Obligaciono pravo –Ispitni odgovori
1. Pojam i značaj obligacionog prava
Obligaciono pravo
obuhvata onu vrstu odnosa koji se nazivaju obligacionim odnosima ili
prosto obligacijama. TO su građanskopravni odnosi između određenih lica koji su jedni
drugima obavezni na određeno ponašanje. Obligaciono pravo je pretežno pravo prometa roba
i usluga. Obligacioni odnosi čine najčešće pravne odnose među ljudima. Oni bitišu svuda gde
postoje i čovekove potrebe za izvesnim materijalnim i duhovnim dobrima koja se razmenjuju
na tržištu. Obligaciono pravo omogućuje pojedincima da svoje materijalne i duhovne potrebe
namire u meri koju oni sami slobodno utvrđuju. Obligacioni odnosi bitišu ne samo u
oblastima građanskog prava, nego i u oblastima koje pokrivaju i ostali delovi sistema.
2. Nastanak i razvoj obligacionog prava
Obligaciono pravo je nastalo
tek sa pojavom robne proizvodnje i razmene. Kao neposredni
pratioci robne privrede javili su se i instituti obligacionog prava, i to najpre prodaja. U
srednjem veku, razvoj obligacionog prava biva zaustavljen vraćanjem na naturalnu privredu.
Kasnije, sa obnovom tržišne privrede i robno-novčanih odnosa, ono ponovo oživljava.
Međutim, obligaciono pravo se otpuno razvilo u XIX veku u doba nastanka kapitalizma i
kapitalističkih odnosa u privredi.
Preobražaj obligacionog prava naročito je vidljiv u njegovom posebnom delu. Razvijeniji i
raznovrsniji društveni odnosi su uslovljavali nastanak novih tipova ugovora, dok su stari
tipovi iščezavali sa nestankom odnosa koji su ih izazvali. Ipak, obligaciono pravo je relativno
najstabilniji deo građanskog prava, jer je manje od ostalih podložno promenama. Ono se još i
danas služi velikim brojem pravnih pojmova koji potiču iz rimskog prava.
3. Izvori obligacionog prava
ZOO stupio je na snagu 01.10.1978. ZOO je pravni propis saveznog karaktera koji je važio za
čitavu našu zemlju. Međutim, znatan deo materije koji spada u obligaciono pravo, regulisan je
drugim saveznim zakonima. ZOO propisuje da njegove odredbe ne važe za one obligacione
odnose koji su regulisani posebnim saveznim zakonima.
Prema važećim pravnim propisima, sudovi nisu ovlašćeni da stvaraju pravo nego da ga
primenjuju. Sve do donošenja ZOO, uloga prakse sudova bila je veoma značajna. Oni nisu
samo tumačili obligaciono pravo, nego su utvrđivali i njegova pravila za pojedine vrste
odnosa. Posle donošenja ZOO kreativna uloga najviših sudova je umanjena, ali nije sasvim
izostala. Oni su ostali i dalje najautoritativniji tumači zakona.
4. Važnija načela ZOO
ZOO je prvi jugoslovenski zakon ove vrste. Sve do njega naša zemlja ni pre ni posle II
svetskog rata, nije imala jedinstven zakonski propis o ovoj problematici. Osnovna načela:
1) n. Slobode uređivanja obligacioih odnosa;
2) n. Ravnopravnosti učesnika u obligacionom odnosu;
3) n. Savesnosti i poštenja (čini osnovicu čitavog pravnog sistema ali i njegov značaj je
najveći u obligacionom pravu, njime je rečeno da pravnu zaštitu može očekivati samo onaj
subjekt u obligacionom odnosu koji postupa savesno i pošteno);
4) n. Zabrane zloupotrebe prava;
5) n. Jednake vrednosti davanja;
6) n. Zabrasne prouzrokovanja štete drugome;
7) n. Postupanja sa pažnjom dobrog privrednika;
8) n. Postupanja u skladu sa dobrim poslovnim običajima;
9) n. Zabrane iskorištavanja monopolskog položaja na tržištu;
10) n. Dispozitivnosti odredaba Zakona;
5. Pojam obligacije
Reč
’obligacija’
potiče od glagola obligo – are čije je značenje višestruko. > Privezati,
zavezati, obvezati, obećanjem, ...
Reč obligacija ima još i 2 sporedna značenja. Njome se naime, naziva hartija od vrednosti
data upisnicima javno raspisanih novčanih zajmova, i pismena isprava kojom se posvedočava
postojanje duga. Međutim, u tim značenjima ona se danas retko koristi, jer za njih postoje i
precizniji i razumljiviji izrazi: obveznica i priznanica.
6. Obligacija, tražbina i dug
Pod obligacijom se podrazumeva pravni odnos između najmanje 2 lica, koji jedno od njih
ovlašćuje da zahteva od drugog da nešto učini ili ne učini. Za lice koje je ovlašćeno da
zahteva određeno činjenje ili nečinjenje, obligacija znači tražbinu ili potraživanje, dok za lice
koje ima obavezu da se ponaša shodno tom traženju, ona znači dug. Prema tome, obligacija,
tražbina i dug čine trojstvo pojmova za istu stvar viđenu sa različitih stanovišta. To su
korelativni pojmovi, koji su organski sjedinjeni i, po pravilu, neodvojivi jedan od drugog.
Ono što je dosad rečeno o pojmu obligacije, dozvoljava zaključak da je ona zajednički naziv
za dug i tražbinu kao pojmovni par.
7. Pojam i predmet tražbine
Reč
’tražbina’ ili ’potraživanje’
u običnom govoru označava iskanje ili traženje da se nešto
učini. Ali kao pravnotehnički pojam, ona pretpostavlja da onaj ko nešto traži ima i pravo na
traženo.
Tražbina je apstraktan i tipičan obligacionopravni pojam, koji podrazumeva utuživo pravo na
činidbu ili zahtev.
Tražbina je takođe i pravo da se od drugog zahteva određeno ponašanje. To ponašanje (ili
nejog rezultat) predstavlja predmet tražbine.
Predmet tražbine se naziva činidba, prestacija ili obligaciona radnja.
Činidba se može sastojati u činjenju ili nečinjenju.
8. Razlike između obligaije i obligacionog odnosa
Pojmovi obligacija i obligacioni odnos su veoma bliski ali ne i podudarni. Obligacija se tiče
uvek isključivo jedne činidbe, tj. tražbine, dok se obligacioni odnos samo izuzetno sastoji iz
jedne tražbine, i u tom slučaju nije ni potrebno praviti pojmovnu razliku između njega i
obligacije. Po pravilu obligacioni odnos sadrži više tražbina, a pored njih i druga neka prava.
Obligacioni odnos je obuhvatniji, širi pojam o dpojma obligacije; tačnije, obligacija je, po
pravilu, samo jedan njegov sastojak.
No, budući da je taj sastojak najvažniji (jer ga čini čisto pravo na činidbu i čist dug), ceo
pravni opdnos naziva se obligacioni odnos.
9
.
Sadržina obligacionog odnosa
Sadržinu obligacionog odnosa
čini:
1) jedna ili više obligacija (učesnici obligacionog odnosa imaju najčešće obostrane i uzajamne
obaveze bna neku činidbu. Te obaveze mogu biti primarne i sekundarne. Primarne su one sa
kojima nastaje i sam obligacioni odnos i koji određuju njegov tip. Sekundarne su one koje
nastaju tek kada budu prekršene primarne);
2) tzv. Sporedna prava (reč je o pravima koja služe obezbeđenju tražbine i koja traju samo
dotle dok se tražbina ne podmiri);
Ako je predmet tražbine stvar koju nije moguće razdeljivati, usitnjavati na manje alikvotne
delove a da se pritom ne dira u njenu bit, obaveza je nedeljiva.
14. Individualne i generičke obaveze
Obaveza predaje stvari može se odnositi na stvar koja je određena osobeno ili samo po vrsti.
Obaveza je individualna kada se tiče stvari čiji je identitet izvestan.
Individualne obaveze
se po pravilu odnose na nezameljivu stvar, ali mogu se ticati i
zamenljive stvari.
Po pravilu, predmet
generičke obaveze
čine zamenljive stvari, koje se u prometu određuju
prema broju, meri ili težini; kao što su sa druge strane, predmet individualne obaveze većinom
nezameljive stvari, koje se u prometu jedna od druge razlikuju. Kod propasta stvari
individualna obaveza se gasi, a generička ne jer nju dužnik može ispuniti davanjem bilo kojeg
primerka stvari određene vrste.
15. Alternativne obaveze
Alternativna obaveza spada u dugove koji se tiču činidbe što nije određena, nego je samo
odredljiva. Obavezom je naime, obuhvaćeno više mogućih činidbi, ali je neizvesno koja će od
njih biti izvršena.
U praksi se alternativne obaveze ne pojavljuju tako često.
Dužnikova obaveza može nastati kao obaveza koja se tiče dveju ili više alternativnih činidbi,
ali se ona u tom obliku ne može ispuniti.
Između alternativnih i generičkih obaveza postoje slčičnosti:
1) Predmet u početku nije određen, samo je odredljiv;
2) Propast nekog predmeta od ukupne količine iz koje obavezu valja ispuniti, ne dovodi
do gašejna obaveze;
3) Jednom od subjekata je, u krajnjoj liniji, svejedno koja će upravo stvar biti predmet
ispunjenja.
Postoje, takođe, i razlike između gore pomenutih obaveza: za alternativnu je bitno da strana
koja ima oravo izbora može odabrati baš onu stvar koju najviše želi, za razliku od generičkih
gde se stvar samo izdvaja iz određene mase stvari.
16. Fakultativne obaveze
Od alternativnih valja razlikovati fakultativne obaveze. Njihov je predmet određen od samog
početka, tj. duguje se sasvim izvesna činidba koja ne iziskuje naknadno precizirajne.
Pošto je predmet obaveze jedan, nije reč o složenoj, nego o prostoj obavezi.
Budući da postoji mogućnost da se dugovana činidba zameni i ispuni drugom određenom
činidbom, smara se da kod fakultativnih obaveza postoji jedan predmet koji se duguje, a više
predmeta kojima se dug može isplatiti.
Kad ovlašćenje za zamenu ima dužnik on može umesto činidbe koju duguje izvršiti drugu
određenu činidbu i tako se soloboditi obaveza.
Kada ovlašćenje za zamenu ima poverilac, on može umesto činidbe koju dužnik duguje
zahtevati izvršenje neke druge činidbe.
17. Novčane obaveze- pojam novca
Pod novčanim obavezama valja razumeti obaveze koje se tiču plaćanja iodređene ili
odredljive svote novca. One su danas najčešće i najzačajnije.Pod pojmom novca smatra se
pokretna stvar u vidu metala ili papira. On služi kao merilo vrednosti pravnih dobara svih
vrsta.
Pod novcem u užem smislu se podrazumevaju sredstva razmene utvrđena propisima domaće
države, koja poverilac mora primiti kao isplatu novčane obaveze.
Međutim, novac u pravnom smislu obuhvata i tzv. Obračunski novac koji služi za
bezgotovinska ili knjigovodstvena plaćanja.
18. Pojam i vrste izvora obligacionih odnosa
Obligacione odnose uzrokuju određene pravne činjenice koje su u stanju da izazovu nastanak
obligacionog odnosa pa se stoga nazivaju izvorima tog odnosa. Obligacioni odnosi izviru
neposredno iz tih pravnih činjnica zato što im zakon podaruje takvu stvaralačku moć. Vrste
izvora:
1) ugovor – saglasna volja najmanje dve strane da se među njima zasnuje određeni
obligacioni odnos;
2) prouzrokovanje štete drugom – kada neko prouzrokuje štetu drugome za njega nastaje
obaveza da nadoknadi, dok oštećeni stiče pravo da zahteva nadoknadu;
3) neosnovano obagaćenje – sadržinu ovog odnosa čini obaveza obogaćenog da korist vrati
onome na čiji račun ju je stekao;
4) nezvano vršenje tuđih poslova – ko samoinicijativno obavlja neki tuđi posao, ne budući da
je na to obavezqan stiče pravo da od gospodara posla zahteva nadoknadu troškova, pa i
nagradu;
5) jednostrane izjave volje – to su takva obećenja izvesne činidbe za čiju punovažnost nije
uslov saglasnost poverioca;
6) ostali izvori – osim navedenih, obligacione odnose mogu prouzrokovati neke druge
činjenice poput braka, srodstva, suvlasništva, ...
19. Obligacioni ugovor
Pod ugovorom kao pravnim aktom treba razumeti razmenu saglasnih izjava volja između 2 ili
više lica kojim se zasniva, menja ili ukida određeni pravni odnos.
Ugovor u smislu pravnig odnosa rezultat je ugovora u smislu pravnog akta. Oni se jedan
naspram drugog odnose kao uzrok i posledica.
Reč ugovor koristi se i kao oznaka za ugovornu ispravu.
Obligacioni ugovor se definiše kao razmena podudarnih izjava volja između 2 ili više lica
kojima se zasniva, ukida ili menja određeni obligacioni odnos.
Pomoću njega mogu se stvoriti ne samo novi obligacioni odnosi, nego i preinačiti ili ukinuti
već postojeći. Značaj ugovora je ipak najveći u oblasti imovinskog prava, osobito
obligacionog i trgovinskog.
U ovim oblastima društvenog života stalno dolazi do razmene roba i usluga, a ugovor je
posrednik u toj razmeni.
20. Princip slobode ugovaranja
Princip slobode ugovaranja podrazumeva mogućnost pravni subjekata da svojom slobodnom
voljom stvaraju pravnu normu koja ih obavezuje na određeno međusobno ponašanje. Ta je
norma rezultat njihove obostrane saglasnosti, koja se naziva ugovor i koja za njih ima snagu
zakona.
Strane u obligacionim odnosima su slobodne u granicama prirodnih propisa, javnog poretka i
dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.
Sloboda da se ugovor zaključi ili ne zaključi, sloboda izbora ugovornog partnera, sloboda
uređivanja sadržine ugovora, sloboda određivanja tipa ugovora, sloboda određivanja
obaveznosti ugovora, sloboda izbora forme ugovora, sloboda da se ugovor raskine ili zameni.
21. Ograničenje slobode ugovaranja
Potrebu za ograničavanjem slobode iziskuju uglavnom 2 razloga:
Motiv ne može ni imati onaj pravni značaj za ugovor koji ima osnov. Po pravilu, on sam po
sebi ne utiče na punovažnost ugovora, ni kada je nedozvoljen.
25. Izjava volje
Volja ugovornika
podrazumeva svest o značaju radnje koju preduzimaju I htenje te radnje.
Takvo psihičko stanje mora postojati kod obe strane ugovornice. Volja da se zaključi ugovor
može se izraziti na razne načine, tj. Postupaka koji se sastoje iz činjenja ili nečinjenja. S
obzirom na način kako su učinjene, izjave mogu biti neposredne I posredne. Neposredna je
ona koja se obavlja postupcima čija je neposredna svrha da pokažu određenu volju. Posredne
izjave nazivaju se I prećutnim ali taj naziv je neprikladan iz 2 razloga: Prvo, I verbalne izjave
mogu biti I posredne, ako su date nmepotpuno ili neprecizno. Drugo, posebna izjava ne
obuhvata I samo ćutanje.
Ugovor zahteva izjave volja obe ugovorne strane. Međutim, nije dovoljo samo to da obe
strane izjave volju. Potrebno je jos I da se njihove izjave poklapaju, da među njima postoji
određenja harmonija. Takva podudarnost izjava volje se naziva saglasnost.
26. Ponuda
Ponuda
je predlog jedne strane drugoj da zaključe ugovor određene sadržine. Ona je
jednostrana izjava volje kojom se daje inicijativa za ugovor I po pravilu, nešto obećava
drugoj.
Ponuda nije obična radnja kojom se priprema zaključenje ugovora nego je sama ugovorna
izjava.
Pravna priroda ponude donekle je sporna. Po jednima ona je jednostrani pravni posao, čije
dejstvo nastupa u trenutku, kada za nju sazna lice kome je upućeno. Po drugima, ponuda
predstavlja jednostranu izjavu volje koja nema karakter samostalnog pravnog posla, ona je
deo budućeg pravnog posla.
Uslovi ponude:
1) Ponudu treba da uputi lice koje će, u slučaju da ponuda bude prihvaćena, imati status
jedne ugovorne strane, ono se naziva ponudilac;
2) Ponuda treba da je upućena drugoj strani kao eventualnom saugovorniku, tj. Licu sa
kojim se ugovor želi zaključiti. Ono se naziva ponuđeni;
3) Ponuda treba da ima određenu sadržinu;
4) Ponuda mora izražavati ozbiljnu nameru ponudioca da sklopi ugovor određene
sadržine;
5) Ako se ponuda odnosi na ugovor za čije zaključenje zakon zahteva određenu formu,
ona mora biti iskazana u istoj.
27.Dejstvo ponude
Ponudom se tvori mogućnost za ponuđeno lice da zaključi ugovor koji mu je predložen. Ono
obavezuje ponudioca čim je ponuđeni blagovremeno prihvati. Posle toga ponudilac se ne
može predomisliti I opozivanjem ponude sprečiti dejstvo zaključenog ugovora.
Ponudilac nije vezan za svoju ponudu do beskonačnosti, inače bi ponuđeni imao mogućnost
zloupotrebe. Obaveza ponudioca da ostane pri ponudi, ima uvek privremeni karakter.
Pravni sistemi većine evropskih zemalja stoje na stanovištu da ponuda sama po sebi
obavezuje ponudioca, pa bilo da je oročena ili ne oročena. Ponudilac postaje vezan za svoju
ponudu čim ponuđeni sazna za nju. Najslabija je vezanost ponudioca za ponudu u anglo-
američkom pravu.
28. Ponuda prisutnom I odsutnom licu
Ako ponuđeni saznaje za ponudu neposredno od
ponudioca I ako je u mogućnosti o njoj izravno I odmah izjasni, reč je o ponudi prisutnom
