Obligaciono pravo – zavrsni rad

1. Pojam ugovora;

Pod obligacionim ugovorom u teoriji, podrazumeva se samo ona saglasnost izjava volja dva
ili vise lica koji tom saglasnoscu zele uspostavljanje ili izmenu ili prestanak obligacije. Ovaj
pojam, odnosi se na svaki obligacioni ugovor bez obzira na sadrzaj obligacionog odnosa koji
nastaje. Dve su osnovne karakteristike svakog obligacionog ugovora: a) saglasnost izjava
volja dva ili vise subjekata, i b) da je ova saglasnost usmerena na zasnivanje, izmenu ili
prestanak obligacionog odnosa.

2. Sloboda ugovaranja;

Sloboda ugovaranja sastoji se u tome sto odluku o zakljucenju ugovora ugovaraci donose
slobodno. Ne postoji za njih pravna obaveza na zakljucenje ugovora. Slobodno odlucuje
kakav ce ugovor zakljuciti, te s kim ce ga zakljuciti. Slobodno odredjivanje sadrzaja
ugovora sastoji se u mogucnosti ugovaraca da slobodno odredjuju koja, kakva i kome treba
da pripadaju prava, odnosno obaveze iz ugovora. Slobodan izbor forme ugovora sastoji se u
mogucnosti ugovaraca da kod zakljucenja ugovora izjave volju u bilo kojoj formi.

3. Dispozicija subjekata u obligacionom odnosu;

Autonomiju volje pojedinaca treba svesti u razumne granice, treba joj dati odredjeni domen
ptimene. Mora se onemoguciti nastanak neravnopravnih odnosa makar oni bili posledica
saglasno ijavaljenih volja. Ugovorne strane su slobodne da po svojoj volji urede sadržinu
ugovora.Ovo nacelo trpi neka opšta ogranicenja i to su:

1.Prinudni propisi -

Prinudni propisi su konkretne naredbe i zabrane (

numerus clausus

)

sadržane u zakonskim i podzakonskim propisima.Ne mogu se promeniti voljom stranaka.

2.Javni poredak -

Javni poredak je najšire ogranicenje dispozicije subjekata.

3.Dobri obicaji.

4. Zaštita prava u obligacionom odnosu prinudnim ispunjenjem i naknadom štete;

Zakon nekada odredjenim subjektima nalaze da su duzni zakljuciti odredjeni ugovor. U
ovome slucaju principu ugovaranja suprotstavlja se obavezno ugovaranje. Obavezno
ugovaranje uvodi se kad god je u pitanju opsti interes, odnosno kada se zeli zastititi interes
odredjenih subjekata, a oni ga nisu u mogucnosti zastititi. Npr. svaki vlasnik motornog
vozila duzan je zakljuciti ugovor sa osiguravajucom organizacijom o osiguranju od
odgovornosti za stete koje prouzrokuje motornim vozilom trecem licu.

5. Relativno dejstvo ugovora;

Ugovori po opštem pravilu imaju relativno dejstvo, tj. ugovori važe samo između strana
ugovornica (res inter alios acta). Za treće države ili međunarodne organizacije, ali i druge
subjekte međunarodnog prava, ugovori su pacta tertiis nec nocent nec prosunt - ugovori ne
stvaraju niti nameću za treće ni prava ni obaveze. U načelu, ugovorima drugih strana
ugovornica ne mogu se ni nametati obaveze, niti dati prava, što u stvari predstavlja, dva vida
istog načela,
potvrđena neprekidnom i obimnom međunarodnom pravnom praksom.

6. Sposobnost ugovaranja (uopšte);

Sposobnost ugovaranja znači da lice koje zaključuje ugovor poseduje poslovnu sposobnost
koja se zakonom zahteva za zaključenje određenog ugovora. Samo onaj ko moze biti svestan
svoje izjave volje i njenih posledica moze ugovor zakljuciti. Poslovno nesposobno lice
ovakvu savest nema, pa mu se, u pravilu, i ne dopusta zakljucivanje ugovora. Ograniceno

poslovno sposobno lice moze bez odobrenja zakonskog zastupnika zakljucivati samo one
ugovore cije mu je zakljucivanje zakonom dozvoljeno.

7. Zastupanje;

Ugovor kao i drugi pravni posao može se preduzeti i preko zastupnika. Ovlašćenje za
zastupanje zasniva se na zakonu, opštem aktu pravnog lica, aktu nadležnog organa ili na
izjavi volje zastupanog (punomoćje). Ugovor koji zaključi zastupnik u ime zastupanog lica i
u granicama svojih ovlašćenja obavezuje neposredno zastupanog i drugu ugovornu stranu.
Pod istim uslovima i ostali pravni poslovi zastupnikovi proizvode pravno dejstvo neposredno
prema zastupanom licu. Zastupnik je dužan obavestiti drugu stranu da istupa u ime
zastupanog, ali i kad on to ne uradi ugovor proizvodi pravno dejstvo za zastupanog i drugu
stranu, ako je ova znala ili je iz okolnosti mogla zaključiti da on istupa kao zastupnik.

8. Kauza (cilj, razlog obavezivanja, razlog zaključenja ugovora, pojam kauze);

Razlog zasto je neki od ugovaraca pristupio zakljucenju ugovora, tj. na sebe preuzeo neku
obavezu, zasto je neku obavezu stvorio, naziva se kauza. Kauza je, dakle, neposredni pravni
razlog obvezivanja zakljucenjem ugovora. Svaka obaveza iz ugovora ima svoju kauzu, jer za
svaku postoji nesto sto objasnjava zasto je nastala. Npr. zakljucujuci kupoprodajni ugovor
kupcu je cilj, ne samo da mu se prodavac obaveze zakljucenjem ugovora na predaju
predmeta prodaje, nego da postane i njegov vlasnik. Ekonomski cilj koji ugovaraci zele
postici zakljucenjem ugovora i njegovom realizacijom nije specifican za svaki tip ugovora,
kao sto je to kauza.

9. Razlike između kauze i predmeta ugovora;

Kauza se ne trebaju identifikovati sa predmetom ugovora. Kauzu kod jednog ugovora cemo
dobiti na postavlajeno pitanje, zasto neki od ugovaraca drugome nesto duguje, zasto se
obavezao na neku radnju ili cinidbu. Medjutim, predmet jednog ugovora jednog ugovora
cemo dobiti na postavljeno pitanje, sta se duguje, tj koju radnju treba izvrsiti, koja je radnja
konkretizacija obaveze.

10. Razlika između kauze i pravnog osnova sticanja;

Da bi ugovor bio valjan nuzno je da pored predmeta i osnov bude valjan. Moguce je da
predmet ugovora bude dopusten, ali da osnov bude nedopusten, kao i obrnuto.
Ukoliko bi se desilo da se zakljuci ugovor bez osnova (npr. obaveza da se vrati zajam iako
nije isplacen), smatrace se bez dejstva, tj nistavim. Pretpostavlja se da obaveza ima osnov
iako nije izrazen. Sudbina zakljucenog ugovora ce zavisiti od karaktera prikrivenog pravnog
osnova.

11. Kauza i animus contrahendi;

Iz izjave volje mora nedvosmisleno da proizilazi volja ponudioca za zakljucenje odnosnog
ugovora pod uslovima navedenim u njoj (animus contrahendi). Zbog ovoga se ponuda ne
moze smatrati slanje kataloga, cenovnika, tarifa, kao i oglasi ucinjeni stampom, lecima,
radiom, televizijom ili na drugi slican nacin. Svemu ovome upravo nedostaje volja posiljioca
ili lica koje je oglas dalo na zakljucenje ugovora na bazi ucinjene izjave.

12. Uslovljenost kauze vrstom ugovora;

Kod istog tipa ugovora obaveza jednog od ugovaraca uvek je preuzeta iz istog razloga (npr.
svaki se prodavac obavezuje da preda prodatu stvar iz razloga sto se kupac obavezao da mu
isplati kupoprodajnu cenu). Zbog ovoga se i konstatuje da ugovori iste vrste, istog tipa imaju
istu kauzu. Prema kauzi se i vrsi tipiziranje ugovota.

13.Sankcija za nepostojanje i nedopuštenost kauze;

Zakon za slucaj odsustva ili nedopustenosti kauze izrice sankciju nistavosti. Postoji i
doktrinarna podela unutar nistavosti: nepostojeci ugovor (nema kazuze) i nistavi ugovor u
uzem smislu (nedopustena kauza). Sankcija provlaci sledece posledice: na nistavost se moze
pozvati svako lice; sud o nistavosti vodi racuna ex officio; nema zastarelosti; nema
konvalidacije; sudska odluka ima deklarativni karakter.

14. Uslovi za punovažnost ugovora sa stanovišta predmeta (uopšte);

Ugovor zakljucen pod odloznim uslovom ili rokom punovazan je, ako je predmet obaveze
koji je u pocetku bio nemoguc postao moguc pre ostvarenja uslova ili isteka roka. Ako je
predvidjeno da trece lice odredi predmet obaveze, a ono nece ili ne moze to da ucini, ugovor
je nistav.

15. Određenost predmeta;

Predmetom ugovora smatra se radnja, odnosno cinidba koja predstavlja konkretizaciju
obaveze koja proistice za ugovarace iz zakljucenog ugovora, to je ono o cemu je ugovor.
Kako iz zakljucenog ugovora moze proisteci samo jedna obaveze (kod tzv. jednoobaveznih
ugovora), a moze proisteci i vise obaveza (kod tzv. dvostranoobaveznih ugovora), to i
ugovor moze imati jedan, a moze imati i vise predmeta.

16. Mogućnost predmeta;

Radnja, odnosno cinidba povodom koje je ugovor zakljucen da bi dovela do valjanog
ugovora mora imati sve one karakteristike (osobine) koje se traze za obligacionu radnju (da
je imovinskog karaktera, dopustena, moguca i odredjna). Kad je predmet obaveze nemoguc,
nedopusten, neodredjen ili neodrediv, ugovor je nistav.

17. Pravne posledice neispunjenja uslova za punovažnost ugovora sa stanovišta
predmeta;

Zakon predvidja da kad je predmet obaveze nemoguc, nedopusten, neodredjen ili neodrediv,
ugovor je nistav. Zakon posebno precizira nedopustenost predmeta, a nedopustenost
predmeta postoji ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim obicajima.
Tuzba za utvrdjivanje ove nistavosti nije podlozna zastarelosti.

18.Saglasnost volja;

Saglasnost izjavljenih volja (podudaranje) je neophodan uslov za zaključenje ugovora, ali ne
mora biti dovoljan, potrebno je da je dozvoljen i moguć predmet, osnov i nekad ako je
potrebna posebna forma. Pregovori su priprema za stvaranje ugovora. To su sve radnje koje
prethode postizanju saglasnosti volja. Kada se postigne saglasnost volja o bitnim elementima
ugovora, možemo reći da je nastao ugovor. Pregovori ne obavezuju i svaka strana ih može
raskinuti kad hoće, jedino će odgovarati (za štetu nastalu vođenjem pregovora) ona strana
koja je vodila pregovore bez namjere da zaključi ugovor ili je imala namjeru pa odustala bez
osnovanog razloga. Ugovor je zaključen onog časa kada ponudilac primi izjavu ponuđenog
da prihvata ponudu.

19.Sadržina saglasnosti i namera ugovoranja;
Zakljucenje ugovora podrazumeva jednu voljnu radnju, jednu promisljenu i posebno
usmerenu volju, nameru sa odredjenim i racionalnim ciljem. Taj odredjeni i racionalni cilj je
objedinjen kauzom i predmetom ugovora. Kauza i predmet ugovora cine sadrzinu
saglasnosti. Volja pravnog subjekta koja treba da dovede do punovaznog ugovora mora

sadrzati odredjene attribute: nameru i kvalitet volje. Namera ugovaranja – je bitan element za
nastanak punovaznog ugovora. Namera ugovaranja je usmerenje volje na postizanje
odredjenog cilja ugovaranja i zato podrazumeva da takva namera mora biti ozbiljna i stvarna.
Ozbiljna namera znaci da njena spoljna manifestacija i okolnosti slucaja svedoce o njenom
cilju a to je zakljucenje ugovora. Stvarna namera je takodje usmerenje volje koje proistice iz
kauze ugovora, a namera je stvarna ako se izjava volje poklapa sa kauzom.

20. Odnos unutrašnje i izjavljene volje;

Izjava volje (engl. the expression of willingness) je izražavanje spoljnim znacima određenog
psihičkog stanja (namere i svesti) jednog (fizickog ili pravnog) lica koje je relevantno za
nastanak, izmenu ili prestanak određenog obligacionog odnosa. Da bi nastao, izmenio se ili
prestao obligacioni odnos izjava volje mora biti slobodna, ozbiljna (a ne izrečena u šali),
stvarna (a ne simulovana) i da ima za predmetprestaciju koja je moguća.
Unutrašnja psihička stanja, osim kada je u pitanju psihopatologija, nisu relevantna za pravo.
Zbog toga što neke duševne bolesti vode lišenju poslovne sposobnosti, odnosno
nesposobnostiugovaranja, a neka privremena duševna stanja (dejstvo alkohola, opojnih
droga i sl.), takođe mogu dovesti do (privremene) ugovorne nesposobnosti. Pravna sigurnost
zahteva da volja i namerapravnog lica budu dostupni drugoj strani. Ta mogućnost da se
sazna sadržina volje i namere jednog subjekta ogleda se u njegovoj izjavi volje. U nekim
situacijama može doći do nesaglasnosti stvarne volje i namere i njihove spoljašnje
manifestacije. Ta nesaglasnost može da dovede do ozbiljnih kako praktičnih, tako i teorijskih
nedoumica.

21. Nacin izrazavanja volje

Oblik izrazavanja volje dakle nije bitan ali pod uslovom da se prema okolnostima slucaja
pouzdano moze zakljuciti da volja za zakljucenje ugovora postoji. Izuzeci su moguci ali
moraju biti ili ugovoreni ili zakosnki propisani. Pravilo je da se volja izrazava aktivnim
ponasanjem.

Aktivno ponasanje

kojim se izrazava namera za zakljucenje ugovora ostvaruje se na dva

nacina:

1. Izricito

– kada se volja izjavljuje direktno. To su izgovorene ili napisane reci ali i

odgovarajuci gestovi (rukovanje).

2. Precutno odnosno konkludentno

– ovo izjavljivanje

volje je uvek precutno ali ne pasivno. Namera se saznaje posredstvom okolnosti slucaja –
ulazak u taksi znaci namera za zakljucenje ugovora o prevozu. Posledice ovakve izjavljene
volje su klauzolna obecanja koja su obavezujuca.

Pasivno ponasanje

– poptuno uzdrzavanje pravnog subjekta od akata ispoljavanja svojih

namera. Stranke mogu ugovoriti ugovorima da ce se u vezi pasovivno ponasanje jedne strane
smatrati pristankom. Ovakav sporazum ce biti punovazan pod uslovom da se ne protivi
prinudnoj normi.

22. Pregovori i zakljucenje ugovora

Da bi se doslo do saglasnosti volja i sklapanja samog ugovora cesto je potrebno prvo proci
pregovore a zatim uvek ponudu i prihvat ponude. Prvi korak za zasnivanje obligacionog
odnosa jeste

poziv na pregovore

. To nije ponuda , a nije ni kauzalno obacanje i zato on ne

obavezuje, i pregovore moze prekinuti svaka strana po svom nahodjenju.
Pregovori nisu nuzna faza u procesu formiranja ugovorne obligacije ali ipak imaju visestruki
znacaj.

Uspesni pregovori

treba da budu krunisani konkretnom ponudom.

23. Ponuda (sadrzina, forma , dejstvo, trajanje, priroda ponude)
Ponuda

je predlog za zakljucenje ugovora upucen odredjenom licu koji sadrzi sve bitne

sastojke ugovora. Da bi se takav predlog mogao smatrati ponudom potrebno je ispuniti

Ovakvi ugovori su apslolutno nistavi, svi stetnici imaju pravo naknade, i opravdan strah
postoji kada se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnoscu ugrozen zivot telo ili drugo
dobro. Smatra se da treba da se ispune tri uslova da bi postojala prinuda:

- Prinuda mora da odlucuje da deluje na izjavu volje

(mora se voditi racuna da je

izjavljena volja pod prinudom vezana za bitne elemente)

- Prinuda treba da izazove opravdan strah
- Prinuda treba da ude nedopustena

( ostvaruje se preko krivicnopravnih normi)

31. Forma ugovora (pojam)

Da bi ugovor nastao kao punovazan akt neophodno je ispuniti odredjene uslove:

sposobnost

ugovaranja, saglasnost volja, predmet i kauza, i forma ugovora.

U funkciji cinjenja

razlike izmedju forme ugovora i forme izjave volje za zakljucenju ugovora sledi kratko
podsecanje na nacine izjave volje:
1.

Forma izjava volje

to jest nacini izjave volje za zakljucenje ugovora moraju biti trojake :

recima (usmeno pismeno), uobicajnim znacima (klimanje glave rukovanje), ponasanjem iz
kojeg se sa sigurnoscu moze zakljuciti njeno postojnje (ulazak u taksi ili autobus).

2. Forma obligacionih ugovora

je izrazavanje njihove sadrzine putem unapred predvidjenih

spoljnih oblika.

32. Razgranicenje forme od odobrenja za zakljucenje ugovora formalnosti i dokaza o
postojanju ugovora
Forma i odobrenje

Odobrenje

je posebna pravna cinjenica koja treba da se pridruzi

ostalim cinjenicama koje su potrebna za nastanak ugovora. Tu je pored saglasnosti volja
stranaka potrebna volja i treceg lica ( odobrenje od strane drzavnog organa u vidu dozvole).
O pravnoj prirodi odobrenja postoji 4 shvatanja:
a) da je to deo izjava volje kao bitnog elementa za zakljucenje ugovora
b) da je to vrsta forme
v) da je to neka specificna promena
d) da je to odlozni uslov

Saglasnost

je uticaj volje treceg lica na nastanak ili opstanak ugovora, nalazi se izvan volje

ugovaraca, nije deo izjave.

Odobrenje

se moze odnositi kako na formalne teko i na

konsesualne ugovore pa se zato i

ne moze izjedaciti sa formom

Forma i formalnost publiciteta

– Formalnosti publiciteta na predstavljaju nikakav zahtev

forme ugovora. To su zahtevi koji imaju za cilj ostvarivanje pravne sigurnostipreko zastite
trecih savesnih lica.

Forma i fiskalne formalnosti

– Fiskalne formalnosti imaju za cilj obezbedjenje drzavnih

interesa na planu prikupljanja poreza, pa se tako kod nas ne moze izvrsiti formalnost
publiciteta bez fiskalne formalnosti.

Forma i dokaz o postojanju ugovora

– Radi zastite sopstvenih interesa u smislu sigurnijeg

dokaza stranke se mogu sporaumeti da konsesualni ugovor zakljucuju u pismenom obliku pa
cak i da ga overe.

33. Podela formi prema nacinu ispoljavanja

Ova podela se sastoju u sledecem:

1. Pisana forma

– Ukoliko se za neki ugovor traze pisani tekst izjava volje i potpoisi rec je o

pisanoj formi ugovora. To je najcesce zakonom propisana forma a u nasem pravu to su
najcesce sledeci ugovori :

kupoprodaja nepokretnosti, ugovor o izabranom sudu, ugovor

o zakupu poslovnih prostorija, ugovor o gradjenju, ugovor o jemstvu, ugovor o
poklonu, ugovor o kreditu....

Na ugovoru moraju da postoje oba potpisa ili strana koje se

obavezuju, pismenom formom se moraju obuhvatiti samo bitni elementi ugovora, i ako je
ugovor zakljucen u pisanoj formi vazi samo ono sto je u toj formi izrazeno.

Forma javne isprave

– U izvesnim slucajevima nije dovoljno da ugovor bude sacinjen u

pisanom obliku vec je neophodno i ucesce drzavnog organa i tada govorimo o formi javne
isprave.

3. Realna forma

– Realni ugovori su posebna vrsta formalnih ugovora jer za njihov

nastanak nije dovoljna prosta saglasnost volja vec predaj stvari (zajam ostava posluga
zalog...). Realni ugovori su jednostrano obavezni jer zajmoprimac ostavoprimac imaju
obavezu da vrate stvar.

34. Podela formi prema pravnom dejstvu

Prema svom dejstvu forma moze biti

dvojaka

Bitna forma

je oblik bez kog ugovor ne moze nastati jer je forma konstutativni element

nastanka ugovora. Ta forma moze biti zakonom propisana (

zakonska

) ili voljom stranaka

(

ugovorna

Dokazna forma

– ako je odredjena forma postavljena kao jedini dokazno sredstvo kojim se

moze dokazati postojanje jednog ugovora rec je dokaznoj formi. U slucaju unistenje ugovora
ne postoje druga dokazna sredstva, te ugovor nije moguce dokazati.

Izuzeci

– 1. Ugovori koji prelaze odredjeni iznos. 2. Trgovniski promet. 3. Nemogucnost

postojanja pismenog dokaza.

35. Tumacenje ugovora
Tumacenje ugovora

je objasnjenje sadrzine obligacije koju je stvorio. Sadrzina se sastoji iz

njenog predmeta i kauze.
Postoje dva pristupa tumacenja ugovora: 1.

Subjektivni pristup

gde se insistira na

istrazivanju unutrasnje volje namere ugovaraca. 2.

Objektivni pristup

koji nije suprotnost

subjektivnom pristupu, a odnosi se na to da se ne treba drzati doslovnog znacenja
upotrebljenih izrazavec treba istraziti zajednicku nameru ugovaraca.

Zajednicka namera

– kada je rec o spoju dve izjavljene volje u jedinstvenu nameru i kada

se dva kauzalna obecanja spoje u jedinstvenu kauzu, kada subjektivno postaje objektivno.
Drugim recima zajednicak namera stranaka je predmet tumacenja za slucaj spora, ono za sta
su se obavezali i zbog cega su se obavezali.

Primena zakonskih nacela

daje tumacenju jos objektivniji oslonac u istrazivanju zajednicke

namere ugovaraca. Ta zajednicka namera se propusta kroz prizmu: privatne autonomije,
ravnopravnost ugovaraca, savesnost i postenje, zabrane zloupotrebe prava, duznosti
ispunjavanja ugovorom stvorene obligacija....

Opsta pravila tumacenja ugovora:

Ugovor se tumaci uvek u svojoj celini sistemaski i

prema kontekstu; Mora se voditi racuna o licnim svojstvima ugovaraca (obrazovanje); Treba
se tumaciti prema obicajima koji vaze u mestu njegovog zakljucenja; Ugovor je sacinjen sa
ciljem, i ako se utvrdi da je cilj dopusten ugovorne odredbe treba tako tumaciti....

36. Dejstvo ugovora

Punovazan ugovor je stvorio obligaciju i pitanja dejstva ugovora je u stvari pitanje prava i
obaveza koje proizvodi jedna takva obligacija. Dejstva ugovorne obligacije se svode na dva
osnovna pitanja: koja lica su vezana ugovornom obligacijom i koje obaveze namece jedna
takva pravna veza.

37. Lica izmedju kojih deluje ugovorna obligacija i obaveze koje ona stvara

Ugovor deluje izmedju dva lica (inter partes) a svi ostali se smatraju trecim licima. Ovo
pravilo prihvata i nase pravo pa su samim tim i postavljene odredjene granice ugovorne

obligacije: posto ne obuhvata treca lica takva obligacija nije pogodna za delovanje na polju
apsolutnih prava.
Na strani ugovaraca se moze naci i vise lica kao i univerzalni sukcesori. Dakle pravilo je da
obligacja vezuje i naslednike, osim u ugovorima intuiti personae. Pravilo da se obligacije ne
moze odnositi na treca lica trpi odredjene izuzetke: u radnom pravu, u kolektivnim
ugovorima, odluke veceine obavezuje i ostale...
U pogledu dejstva ugovorne i zakonske oblgacije nema razlike, ugovorna obligacija deluje
prema strankama kao da je za taj njihov odnos donet poseban zakon.

38. Ugovor u korist treceg
Pojam poreklo i primena

– Ugovor u korist treceg stvara takvu obligaciju gde jedan

ugovarac   (promitent,   obecalac)   preuzima   obavezu   prema   drugom   ugovaracu   (stipulant,
obecajnik) da ce izvrsiti odredjenu prestaciju u korist treceg lica (beneficijar, korisnik). U
ovoj obligaciji promitent je duznik, a stipultant je poverilac kao i beneficijar, jer ima pravo
da zahteva izvrsenje prestacija od promitenta. Razume se korisnik u skladu sa privatnom
autonomijom moze odbiti svojstvo poverioca. Obecajnik je primarni poverilac pa shodno
tome izmeniti ili cak opozvati ugovorenu korist za treceg  ali do trenutka kada treci izjavi da
prihvata obecanu mu prestaciju.
Ako je ugovoreno da ce obecalac izvrsiti ono na sta se obavezao u korist treceg tek posle
smrti obecajnika obecajnik moze sve do trenutka delacije da opozove korist koju je ugovorio
u korist treceg. Obecalac i obecajnik mogu ugovoriti da treci to jest korisnik ima samo pravo
da primi izvrsenje ali ne i da ga zahteva i tada se radi o nesavrsenom ugovoru u korist treceg.
U   savremenim   pravima   ugovor   u   korist   treceg   ima   najsiru   primenu   u   oblasti   zivotnog
osiguranja.
Obligacija zasnovana ugovorom u korist treceg podrazumeva trostruki pravni odnos : odnos
izmedju obecajnika i obecaoca; odnos izmedju obecajnika i korisnika; odnos obecaoca i
korisnika.

39. Posebna dejstva teretnih ugovora

Ugovaraci koji su se sporazumeli su doneli poseban zakon koji vazi za njih i zato moraju
postovati svoje obaveze odnosno prava suprotne strane. To pravilo proistice iz kauzalnog
obecanja obeju strana kroz ponudu i njen prihvat.
Teretni ugovori podrazumevaju dvostranu obavezu . Oni se zasnivaju na postovanju nacela
ekvivalentnosti   prestacija   a   to   nacelo   se   stiti   posebnim   pravnim   instrumentima   koj   su
podeljeni u dve grupe: 1. Prva  grupa ima zajednicki naziv : odgovornost za nedostatke
odnosno obaveza zastite jer stiti uzajamnost davanja u samom kvalitetu. 2. Drugu grupu
instrumenata   objedinjuje   zastita   ekvivalentnosti   prestacija   u   pogledu   kvaliteta   uzajamnih
davanja a tu spadaju: prekomerno ostecenje, promenjene okolnosti, zelenaski ugovori.

40. Odgovornost za pravne nedostatke

Odgovornost zbog pravnih nedostataka (evikcija) se sastoji u uznemiravanju pribavioca
stvari na osnovu nekog prava treceg koje je postojalo pre pribaviocevog sticanja te stvari, a o
kome on nije znao prilikom zakljucenja ugovora. Evikcija se sastoji u pravnom
uznemiravanju pribavioca stvari, kojom se iskljucuje umanjuje ili ogranicava njegovo pravo
na pribavljenoj stvari. Za pojam evikcije bitno je postojanje pravnog nedostatka, s tim sto
moze biti reci o pravnom nedostatku samo ako se pokaze da pravo pribavioca uopste ne
postoji ili da nema odgovarajucu sadrzinu. Evikcija moze biti potpuna ili delimicna. Potpuna
evikcija postoji u slucaju kad pribavilac usled prava treceg, izgubi drzavinu cele stvari.
Delimicna evikcija postoji kad je pribavilac lisen drzavine jednog dela stvari ili kad ima

drzavinu cele stvari ali ima uza ovlascenja od onih koje imao u vidu prilikom zakljucenja
ugovora.

41. Odgovornost za materijalne fizicke nedostatke

Odgovornost za materijalne nedostatke je odgovornost prenosioca koja nastaje zbog toga sto
stvar nema sva ona svojstva koja je morala imati, odnosno sto ima neki materijalni
nedostatak (manu). Za pojam ove odgovornosti bitno je postojanje materijalnog nedostatka
stvari, pod kojim se podrazumeva svako odstupanje od normalnih fizicko-hemijskih
svojstava stvari koje je za pribavioca stetno, s tim sto se normalna svostva ne odredjuju samo
prema uobicajnoj mogucnosti upotrebe stvari nego i prema konkretnoj mogucnosti upotrebe
koja nije uobicajena,ali koju je imao u vidu pribavilac. U tom smislu se proisuje da
materijalni nedostatak postoji: (1) ako stvar nema potrebna svostva za njenu redovu upotrebu
ili za promet, (2) ako stvar nema potrebna svojstva za narocitu upotrebu za koju je pribavilac
nabavlja, a koja je bila poznata prenosiocu, (3) ako stvar nema svojstva i odlike koje su
izricito ili precutno ugovorene odnosno propisane, (4) ako nije saobrazna uzroku ili modelu.

42.Garancija za ispravno funkcionisanje prodate robe

Kupac ima pravo da zbog neispravnog funkcionisanja stvari zahteva od prodavca odnosno
proizvodjca opravku ili zamenu u okviru garantnog roka. Ovo pravilo ne dira u pravila o
odgovornosti prenosioca za materijalne nedostatke stvari a ne dira ni u opsta pravila o
naknadi stete, jer ako je kupac bio lisen upotrebe stvari zbog njene popravke, imace pravo na
naknadu pretrpljene stete.
Pravno dejstvo – ako stvar ne bude poravljena ili zamenjena u primernom roku pribavilac
ima pravo na raskid ugovora a moze zahtevati i snizenje cene. Dok je stvar na poravci
prodavac snosi rizik od propasti stvari.
Garantni list – izdaje proizvodjac. On ne oslobadja prenosioca odgovornosti za fizicke
nedostatke. Prava kupaca (garantni list) prestaju istekom jedne godine.

43. Prekomerno ostecenje

Ako je izmedju obaveza ugovornih strana u dvostranom ugovoru u vreme nastanka postojala
ocigledna nesrazmera strana koja je ostecena moze da zahteva ponistenje ugovora ako za
pravnu vrednost tada nije znala niti je morala znati. Valjan kauza u teretnim ugovorima
ogleda se preko nacela ekvivalencije presticije odnsno jedankost davanja. Ta jednakost je
zasticena odgovornoscu prenosioca za pravne i fizicke nedostatke a jedan od instrumenata je
i prekomerno ostecenje.
Prekomerno ostecenje je poremecaj u kauzi a taj poremecaj se moze tumaciti sa subjektivnog
ili objektivnog stanovista. Subjektivno stanoviste zasniva se na tome da je do poremecaja
doslo zbog toga sto je ostecena strana bila pod dejstvom neke mane volje. Objentivno
stanoviste bi znacilo da primenom odgovarajuceg matematickog postupka ili pravnog
standarda jedan strana prima od druge ono sto joj prestacija garantuje u konkretnom pravu.
Uslovi – U nasem pravu potrebna su tri elementa za nastanak odgovornosti za prekomerno
ostecenje: 1. Da je u pitanju dvostranoobavezni ugovor 2. Da li postoji odredjeni stepen
nesrazmere u prestacijam 3. Da li postoji zabluda o vrednosti protivprestacije kod ostecenog.

44. Zelenaski ugovori

Pojam – nistav je ugovor kojim neko koristeci se teskim materijalnim stanjem drugog
lakomislenoscu ili zavisnoscu ugovori za sebe ili nekog treceg korist koja je u ociglednoj
nesrazmeri sa onim sto je on drugom dao ili ucinio, ili se obavezao dati ili uciniti.
Dakle zelenaski ugovor grade dve vrste uslova: 1. Objektivni uslov – podrazumeva
postojanje ocigledne nesrazmere u prestacijama ugovaraca a to je materija kauze ugovora. 2.

da ispuni svoju obavezu, vec je neophodno i da poverilac koji zeli da raskine ugovor ostavi
duzniku primeren naknadni rok za ispunjenje. Raskidanjem ugovora zbog neispunjenja
prestaje da postoji i ugovor i njegovo dejstvo, tako da se obe strane oslobadjaju svojih
obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne stete.

53. Raskidanje ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti

Pod promenjenim okolnostima podrazumevaju se izvesne okolnosti koje nastupaju posle
zakljucenja ugovora, koje se nisu mogle predvideti u vreme zakljucenja ugovora, a koje
otezavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili se zbog njih ne moze ostvariti svrha ugovora.
Za promenjene okolnosti je bitno da one ne izazivaju nemogucnost da se ugovorna obaveza
ispuni, nego samo otezavaju njeno ispunjenje ili svrhu ugovora cine neostvarljivom.
Promenjene okolnosti mogu uticati na raskid ili izmenu ugovora samo ako su ispunjeni
sledeci uslovi: (1)

Izvanrendnost i nepredvidljivost –

Promenjene okolnosti moraju biti

izvanredne i nepredvidljive, tj. takve da odstupaju od redovnog toka stvari. S obzirom na to
raskid ugovora se ne moze zahtevati ako je strana koje se poziva na promenjene okolnosti
bila duzna da u vreme zakljucenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeci ili
savladati. (2)

Otezanje ispunjenja obaveze, odnosno neostvarivanje svrhe ugovora –

Promenjene okolnosti treba da su takve da otezavaju ispunjenje obaveze jedne strane,
odnosno da se zbog njih ne moze ostvariti sbrha ugovora. (3)

Nastupanje promenjenih

okolnosti pre isteka roka za ispunjenje –

Promenjene okolnosti moraju nastupiti pre isteka

roka odredjenog za ispunjenje obaveze, jer se samo zbog takvih promenjenih okolnosti moze
zahtevati raskid ugovora. Ugovorna strana koja je pogodjena uticajem promenjenih okolnosti
moze zahtevati da se ugovor raskine s tim sto je duzna da o svojoj nameri da trazi raskid
ugovora obavesti drugu stranu cim je saznala da su takve okolnosti nastupile.

54. Prestanak ugovora usled nemogucnosti ispujnenja (pojam, uslovi, posebni slucajevi)

Naknada nemogucnosti ispunjenja individualno odredjene obaveze jedne strane kod
dvostranih ugovora, ima specificno dejstvo koje zavisi od toga da li je neka od strana
odgovorna za nemogucnost ili je ona nastala bez njihove odgovornosti. S obzirom na to
postoje tri vrste nemogucnosti: (a) nemogusnost za koju ne odgovara ni jedna strana, (b)
nemogucnost za koju odgovara duznik i (c) nemogucnost za koju odgovara druga strana.

a) Nemogucnost ispunjenja za koju ne odgovara ni jedna strana -

Kada je ispunjenje

obaveze jedne strane postalo nemoguce zbog dogadjaja za koji nije odgovorna ni jedna ni
druga strana, gasi se i obaveza druge strane.

b) Nemogucnost ispunjenja za koju odgovara

duznik –

Duznik je odgovoran za naknadnu nemogucnost ispunjenja svoje obaveze

ako je za

to kriv, tj. ako ne dokaze da je nemogucnost ispunjenja njegove obaveze usledila zbog
okolnosti nastalih posle zakljucenja ugovora koje nije mogao spreciti, otkloniti ili izbeci.

Nemogucnost ispunjenja za koju odgovara druga strana (poverilac) –

U slucaju kada

nemogucnost ispunjenja obaveze jedne strane prouzrokuje druga strana tj. poverilac,
duznikova obaveza se gasi,ali on zadrzava svoje potrazivanje prema drugoj stani, s tim sto se
ono smanjuje za onoliko koliko je duznik imao koristi od oslobodjenja od svoje obaveze.

55. Prestanak ugovora usled smrti ugovornika (pojam i dejstvo)

Ugovor, u principu, ne prestaje usled smrti ugovornika već proizvodi pravna dejstva prema
univerzalnim naslednicima umrlog ugovarača. Ugovori koji su zaključeni intuitu personae s
obzirom na lična svojstva ugovornih strana, lična svojstva jedne ili obe ugovorne strane
predstavljaju odlučujući momenat njihove saglasnosti volja i obaveza izvršenja. Kako je ovaj
ugovor i zaključen iz razloga koji su strogo vezani za ličnosti ugovornih strana i zbog kojih
ličnih svojstava je baš i ugovor zaključen, tada smrt ugovorne strane dovodi i do prestanka

ugovora (na primer, ugovor zaključen sa određenim slikarom da izradi autoportret ili
određenu sliku, prestaje da proizvodi pravno dejstvo sa nastankom slikareve smrti).

56) Ustupanje ugovora:

Ustupanje se vrši kada jedan od ugovarača dvostranoobaveznog ugovora svoje mesto ustupi
trećem licu, i to zaključenjem između ranijeg ugovarača(ustupioca) i trećeg lica(prijemnika)
kada se drugi ugovarač složi s tim. Tada bi trebalo da i ugovor o ustupanju i kao i saglasnost
drugog ugovarača budu iste forme. Dejstvo ustupanja: treće lice se pojavljuje kao ugovarač i
stupa u pravnoj situaciji kao i njegov prethodnik, nosilac je svi prava i obaveze koji mu
pripadaju prema ugovoru, stavljajući prigovore koji potiču od ugovora ali može trpeti i
prigovore od drugih ugovarača. Nastanak ustupanja: počinje kada drugi ugovarač da svoju
saglasnost na zaključeni odgovor. Ustupilac odgovara za punovažnost ustupljenog ugovora,
ne zavisno da li je sa naknadom ili bez. Ako se desi da se poništi ustupanje, ustupilac je
dužan da nadoknadi štetu koju je pretrpeo prijemnik. Razlika između ustupanja i cesije:
ustupanje nastaje kod, cesija kod jednoobaveznih ili preuzimanje duga, zavisno od toga koji
ugovarač zamenjuje trećim licem.

)

Pojačanja(obezbeđenja) ugovora

Ugovarač kao nosilac tražbine ima pravo na zaštitu, koju mu omogućuje pravni poredak. U
tom slučaju može tražiti da dužnik izvrši svoju obavezu. Kao sredstvo se koristi tužba za
izvršenje i podnosi se sudu; ali može i tužbom za naknadu štete koja poveriocu pripada zbog
neispunjenja ugovora. To su redovna sredstva. Zaštita ugovarača redovnim putem nije uvek
efikasno sredstvo, nekad sudski postupak može trajati duže iz više razloga(preopterećenost
suda)... troškovi vođenja postupka padaju na teret tužioca, sve do okončanja postupka. Čak
ni pravosnažna presuda ne mora značiti da će poverilac dobiti potrebnu zaštitu, u slučaju da
dužnik bude insolventan tada se odluka neće izvršiti prinudnim putem. Iz mnogo drugih
razloga ugovarači se koriste raznim sredstvima kako bi zaštitili svoje interese. Cilj njihove
primene je da se ugovor učvrsti, odnosno da se poveriocu garantuje izvršenje dužnikove
obaveze. Sva sredstva pojačanja ugovora dele se na: lična(obligaciona), realna(stvarna).
Lična su: jemstvo, ugovorena kazna, penali, odustanica, pravo zadržaja; i vezuju se za
jednog od ugovarača. Stvarna su: zalog, kapara, kaucija, avans; konstituišu određeno stvarno
pravo zbog predate stvari za jednog od ugovarača.

58) Lična sredstva pojačanja – odg su pitanja u nastavku

59.

Jemstvo

Jemstvo postoji kada je treće lice dužno da poveriocu ispuni dužnikovu obavezu, ako je ovaj
ne ispuni. Sa pojavom jemstva poveriočeva tražbina da se realizuje je obezbeđenija. Pa ako
glavni dužnik ne ispuni svoju dužnost poverilac poseduje pravo da to ispunjenje traži od
jemca. Jemac nema ulogu preuzimanja duga dužnika, niti ga oslobađa duga, dužnik je i dalje
u obavezi da ispuni svoju obavezu. Pa se i jemac javlja kao sporedni dužnik pored glavnog.
Tako da glavni dužnik odgovara za svoj dug, dok jemac za tuđi. Jemstvo nastaje putem
ugovora ili zakona koji se zaključuje između poverioca i jemca, ali i glavnog dužnika i
jemca. Jemstvo poseduje dve karakteristike: akcesornost(sporednost) i
supsidijarnost(podređenost). Akcesornost određuje da jemstvo zavisi od glavne obaveze,
zato se dolazi do zaključka da: a) jemstvo ne može postojati bez glavne obaveze;b) sa
prestankom glavne obaveze prestaje i jemstvo;c) jemčeva obaveza mora biti u skladu sa
obavezom glavnog dužnika;d) po kvantitetu obaveza jemca mora biti veća od obaveze
glavnog dužnika... Supsidijarnost jemstva sastoji se u tome što se poverilac sa nastankom
obaveze odmah ne obraća jemcu za izvršenje obaveze, već pre svega glavnom dužniku