Skripta iz predmeta “Obligaciono pravo”
Pravni fakultet za privredu i pravosuđe
u Novom sadu – Visokoškolska jedinica u Nišu
KNJIGA I – OPSTI DEO
Aleksandar Radovanov
23.01.2018 Vladimir Janković
1. Pojam i predmet obligacionog prava
Obligaciono pravo je skup pravnih normi kojima su regulisani obligacioni odnosi.
Obligaciono pravo kao grana prava je deo građanskog prava, koji u najširem smilu reči
spada u oblast privatnog prava , za razliku od krivičnog prava koje spada u oblast javnog
prava.U građansko pravo pored obligacionog prava spada još stvarno pravo, nasledno
pravo i porodično pravo, a u procesnoj sferi građansko procesno pravo. Pod pojmom
obligacionog prava u objektivnom smislu podrazumevamo skup pravnih normi donetih od
strane nadležnih organa koji reguliše obligacione odnose,a pod pojmom obligacionog
prava u subjektivnom smislu podrazumevamo konkretna prava i ovlašćenja koja
pripadaju određenom licu,(poveriocu) iz obligacionog odnosa sa drugim licem(dužnikom)
a koja prava su regulisana pravilima objektivnog obligacionog prava.Predmet
obligacionog prava su prava i obaveze koje prolilaze iz odnosa poverioca
dužnika.Poverilac ima pravo da zahteva od dužnika određeno ponašanje koje se sastoji u
davanju, činjenju ili nečinjenju i trpljenju.
2. Obligacije sa više objekata
Kod složenih obligacija kada je predmet dužnikove obaveze izvršenje više radnji,odnosno
više predmeta razlikujemo: kumulativne, alternativne i fakultativne obligacije.
Kod kumulativnih obligacija dužnik je u obavezi da ispuni više predmeta
istovremeno.Npr. da preda više različitih stvari.Dužnik se oslobađa obaveze tek kada
preda sve stvari na koje se ugovorom obavezao.Kod alternativnih obligacija je
karakteristično da dužnik duguje više predmeta , ali se može osloboditi svoje obaveze
predajom samo jednog predmeta.Znači više predmeta in obligatone, a jedan predmet in
solutione.Kod fakultativnih obligacija dužnik je u obavezi da preda jedan određen
predmet,ali može da se oslobodi svoje obaveze predajom drugog predmeta.Znači jedan
predmet in obligatione, a više predmeta in solutione.Fakultativna obligacija može nastati
na osnovu ugovora, na osnovu zakona ili na osnovu testamenta.Dužnik se može koristiti
ovim pravom, da preda drugi predmet umesto dugovanog , sve dok poverilac u izvršnom
postupuku ne dobije potpuno ili delimično predmet obaveze.
3. Obligacije sa više subjekta (lica)
Obligacije sa više lica postoje kada se na strani poverilaca ili dužnika ili na obe strane ,
pojavljuje više lica. To su složene obligacije koje možemo klasifikovati na : 1) zajedničke
2) nerazdeljive (nedeljive) obligacije i 3)solidarne obligacije
Kod zajedničkih deljivih obligacija se pojavljuje više lica na strani poverioca ili na strani
duzžika tako da se obligacija deli na onoliko lica koliko ih ima.Npr. nedeljiva je obaveza
ako dužnik duguje predaju automobila većem broju lica.Deljiva je obaveza ako dužnik
duguje 10.000 dinara i ima pet poverilaca: svaki poverilac će dobiti po 2.000 dinara.
Kod nedeljivih obligacija se pojavljuje više lica na strani poverioca ili dužnika, ali je
predmet nedeljiv tako da se obaveza mora ispuniti odjednom u celosti. Npr. predaja neke
stvari koja nije deljiva - automobil. Razlikujemo pasivne nedeljive obligacije i aktivne
nedeljive obligacije.Kod pasivnih nedeljivih obligacija na strani dužnika se pojavljuje
više lica a na strani poverioca jedan poverilac. Svaki dužnik je u obavezi da isplati
poveriocu celu obavezu. Kod solidarnih obligacija se na strani poverioca ili dužnika
pojavljuje više lica ali se obaveza izvršava u celini iako je deljiva.Znači da je svaki
poverilac ovlašćen da naplati ceo dug, odnosno da je svaki dužnik u obavezi da isplati
poveriocu (jednom) ili više njih, ceo dug.
sadržaja konkretne norme ugovora.Ugovorne strane su zaključile ugovor sa namerom da
ostvare određene ciljeve ali prilikom izražavanja njihove volje tako je napisano u
pismenom ugovoru da se može dati različiti smisao.U pravnoj doktrini se ističu dva
metoda tumačenja 1)subjektivni i 2)objektivni
Po subjektivnom metodu cilj tumačenja je pronaći zajedničku volju ugovornih strana, a
po objektivnom ugovor treba tumačiti prema običajima i navikama društvene sredine u
kojoj je ugovor zaključen.
9. Sredstva obezbeđenja ugovora
Sredstva obezbeđenja izvršenja ugovora služe da se poverilac zaštiti od eventualnog
neispunjenja ugovorne obaveze od strane dužnika ili pak od neblagovremenog
ispunjenja.Istina , poverilac ima na raspolaganju tužbu u slučaju da dužnik ne ispuni
svoju obavezu, ali sudski postupak je često spor i neefikasan pa je stoga daleko
celishodnije ugovoriti sredstvo obezbeđenja koje poveriocu daje veću garanciju i
sigurnost da će dužnik ispuniti svoju obavezu.
Razlikujemo stvarna ili lična sredstva obezbeđenja:
U stvarna sredstva obezbeđenja izvršenja ugovora spadaju:
1. Kapara
2. Kaucija
3. Zaloga
4. Hipoteka
U lična sredstva obezbeđenja izvršenja ugovora spadaju:
1. Ugovorna kazna
2. Odustanica
3. Jemstvo
10. Klasifikacije ugovora
Klasifikacija ugovora se može vršiti u zavisnosti od kriterijuma koji se primenjuju na
različite načine.Zbog dispozitivnog karaktera obligacionopravnih normi i zbog
kontinuiranog tehničko-tehnološkog razvoja društva i ukupnih društveno ekonomskih
odnosa, broj i vrste ugovora se stalno uvećavaju.Neki od njih još nisu stekli odgovarajuće
mesto u pravnoj doktrini.Stoga ćemo izložiti podelu ugovora prema već ustaljenim i
prihvaćenim kriterijumima u pravnoj teoriji.
1.Prema zakonskom regulisanju ugovore možemo podeliti na :
-imenovane i neimonovane ugovore
2.Prema odnosu prava i obaveza, ugovore možemo podeliti na :
-jednostranoobavezne i dvostranoobavezne
-teretne dobročine
-komutativne i aletorne
3.Prema nužnim uslovima za nastanak ugovora , ugovore možemo podeliti na
- formalne i neformalne
4.Prema dužini trajanja prestacije, ugovore možemo podeliti na :
-ugovore sa trenutnim prestacijama i ugovore sa trajnim prestacijama
5.Prema karakteru prestacije,ugovore možemo podeliti na :
-jednostavne (proste) i mešovite
6.Prema tehnici i načinu zaključenja ugovore možemo podeliti na :
-Ugovore sa sporazumno određenom sadržinom i ugvore po pristupu
-kolektivne i individudalne ugovore i
- generalne i posebne ugovore.
7.Prema zavisnosti jedan od drugih , ugovore možemo podeliti na :
-samostalne i akcesorne
8.Prema vidljivosti osnova(kauze)ugovora možemo podeliti na:
-kauzalne i apstraktne
9.Prema načinu ličnosti ugovornih strana, ugovore možemo podeliti na :
-ugovore intuitu personae i ugovore zaključenja bez obzira na svojstvo ličnosti.
10.Prema ugovornoj obavezi da se zaključi drugi ugovor, ugovore možemo podeliti na :
-prethodne i glavne ugovore
-predugovor i konačan ugovor.
11.Posebna dejstva dvostranih teretnih ugovora
Pored opštih dejstava ugovora postoje i posebna dejstva ugovora koja su karakteristična za
dvostrane teretne ugovore.
Posebna dejstva se ogledaju u:
1) obavezi zaštite od pravnih nedostataka stvar (evikcija)
2) obavezi zaštite od materijalnih nedostataka stvari
3) prekomerno oštećenje
4) raskidu ili izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti
5) nemogućnost ispunjenja ugovora.
12.Forma ugovora
Forma ugovora je način na koji ugovorne strane izražavaju svoju volju prilikom zaključenja
ugovora. U tom smislu može se tvrditi da se svaki ugovor zaključuje u određenoj formi,
pogotovo kada se ima u vidu da forma ugovora odražava njegovu sadržinu, te da postoji tačna
veza između forme i sadržine ugovora.Kroz formu ugovora se ispoljava sadržina ugovora.Na
primer , kada se pismeno sastavi ugovor o kupoprodaji nepokretnosti iz tog pismena se vidi o
čemu su se ugovorne strane sporazumele: predmet kupoprodaje , cena , momenat predaje u
posed itd.
13.Prestanak ugovora
Ugovorni odnos može prestati na različite načine. Svakako da kada se izvrše prava i obaveze
iz ugovora prestaje ispunjenjem.Prestankom ugovora prestaju prava i obaveze ugovornih
strana.Ugovor može prestati i : raskidom i poništajem.
Takođe moguće je da ugovor prestane i :
1) zbog smrti jedne ugovorne strane
2) zbog propasti predmeta ugovora
3) zbog protoka vremena
4) zbog otkaza
14.Pravna dejstva pregovora
Pre nego sto dođe do zaključenja ugovora , po pravilu se vrše pregovori između potencijalnih
ugovornih strana.Npr. kupac se upoznaje sa svojstvima stvari koju želi da kupi, razgleda je
itd. Sve su to radnje koje prethode zaključenju ugovora. Naš zakon propisuje da pregovori
koji prethode zaključenju ugovora ne obavezuju i svaka strana može ih prekinuti kada hoće.
Sve dok se ne zaključi ugovor, potencijalne ugovorne strane nisu u nekoj međusobnoj
obavezi i sve troškove koje imaju padaju na njihov teret, kao i sav rizik neuspešnih
pregovora.Npr. prodavac propusti da proda stvar nekom drugom kupcu i slično. Međutim,
pored ovog načelnog pravila Zakon predviđa određene izuzetke.
ugovora.Ukoliko nema saglasnosti dužnika tada se ne radi o otpustu duga što znači da se
jednostranom izjavom volje poverioca ne može punovažno proizvesti dejstvo otpusta duga.
20.Preuzimanje duga
Dok kod cesije imamo promenu poverioca u obligacionom odnosu , kod preuzimanja duga
imamo promenu ličnosti dužnika u obligacionom odnosu.Ova promena se takođe realizuje na
osnovu izjavljene saglasne volje starog i novog dužnika ali je uz ovo potreban i pristanak
poverioca.Ovo je sasvim logično jer poveriocu nije svejedno ko će biti njegov novi dužnik,
pošto od solventnosti dužnika zavisi realizacija njegovog potraživanja.Poverilac se mora
pozvati da u određenom roku da svoj pristanak.Ako se ne izjasni smatra se da nije dao
pristanak na preuzimanje duga.
21.Preuzimanje ispunjenja
Ispunjenje (izvršenje) obaveze postoji kada dužnik izvrši onu činidbu koja je bila predmet
njegove obaveze. Npr. preda određenu stvar ili određenu sumu novca , izvrši određenu radnju
(sašije odelo, naslika sliku, popravi automobil)Obavezu može ispuniti dužnik, ali može i treće
lice.Poverilac je dužan da primi ispunjenje od trećeg lica koje ima neki pravni interes da
ispuni obavezu , čak i kada se dužnik tome protivi. Ali ako je dužnik ponudio poveriocu da
on lično ispuni odmah obavezu ,poverilac ne može primiti ispunjenje od trećeg lica.
22.Pristupanje dugu
Ugovor o pristupanju duga se zaključuje između poverioca i trećeg lica kojim se ovo treće
lice obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika.Znači treće lice
stupa u obavezu pored dužnika.Kada na jedno lice pređe neka imovina nekog fizičkog ili
pravnog lica, onda to lice odgovara za dugove koji se odnose na tu imovinu pored
dotadašnjeg imaoca te imovine i solidarno s njim, ali samo do vrednosti aktivne imovine koja
je na njega preneta.Ova odgovornost se ne može isključiti ili ograničiti ugovorom.
23.Ustupanje ugovora
Ugovorne strane kod ustupanja ugovora su ustupilac i prijemnik. Ustupanje ugovora postoji
kada se menja jedna od ugovornih strana u dvostrano obaveznom ugovoru.Znači, ugovorom
jedna ugovorna strana (ustupilac) ustupa svoja prava i obaveze iz tog ugovora nekom trećem
licu (prijemniku)Praktično , predmet i osnov ugovora ostaju nepromenjeni , a menja se samo
ličnost jedne od ugovornih strana iz dvostrano obaveznog ugovora.Da bi došlo do ustupanja
ugovora, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
1) Ustupanje je moguće samo kod dvostranoobaveznih ugovora
-
I to onih koji nisu izvršeni
-
I onih koji nisu zaključeni
intuitu personae
Ako se radi o jednostrano obaveznom ugovoru – tada nema ustupanja ugovora, već se radi o
cesiji (menja se ličnost poverioca ) ili prijemu duga (menja se ličnost dužnika)
2)
Ustupanje je moguće samo ako je druga ugovorna strana dala pristanak da se ugovor
ustupi trećem licu (član 145. Stav 1. ZOO.)
Ovo je propisano Zakonom iz razloga zaštite interesa druge ugovorne strane, jer nije svejedno
ko će biti nova ugovorna strana- pošto je prijemnik i poverilac , ali i dužnik pa su od značaja
njegova lična svojstva a takođe i njegove imovinske prilike.
24.Cesija potraživanja
Cesija je prenošenje potraživanja jednog poverioca iz obligacionog odnosa sa dužnikom na
drugo lice.To znači da se menja ličnost poverioca, a sadržina obligacije i ličnost dužnika
ostaju isti (neizmenjivi). Ovo prenošenje se vrši putem ugovora između dosadašnjeg
poverioca i nekog drugog lica koji sada postaje poverilac u toj obligaciji. Znači, kod cesije
