POJAM I PREDMET OBLIGACIONOG PRAVA
Obligaciono pravo u objektivnom smislu je skup pravnih normi kojima se regulisani obligacioni
(dužnicko-poverilački) odnosi. U subjektivnom smislu to su konkretna prava i obaveze koje
pripadaju određenom licu (poveriocu i dužniku iz konkretnog obligacionog odnosa), a koja su
regulisana pravilima objektivnog obligacionog prava.
ODNOS OBLIGACIONOG PRAVA I DRUGIH SRODNIH GRANA
−
odnos obligacionog i stvarnog prava
Obligaciona prava su relativna i deluju između tačno određenih ugovornih strana, dok su stvarna
prava apsolutna i deluju erga omnes (prema svima). Druga razlika je u predmetu, dok je predmet
stvarnih prava stvar, predmet obligacionih je ponašanje dužnika. Razlikuju se i po načinu sticanja,
stvarna se stiču predajom i upisom u zemljišne knjige, a obligaciona na osnovu ugovora i drugih
obligacionih poslova. Stvarna prava se štite reivindikacionom, a obligaciona akvilijanskom tužbom
(tužba za naknadu štete) Stvarna prava su taksativno nabrojana u zakonu (princip numerus clausus),
a obligaciona nisu zakonom ograničena i njihov broj se stalno menja. Stvarna prava ne zastarevaju,
za razliku od obligacionih.
−
odnos obligacionog i naslednog
Obligaciono pravo reguliše odnose među živima (inter vivos), a nasledno pravo odnose za slučaj
smrti (mortis causa). Stoga je nasledno pravo neprenosivo i neotuđivo. Međutim, za razliku od
obligacija, taj prenos se ostvaruje u slučaju smrti.
−
odnos obligacionog i porodičnog
Mnogi porodični odnosi su imovinsko-pravnog karaktera i predstavljaju izvore obligacija
(predbračni i bračni ugovor, izdržavanje itd)
IZVORI OBLIGACIONOG PRAVA I IZVORI OBLIGACIJA
Izvori obligacionog prava u formalnom smislu su propisi kojima su regulisani obligacioni odnosi:
Ustav RS, ZOO i drugi zakoni, podzakonski akti, međunarodne konvencije i opšti akti. *uzanse i
drugi trgovinski običaji, * sudska praksa koju čine načelni stavovi, shvatanja i odluke sudova,
formalnopravno nije izvor obligacionog prava iako ima velik uticaj.
Od izvora obligacionog prava treba razlikovati izvore obligacija. Izvori obligacija su pravne
činjenice koje stvaraju obligacije: − ugovori − prouzrokovanje štete − sticanje bez osnova −
poslovodstvo bez naloga − jednostrana izjava volje U izvore obligacija možemo svrstati i činjenice
kao što su brak, srodstvo, suvlasništvo, susedski odnosi isl, koji su regulisani drugim propisima a ne
Zakonom o obligacionim odnosima.
NAČELA OBLIGACIONOG PRAVA
1. načelo autonomije volje
,
2. načelo dispozitivnosti, 3. načelo ravnopravnosti, 4. načelo
savesnosti i poštenja, 5. načelo zabrane zloupotrebe prava, 6. načelo jednake vrednosti
davanja, 7. načelo zabrane stvaranja i iskoršićavanja monopolskog položaja, 8. načelo
zabrane prouzrokovanja štete, 9. načelo dužnosti ispunjenja obaveze, 10. načelo ponašanja u
izvršenju obaveza i ostvarivanju prava
,
11. načelo mirnog rešavanja sporova
,
12. načelo
primene dobrih poslovnih običaja
,
13. načelo postupanja u skladu sa opštim aktima
POJAM I KARAKTERISTIKE OBLIGACIJA
Obligacija
je pravni odnos između najmanje dva lica u kome jedno lice (poverilac) ima pravo da
zahteva od drugog lica (dužnika) da nešto preda, učini ili trpi. U užem smislu obligacija je obaveza
dužnika, odnosno dug. Karakteristike: − pravni odnos zaštićen sankcijom. − to je odnos između
određenih lica, poverioca i dužnika. − odnos koji ima imovinsku vrednost − relativnog karaktera,
Da bi bila punovažna obligacija mora da bude: − moguća što znači da se dužnik obavezuje na nešto
što je moguće izvršiti. Nemogućnost može da bude objektivna (kad obligaciju ne može izvršiti ni
jedno lice), subjektivna (kad obavezu ne moze izvrsiti duznik), početna (kad je nemogućnost
postojala u momentu nastanka obligacije), naknadna (kad je obligacija bila moguća prilikom
nastanka ali je postala nemoguća kasnije), fizička (kad je predmet propao), pravna (obavezu pravno
nije moguće izvršiti) − određena/odrediva odnosno i jedna i druga strana moraju znati svoje
prestacije (prava i obaveze) ili moraju znati kriterijum na osnovu kojeg će ih odrediti − dopuštena
što znači da ne sme biti u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima
(inače je apsolutno ništava)
KLASIFIKACIJA OBLIGACIJA
1. prema sadržini radnje
− pozitivne − negativne
2. prema vremenu trajanja radnje
− trenutne − trajne − sukcesivne
3. prema predmetu obligacije
− deljive i nedeljive: − novčane i nenovčane: − individualne i
generične
4. prema subjektu koji izvršava obligaciju
− lične − nelične
5. prema broju lica i broju predmeta
− proste − složene obligacije sa više lica: zajedničke,
solidarne, nedeljive i − složene sa više predmeta: kumulativne, alternativne i fakultativne
6. s obzirom na zaštitu koju uživaju
− sankcionisane − naturalne/prirodne
SUBJEKTI OBLIGACIJA
Subjekti obligacija su fizička i pravna lica između kojoh postoji konkretan obligacioni odnos. To su
poverilac (kreditor) i debitor (dužnik)
PROMENA SUBJEKATA U OBLIGACIJI
U toku obligacionog odnosa može doći do promene subjekata obligacije (putem ugovora, zakona,
testamenta ili sudske odluke), a da se ne menja sadržina obligacije.
1. cesija
je prenošenje potraživanja jednog poverioca na drugo lice, pri čemu se sadržina obligacije
i ličnost dužnika ne menjaju.. Tri lica: ustupilac (cedent), novi poverilac (cesionar) i dužnik (cesus).
Posebni slučajevi cesije:
• ustupanje potraživanja bez obaveštavanja dužnika, tako da dužnik svoju obavezu ima samo prema
starom poveriocu
• ustupanje potraživanja umesto ispunjenja i radi naplaćivanja, pri čemu dužnik umesto da ispuni
svoju obavezu prema poveriocu, ustupa svoje potraživanje koje ima prema trećem licu
• ustupanje radi obezbeđenja služi samo za obezbeđenje potraživanja, i kad se poverilac naplati
može da zadrži za sebe koliko iznosi njegovo potraživanje, a ostalo da vrati dužniku
• ustupanje hartije na donosioca – ustupanjem hartije ustupa se i samo potraživanje i nikakvu drugu
radnju nije potrebno izvršiti za valjanost cesije.
2. preuzimanje (prijem) duga
predstavlja promenu dužnika u obligacionom odnosu za koji se
zahteva saglasnost i pristanak poverioca.
3. pristupanje dugu
se zaključuje između poverioca i trećeg lica, pri čemu se treće lice obavezuje
da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika. Treće lice stupa u obavezu pored dužnika
4. preuzimanje ispunjenja
postoji kad se zaključi ugovor između dužnika i nekog trećeg lica
kojim se treće lice obavezuje da će ispuniti obavezu prema poveriocu. Poverilac nema pravo prema
trećem licu, nego samo prema dužniku, jer treće lice nije preuzelo dug, niti pristupilo dugu.
DEJSTVA OBLIGACIJE
se sastoje u ovlašćenju poverioca da traži od dužnika ispunjenje obaveze na koju se dužnik
obavezao, i u obavezi dužnika da ispuni ovaj zahtev.
