samo stranka. Znači,
kad je
načinjen razlog relativne ništavosti u momentu zaključenja ugovora,
povređeni su interesi stranaka, ugovarača
.
5
poremećaj se desi posle zaključenja. Jer, ugovor se ne iscrpi uvek u samom
trenutku zaključenja - aktom davanja.
PRIMER:
Evo ja ću sad kolegi da prodam knjigu, on će meni da da 1.000,00
dinara i mi smo završili taj odnos. Mogu da vam prodam automobil pa da
imam prema vama obzira, i da vam kažem «platite mi ovo u roku od 2
godine». Ili vi imate obzira prema meni, pa kažete «vozi ga još godinu dana,
to tebi treba. Ja ću da ti platim sada.» E, evo ta godina dana, razišao se
momenat kada smo zaključili ugovor sa momentom realizacije ugovora. U
tom vremenu mogu razne stvari da se dese. Taj auto može da bude oštećen,
može neko da mi ga ukrade, možete neredovno da mi plaćate...
- Šta se ugrožava time?
- Opet kauza. Opet razlog obavezivanja. Pa ne bih ja ušla u taj odnos
da sam znala da će to tako da ispadne.
- Šta zakonodavac kaže,
ko će kod tih dvostranih ugovora tu kauzu
stalno da čuva
?
- «Čuvaću je sve dok se ne ispuni ugovor, na način kako je
ugovoreno», ali sad je on ne čuva ništavošću ugovora.
Ne može da je čuva
ništavošću, kada je to rezervisano za zaključenje ugovora. Sad je čuva
raskidom ugovora
. Sad ugovor može da se raskine. Znači,
ugovor postoji, i
sada ćemo mi njega da raskinemo ako u tom međuvremenu od
zaključenja do momenta kada je ugovorena predaja ili davanje dođe do
okolnosti koje remete taj odnos davanja
.
To je suština stvari!!!
I to je na
terenu načela jednake vrednosti. I možemo da zaključimo da se ovim
načelom kauza ugovora štiti.
Ništavošću se štiti ako je do povrede načela
jednakih davanja došlo u momentu zaključenja, a raskidom ukoliko je
do povrede došlo tokom njegovih dejstava.
- Ali
vi morate znati kada je ugovor zaključen
. Npr. Ako je to ugovor
za pokretnu stvar, on je zaključen kada smo se saglasili u pogledu osnovnih
elemenata ugovora. Ako je u pitanju nepokretna stvar – onda kad smo
overili ugovor. Kada je u pitanju ugovor o doživotnom izdržavanju –
momenat kada vam je sudija overio ugovor. To znači da
tačno morate da
znate koji je konstitutivni momenat za zaključenje ugovora. Koji je taj
konstitutivan elemenat zavisiće od forme koju zakonodavac traži. Ako
zakonodavac za neki ugovor ne traži nikakvu formu, onda kad smo se
saglasili oko uslova ugovora. Ako traži formu, od momenta kad smo mi
tu formu ispoštovali
.
To je suština stvari!!!
7
