Obligaciono Pravo – opšti deo

POJAM I PREDMET OBLIGACIONOG PRAVA

Obligaciono pravo je deo građanskog prava, u koje spadaju još i porodično, nasledno, stvarno i građansko
procesno pravo.

Obligaciono pravo u objektivnom smislu je skup pravnih normi kojima se regulisani obligacioni
(dužnicko-poverilački) odnosi. U subjektivnom smislu to su konkretna prava i obaveze koje pripadaju
određenom licu (poveriocu i dužniku iz konkretnog obligacionog odnosa), a koja su regulisana pravilima
objektivnog obligacionog prava.

Obligaciono pravo u objektivnom smislu nastaje mimo volje subjekata, voljom zakonodavca ili običaja i morala,
dok obligaciono pravo u subjektivnom smislu nastaje voljom pravnih subjekata
Obligaciono pravo reguliše promet roba i usluga, i ono odražava dinamiku pravnog prometa, za razliku od
stvarnog prava koje je statično.

Predmet obligacionog prava

su prava i obaveze koji proizilaze iz obligacionog odnosa, pri čemu poverilac ima

prava da zahteva neko ponašanje (koje se sastoji u činjenju, nečinjenju ili trpljenju) a dužnik ima obavezu da to
učini.
Sama reč

obligare

znači vezati, zavezati

Pravna pravila obligacionog prava su nastala sa napuštanjem naturalne privrede i razvojem robno-novčanih
odnosa. Mnogi instituti rimskog prava se i danas primenjuju. U feudalnom društvu se vraća naturalna razmena
pa obligaciono pravo doživljava stagnaciju, da bi prelaskom na kapitalizam i pojavom buržoazije doživelo razvoj
(posebno u XIX i XX veku) i taj trend se i danas nastavlja. Ono se stalno menja i razvija sa razvojem robno-
novčanih i drugih društveno-ekonomskih odnosa, a obligacioni odnosi predstavljaju najčešće pravne odnose u
savremenom društvu.

ODNOS OBLIGACIONOG PRAVA I DRUGIH SRODNIH GRANA



odnos obligacionog i stvarnog prava

Obligaciona prava su relativna i deluju između tačno određenih ugovornih strana, dok su stvarna prava apsolutna
i deluju erga omnes (prema svima). Izuzeci su obligacioni odnosi koji proizvode stvarnopravno dejstvo: ugovori
u korist trećeg lica, kolektivni ugovori, ugovor o zakupu nepokretnosti koji je upisan u zemljišne knjige,
paulijanska tužba koja se podiže protv trećeg lica sa kojim poverilac nije u pravnom odnosu.
Druga razlika je u predmetu, dok je predmet stvarnih prava stvar, predmet obligacionih je ponašanje dužnika.
Razlikuju se i po načinu sticanja, stvarna se stiču predajom i upisom u zemljišne knjige, a obligaciona na osnovu
ugovora i drugih obligacionih poslova.
Stvarna prava se štite reivindikacionom, a obligaciona

akvilijanskom

tužbom (tužba za naknadu štete)

Stvarna prava su taksativno nabrojana u zakonu (princip

numerus clausus

), a obligaciona nisu zakonom

ograničena i njihov broj se stalno menja.
Stvarna prava ne zastarevaju, za razliku od obligacionih.



odnos obligacionog i naslednog

Obligaciono pravo reguliše odnose među živima (inter vivos), a nasledno pravo odnose za slučaj smrti (mortis
causa). Stoga je nasledno pravo neprenosivo i neotuđivo.
Nasledna prava su specifična. Po svom dejstvu, erga omnes, se približavaju stvarnim pravima, a sa druge strane i
kod njih dolazi do prelaza imovine sa jednog na drugo lice, kao što je slučaj sa obligacijama. Međutim, za
razliku od obligacija, taj prenos se ostvaruje u slučaju smrti.



odnos obligacionog i porodičnog

Prema kodifikacijama građanskog prava u buržoaskom društvu, porodično pravo je svrstavano u oblast

Obligaciono Pravo – opšti deo

građanskog prava. U socijalističkom periodu porodično se izdvaja, ali se kasnije opet vraća u porodicu
građanskog prava. Mnogi porodični odnosi su imovinsko-pravnog karaktera i predstavljaju izvore obligacija
(predbračni i bračni ugovor, izdržavanje itd)

IZVORI OBLIGACIONOG PRAVA I IZVORI OBLIGACIJA

Izvori obligacionog prava

u formalnom smislu su propisi kojima su regulisani obligacioni odnosi: Ustav RS,

ZOO i drugi zakoni, podzakonski akti, međunarodne konvencije i opšti akti.



ZOO

je donet

1978

godine kako bi se pojedini obligacioni odnosi regulisali na saveznom nivou, a ostali

republičkim i pokrajinskim zakonima, kao što su poklon, ortakluk, posluga. Međutim, ovi zakoni nisu
doneti.



uzanse i drugi trgovinski običaji -

Do donošenja Zakona bilo je dosta u primeni uzansi i drugih

trgovinskih običaja, Nakon donošenja ZOO, običaji i uzanse se mogu primeniti ukoliko stranke izričito
ugovore njihovu primenu, i ukoliko nisu u suprotnosti sa imperativnim normama Zakona. (Opšte uzanse
za promet robe koje je donela Glavna državna arbitraža Jugoslavije 1954. imale su ogroman praktični
značaj jer su predstavljale više pravila obligacionog prava nego trgovinske običaje)



sudska praksa

koju čine načelni stavovi, shvatanja i odluke sudova, formalnopravno nije izvor

obligacionog prava iako ima velik uticaj. Naše pravo spada u kontinentalni pravni sistem, i za njega nije
karakteristično precedentno pravo. Delatnošću sudova došlo je do konkretizacije određenih apstraktnih
pojmova iz pravnih normii do definisanja pravnih instituta.

Od izvora obligacionog prava treba razlikovati izvore obligacija.

Izvori obligacija su pravne činjenice koje

stvaraju obligacije:



ugovori



prouzrokovanje štete



sticanje bez osnova



poslovodstvo bez naloga



jednostrana izjava volje

U izvore obligacija možemo svrstati i činjenice kao što su brak, srodstvo, suvlasništvo, susedski odnosi isl, koji
su regulisani drugim propisima a ne Zakonom o obligacionim odnosima.

Obligaciono pravo se deli na opšti i posebni deo.

Opšti deo obuhvata norme koje imaju opšti značaj i koje

važe za obligacione odnose u celini (načela, nastanak, dejstvo i prestanak obligacija i ugovora, promena
subjekata u ugovornom odnosu, obezbeđenje ispunjenja ugovornih obaveza prouzrokovanje štete, sticanje bez
osnova, jednostrana izjava volje itd), a posebni deo obuhvata pravila koja važe za pojedine vrste obligacionih
ugovora.

NAČELA OBLIGACIONOG PRAVA

1. načelo autonomije volje

znači da subjekti svojom voljom zasnivaju, menjaju i gase obligacione odnose.

Od volje ugovornih strana zavisi sa kim će zasnovati obligacioni odnos, koje vrste, koje sadržine, forme
(ako nije zakonom propisana obavezna forma) itd. Ovo načelo najviše dolazi do izražaja u oblasti
ugovora, a manje u materiji naknade štete. Ograničeno je imperativnim propisima, javnim poretkom,
moralom i dobrim običajima

Obligaciono Pravo – opšti deo

13. načelo postupanja u skladu sa opštim aktima

nalaže pravnim licima da postupaju u skladu sa svojim

opštim aktima u zasnivanju obligacionog odnosa. Akt koji je zaključen suprotno aktima ostaje na snazi
ako je druga strana znala ili morala znatik za to.

POJAM I KARAKTERISTIKE OBLIGACIJA

Obligacija je pravni odnos između najmanje dva lica u kome jedno lice (poverilac) ima pravo da zahteva
od drugog lica (dužnika) da nešto preda, učini ili trpi.

U užem smislu obligacija je obaveza dužnika, odnosno dug.

Karakteristike:



pravni odnos

zaštićen sankcijom. Zaštita se realizuje putem tužbe i prinudnim putem u izvršnom

postupku, kao i prigovorima koji stoje na raspolaganju



to je odnos

između određenih lica

, poverioca i dužnika. Poverilac ima pravo da zahteva od dužnika

neko činjenje (nečinjenje ili trpljenje), a dužnik ima obavezu da to ispuni. U zavisnosti od toga da li se
prava i obaveze nalaze na obe strane ili samo na jednoj, razlikujemo jednostrano i dvostrano-obavezne
obligacije



odnos

sa određenom sadržinom

. Sadržinu čine prava i obaveze ugovornih strana (davanje, činjenje,

nečinjenje, trpljenje).

Davanje

je obaveza dužnika da preda neki stvar,

činjenje

da izvrši određenu

radnju,

nečinjenje

da se uzdrži od činjenja na koje bi inače imao pravo,

trpljenje

obaveza da dozvoli

poveriocu da učini nešto što bi inače imao pravo da mu zabrani. Trpljenje treba razlikovati od stvarne
službenosti, jer je službenost apsolutnog karaktera, a tgrpljenje relativnog i deluje samo u odnosu na
konkretnog poverioca i dužnika, a službenost u odnosu na bilo kod vlasnika povlasnog dobra.



odnos koji ima

imovinsku vrednost



relativnog karaktera

, što znači da ima dejstvo samo u odnosu na lica koja su zaključila obligacioni

odnos, pri čemu poverilac ima pravo samo od dužnika da zahteva ispunjenje obaveze. Izuzeci od ovog
su u slučaju upisa zakupa nepokretnosti u zemljišne knjige (pri čemu ovaj obligacioni odnos dobija
stvarnopravni karakter i deluje prema svima), i u slučaju paulijanske tuzbe (gde poverilac pobija
raspolaganje dužnika sa trećim licem iako nije ni u kakvom pravnom odnosu sa trećim licem)

Da bi bila punovažna obligacija mora da bude:



moguća

što znači da se dužnik obavezuje na nešto što je moguće izvršiti. Nemogućnost može da bude

objektivna (kad obligaciju ne može izvršiti ni jedno lice), subjektivna (kad obavezu ne moze izvrsiti
duznik), početna (kad je nemogućnost postojala u momentu nastanka obligacije), naknadna (kad je
obligacija bila moguća prilikom nastanka ali je postala nemoguća kasnije), fizička (kad je predmet
propao), pravna (obavezu pravno nije moguće izvršiti)



određena/odrediva

odnosno i jedna i druga strana moraju znati svoje prestacije (prava i obaveze) ili

moraju znati kriterijum na osnovu kojeg će ih odrediti



dopuštena

što znači da ne sme biti u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim

običajima (inače je apsolutno ništava)

KLASIFIKACIJA OBLIGACIJA

prema sadržini radnje



pozitivne

kada se prestacija sastoji u davanju ili činjenju

Obligaciono Pravo – opšti deo



negativne

, kada se prestacija sastoji u propuštanju ili trpljenju, pri čemu dužnik mora da se

uzdrži od ponašanja na koje bi inače imao pravo

prema vremenu trajanja radnje



trenutne

, kada se prestacija izvršava u jednom trenutku



trajne

, kada se izvršava u dužem periodu (plaćanje zakupnine, alimentacije)



sukcesivne

, kada se izvršava u delovima (plaćanje komunalija, struje, telefona)

prema predmetu obligacije



deljive

(kada se deobom ne menja suština i vrednost predmeta obligacije) i

nedeljive

(kada

deoba utiče na vrednost predmeta, i predmet nije moguće deliti). Obligacije davanja su pretežno
deljive, a obligacije činjenja nedeljive. Ukoliko se ugovori da neka stvar koja je po prirodi
deljiva ne sme da se deli, radi se o

pravnoj nedeljivosti obligacije



novčane

(prestacija je izražena u novcu) i

nenovčane

. Novčane imaju veći značaj u praksi, a

vrednost svih stvari se može izraziti u novu, pa tako i nenovčane mogu postati novčane.
Novčane su po pravilu regulisane imperativnim normama i najčešće su složene jer se pored
glavne obaveze (glavnice) javljaju isporedne (kamate)



individualne

(kod kojih je predmet određen individualno) i

generične

(obaveza se sastoji u

predaji bilo koje stvari određenog roda)

prema subjektu koji izvršava obligaciju



lične

(intuitu personae) kada je obligacija vezana za ličnost dužnika. Ove obligacije se ne mogu

preneti na drugo lice, ustupiti, naslediti i ne može se dati jemstvo



nelične

(inter partes), obligaciju može izvršiti i drugo lice

prema broju lica i broju predmeta



proste

su one kod kojih postoji samo jedan poverilac, samo jedan dužnik i samo jedan predmet

obligacije



složene obligacije sa više lica

: zajedničke, solidarne, nedeljive. Kod ovih obligacija se

pojavljuje više lica na strani poverioca ili dužnika



složene sa više predmeta

: kumulativne, alternativne i fakultativne. Kod ovih obligacija se

pojavljuje više predmeta obaveze

s obzirom na zaštitu koju uživaju



sankcionisane

(utužive) kod kojih poverilac ima pravo da traži zaštitu interesa pred sudom



naturalne/prirodne

(neutužive) nisu zaštićene aparatom državne prinude i tu spadaju: zastarele

obligacije, ugovor o igri, opkladi, kocki između fizičkih lica ako predmet opklade nije predat
trećem licu, obaveza izdržavanja između srodnika gde ne postoji zakonska obaveza izdržavanja,
obaveza iz ugovora koji je zaključilo poslovno nesposobno lice. Karakteristično je da ukoliko
dužnik ispuni svoju obavezu ne može zahtevati natrag ono što je dao

SUBJEKTI OBLIGACIJA

Subjekti obligacija su fizička i pravna lica između kojoh postoji konkretan obligacioni odnos. To su poverilac
(kreditor) i debitor (dužnik)

PROMENA SUBJEKATA U OBLIGACIJI

Obligaciono Pravo – opšti deo

preuzimanje ispunjenja postoji kad se zaključi ugovor između dužnika i nekog trećeg lica kojim se
treće lice obavezuje da će ispuniti obavezu prema poveriocu.

Poverilac nema pravo prema trećem

licu, nego samo prema dužniku, jer treće lice nije preuzelo dug, niti pristupilo dugu. Samo dužnik može
zahtevati od trećeg lica da ispuni njegovu obavezu.

OBLIGACIJE SA VIŠE OBJEKATA (PREDMETA)

kumulativne obligacije -

dužnik je u obavezi da ispuni više predmeta istovremeno i tek pošto preda sve

stvari obligacija se gasi. Ukoliko propadne jedna od stvari dužnik je u obavezi da preda ostale. Međutim,
ukoliko poverilac može da ostvari cilj zbog koga je zaključio ugovor tek predajom svih stvari, a jedna od
njih propadne, obligacija se gasi a dužnik ima obavezu da nadoknadi štetu koju je poverilac pretrpeo

alternativne obligacije -

dužnik duguje više predmeta ali se oslobađa obaveze predajom jednog od njih.

Pravo izbora pripada dužniku ako ništa drukčije nije određeno. Izbor predmeta predstavlja jednostranu
izjavu volje i bez toga je nemoguće realizovati obligaciju. Izjava se može dati usmeno, pismeno,
konkludentnom radnjom, ali ne sme da bude data pod uslovom ili vezana za rok. Izvršen izbor se ne
može opozvati. Pravo izbora može da ima i treće lice.

Ako usled više sile propadnu svi predmeti, obligacija se gasi.
Ako od dva predmeta propadne jedan, usled događaja za koje je kriv dužnik, on ima obavezu da preda preostali
predmet, a ako pravo izbora pripada poveriocu, on može tražiti preostali predmet ili naknadu štete.
Ukoliko je predmet obaveze postao nemoguć usled krivice poverioca, dužnikova obaveza prestaje, a u slučaju da
njemu pripada pravo izbora, on može izvršiti svoju obavezu preostalim predmetom i tražiti naknadu štete. Ako
pravo izbora pripada poveriocu on može dati naknadu štete i tražiti preostali predmet.

fakultativne obligacije -

dužnik je u obavezi da preda jedan određen predmet, ali se može osloboditi

obaveze i predajom drugog predmeta (jedan predmet je u obligaciji, više predmeta je u isplati). Ukoliko
propadne predmet koji se duguje usled više sile, poverilac nema pravo da zahteva drugi predmet. Kada
predmet propadne zbog događaja za koje je kriv dužnik poverilac može da zahteva samo naknadu štete,
a dužnik se može osloboditi obaveze plaćanjem naknade ili predajom drugog predmeta

OBLIGACIJE SA VIŠE SUBJEKATA (LICA)

1. zajedničke (deljive) obligacije –

pojavljuje se više lica na strani poverioca ili na strani dužnika i

obligacija se deli na onoliko lica koliko ih ima. Obaveza je deljiva ako se može ispuniti u delovima ali
tako da svaki deo zadržava svoja svojstva i vrednost. Ako u obligaciji ima više dužnika, obaveza se deli
na jednake delove i svaki do njih odgovara samo za svoj deo obaveze

U zavisnosti da li ima više poverilaca ili više duznika razlikujemo

aktivne

ili

pasivne

zajedničke obligacije.

Obligacija ima dejstvo za svako lice pojedinačno, povoljne ili štetne posledice nastupaju samostalno za svakog
poverioca ili dužnika i bez uticaja na druga lica (npr ukoliko jedan dužnik postane insolventan poverioci ne
mogu zahtevati od ostalih duznika da plate i njegov deo duga)

2. nedeljive obligacije –

obligacije kod kojih je predmet nedeljiv i mora se ispuniti odjednom u celosti.

Takođe mogu biti

pasivne

aktivne

. Kod pasivnih svaki dužnik je u obavezi da ispuni poveriocu celu

obavezu (jer je predmet nedeljiv). A kod aktivnih svaki poverilac može da traži izvršenje obaveze u
celini. Kada dužnik ispuni obavezu prema jednom poveriocu obligacija se gasi.