188. UGOVOR O PRODAJI (POJAM I PRAVNE OSOBINE)
1. Pojam
Ugovor o kupoprodaji
je ugovor kojim se jedan ugovornik (prodavac) obavezuje da stvar
koju prodaje preda drugom ugovorniku (kupcu) tako da ovaj stekne pravo raspolaganja, odn. pravo
svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu plati cenu. Pojam kupoprodaje ukazuje na njegovo
osnovno svojstvo da se pomoću njega, vrši razmena stvari za novac. Prodavac se obavezuje da preda
stvar kupcu ali tako da ovaj stekne pravo raspolaganja odn. pravo svojine, a kupac se obavezuje da
mu za to plati cenu izraženu u novcu i da stvar preuzme. Prema tome, uvek je reč o isplati sume
novca, za pravo koje se ovim ugovorom stiče.
Postavilja se pitanje kako jedinstvenim pojmom kupoprodaje obuhvatiti različite subjekte
kada oni imaju različita prava? Zakon je ovde, pošao od stava da društvena pravna lica u pravnom
prometu društvenim sredstvima imaju
pravo raspolaganja
, a da pojedinci i građanska pravna lica u
pravnom prometu imaju
pravo svojine
. Ovim ugovorom društveno pravno lice, kao kupac, može
steći samo pravo raspolaganja, dok druga lica (fizičko ili građanskopravno lice) mogu steći samo
pravo svojine.
Određivanje pojma ugovora o kupoprodaji nije u teoriji proteklo bez teškoća i upadljivih
razlika. Prema jednoj tezi pravo svojine prelazi sa prodavca na kupca u trenutku zaključenja ugovora
(tzv. translativno dejstvo kupoprodaje), pa nije ni potrebno u samoj definiciji kupoprodaje istaci
obavezu prodavca da prenese pravo svojine na kupca. Prema ovoj tezi, definicija kupoprodaje treba
samo da izrazi obavezu prodavca na isporuku odn. predaju stvari i njegovu odgovornost za pravne i
fizičke mane, a ne i obavezu prenosa svojine, pošto se ova realizuje samim faktom zaključenja.
Definicija kupoprodaje treba da izrazi i obavezu kupca na isplatu određene cene. Prema
drugoj tezi, prenos svojine je centralna tačka u formuli kojom se određuje pojam kupoprodaje. To je
zbog toga, što ugovor predstavlja samo izvor prava i obaveza, a ne i akt koji je "sam po sebi"
dovoljan da prenese pravo svojine. Da bi se prenos svojine izvršio potrebno je da na osnovu ugovora
(
iustus titulus
) usledi i jedan materijalni akt predaje stvari
(modus acquirendi
), za koji se vezuje
prenos prava svojine. Zato definicija kupoprodaje treba u prvom planu da izrazi obavezu prodavca da
prenese pravo svojine prodate stvari, a zatim, i drage njegove obaveze, kao i obaveze kupca, s druge
strane.
I pored ove dve suprotne teze, mogu se primetiti i znaci njihovog međusobnog prožimanja,
tako da definicija kupoprodaje presudno i ne zavisi od njihovih polaznih tačaka. Najpre kupoprodaja
je ugovor kojim se prenosi pravo svojine, i to je prema ovom shvatanju, nesporna činjenica. Razlika
je samo u tome što se, prema prvoj tezi, svojina prenosi aktom zaključenja ugovora, dok se prema
drugoj tezi, svojina stiče realizacijom jednog materijalnog akta. Sa gledišta suštine kupoprodaje to je
indiferentna okolnost. Bitno je da ovaj ugovor dovodi do prenosa svojine stvari i da se za to isplaćuje
kupovna cena.
U našem pravu kod kupoprodaje najčešće je reč o pravu raspolaganja odn. pravu svojine, ali
da to nisu i jedina prava koja se ovim ugovorom mogu steći. To mogu hiti i neka druga prava (npr.
imovinsko-pravna ovlašćenja autorskih prava; pravo pronalazača). Kada su u pitanju ova prava, onda
su ona najčešće posebno zakonom regulisana, tako da predstavljaju zasebne imenovane ugovore
(npr. ugovorna licenca, izdavački ugovor, cesija), mada je u suštini i najčešće ovde reč o
kupoprodaji.
Prema ZOO i sporno pravo može biti predmet ugovora o kupoprodaji, Ono ne može biti
predmet kupoprodaje samo ako bi advokat ili koji drugi nalogodavac kupio sporno pravo čije mu je
ostvarivanje povereno ili ako bi on ugovorio za sebe učešće u podeli iznosa dosuđenog njegovom
nalogodavcu. Takav ugovor je ništav.
2. Pravne osobine
Kupoprodaja je
imenovan ugovor
jer je zakon posebno pradviđa i reguliše, i sam naziv joj je
zakonom određen.
Ona je
neformalan ugovor
, što znači daje za njeno zaključenje dovoljna prosta saglasnost o
bitnim elementima ugovora.
Ona je postala
konsensualni ugovor
još u doba republike rimskog prava, i tu osobinu je zadržala
i u savremenom pravu.
U našem pravu kupoprodaja postaje
formalan ugovor
ako za predmet ima nepokretnu stvar.
Ugovor o prodaji nepokretnih stvari koje društvena pravna lica stavljaju u pravni promet ili u
okviru svog redovnog poslovanja mora biti zaključen u pismenoj formi. Ugovor o kupoprodaji
kojim se prenosi pravo svojine na nepokretnosti mora biti sačinjen u pismenom obliku, a potpisi
ugovarača overeni kod suda. Ugovor o kupoprodaji može postati formalan ako je to izraz volje
samih ugovornika.
I pored izuzetaka, kupoprodaja je u principu
neformalan ugovor
, i za razliku od realnih ugovora,
predaja stvari kod kupoprodaje nije znak zaključenja ugovora, već akt njegovog izvršenja.
Kupoprodaja je
dvostrano obavezan
ugovor jer rađa kao izraz saglasnosti ugovornika, uzajamne
obaveze, prodavac je obavezan da preda stvar kupcu tako da ovaj stekne pravo raspolaganja odn.
pravo svojine ili neko drugo određeno pravo, a kupac je obavezan da zbog toga isplati prodavcu
ugovorenu cenu i da primi stvar.
Ona je i
teretan ugovor
, jer za koristi koje ovim ugovorom jedna strana dobija, dužna je da
drugoj da odgovarajuću naknadu.
Kupoprodaja je
komutativan ugovor
jer je u trenutku njenog zaključenja poznata visina i
uzajamni odnos prestacija, tako da se tačno zna šta ko prima i šta ko po ugovora duguje.
Kupoprodaja može biti zaključena i kao
aleatoran ugovor
(npr. prodaja buduće žetve i sl.), ali to
mora nedvosmisleno proizlaziti iz saglasne volje ugovornih strana.
Kupoprodaja može biti zaključena i kao
ugovor sa trenutnim izvršenjem
(obaveza se sastoji iz
jednog akta činjenja ili propuštanja koji se izvršava u jednom momentu) i kao
ugovor sa trajnim
izvršenjem obaveza
(izvršenje obaveze se prostire u vremenu i obično se sastoji iz više akata
činjenja ili propuštanja).
Kupoprodaja pripada grupi
jednostavnih
ugovora, jer se njena sadržina sastoji samo od
elemenata koji su za nju karakteristični, tako daje nije moguće raščlanjavati na neke druge
elemente koji bi bili svojstveni nekim drugim ugovorima. Međutim, elementi kupoprodaje mogu
se prepoznati u nekim mešovitim ugovorima, kao što je to slučaj sa ugovorom o pansionu, ili
ugovorom o delu.
Ugovor o kupoprodaji može pripadati i grupi
ugovora po pristupu
gde jedna strana sama unapred
određuje elemente i uslove ugovora preko jedne opšte i stalne ponude, a druga strana samo
pristupa tako učinjenoj ponudi, mada češće pripada grupi
ugovora sa sporazumno određenom
sadržinom
.
Ugovor o kupoprodaji pripada i
grupi samostalnih ugovora
, tj. onih koji postoje i proizvode
pravna dejstva nezavisno od drugog ugovora.
Kupoprodaja je ugovor koji se po pravilu zaključuje bez obzira na svojstva ličnosti tako da
izvršenje obaveze nije strogo vezano na ličnost ugovornika. Ali od toga ima izuzetaka.
Kupoprodaja može biti zaključena
intuitu personae
, tj. tako da lična svojstva ugovornika
predstavljaju odlučujući element saglasnosti, u kom slučaju je ispunjenje obaveze strogo vezano
za onog ugovornika zbog čijih je ličnih svojstava ugovor i zaključen. Ta osobina kupoprodaje
mora nedvosmisleno proizlaziti iz volje ugovornika.
Kupoprodaja je i ugovor o kome se može zaključiti i
predugovor
. Stranke mogu ugovoriti da će u
određenom roku zaključiti kupoprodaju čije su bitne elemente već odredile.
Kupoprodaja je
kauzalan
, a ne apstraktan ugovor, jer je kod nje vidno označen cilj obavezivanja.
Poznato je da se kupac obavezuje na isplatu cene radi toga što se prodavač obavezuje da mu
prenese određeno pravo.
3. Bitni elementi
Da bi ugovor o kupoprodaji nastao potrebno je da stranke postignu saglasnost o njegovim
bitnim elemeniima. To je krajnji minimum o kome prodavac i kupac moraju postići saglasnost. Ako
ne postoji saglasnost o bitnim elementima, smatra se da ugovor nije ni zaključen. Budući da je
zahtevati od prodavca i naknadu štete, koja treba da savesnog kupca stavi u onaj materijalni položaj
u kome bi on bio da je ugovor izvršen. Naprotiv, ako prodavac u času zaključenja ugovora nije znao
da je stvar tuđa, onda on može raskinuti ugovor, ali će i tada biti dužnik naknade štete, ukoliko je i
kupac savestan. U svim slučajevima prodavac ne može zadržati cenu ukoliko je ona bila isplaćena.
Pravila o prodaji tuđe stvari primenjuju se u pretpostavci zaključenog, ali neizvršenog ugovora, kada
nije došlo do predaje stvari.
190. STVAR KAO BITAN SASTOJAK UGOVORA O PRODAJI
Stvari kao materijalni delovi prirode koji se mogu potčiniti ljudskoj vlasti i koji nisu izuzeti iz
obligacionopravnog prometa, čine predmet kupoprodaje odn. predmet prodavčeve obaveze. Da bi
stvar bila predmet prodavčeve obaveze potrebno je da se ispune svi oni opšti uslovi koji se odnose na
mogućnost, dozvoljenost i određenost predmeta ugovora uopšte. Ali, i kada su ti uslovi ispunjeni
postavljaju se brojna pitanja povodom stvari kao predmeta prodavčeve obaveze.
Stvari u prometu. -
Stvar o kojoj je ugovor mora biti
u prometu
.
Ukoliko se ugovori prodaja
stvari koja je van prometa (res extra commercium
), onda je takav
ugovor pogođen sankcijom ništavosti. Kupoprodaja koja bi se odnosila na te stvari smatrala bi se
kao ugovor bez predmeta, pa stoga ne bi ni proizvodila pravna dejstva. Prodaja stvari
extra
comercium
, isto je što i prodaja stvari koja ne postoji - u pitanju je apsolutna ništavost. Stvari
van prometa su one koje ne mogu biti predmet građanskopravnih poslova, kao što su npr. javna
dobra (putevi, ulice, trgovi, more...) ili druge stvari koje su posebno zakonom izuzete iz
građanskopravhog prometa.
Kupoprodaja izvesnih stvari je nekada izričito zakonom zabranjena, npr. prodaja zlatnog novca,
strane valute, prodaja lizičkom ili privatnopravnom licu stvari koje mogu biti samo u društvenoj
svojini.
Izvesne
stvari su u ograničenom prometu
tako da mogu biti predmet kupoprodaje samo ako su
ispunjeni zakonom propisani uslovi. Ti uslovi se odnose ili na dobijanje posebnog odobrenja ili
na određena svojstva lica koja se mogu pojaviti u ulozi prodavca ili kupca. Npr. određeni lekovi,
otrovi, opojne droge, eksplozivne materije i sl., mogu biti predmet kupoprodaje ukoliko su
ispunjeni posebno predviđeni uslovi.
Kada je reč o predmetu prodavčeve obaveze, uvek je u pitanju
stvar koja je u prometu (res in
commercio)
. Predmet prodavčeve obaveze je akt predaje (davanje) stvari, tj., predmet njegove
obaveze je stvar.
Pored stvari, predmet kupoprodaje mogu biti i
bestelesne stvari odn. prava
. Predmet
kupoprodaje može biti tražbeno pravo koje nije strogo vezano za ličnost, autorsko i pronalazačko
pravo, vršenje prava plodouživanja, ustanovljenje podzaloge i nadhipoteke.
Buduće stvari
. - Prema našem pravu, kupoprodaja se može odnositi i na buduću stvar.
Budućom stvari
naziva se ona stvar koja u trenutku zaključenja ugovora ne postoji, već koja će tek
nastati. Prema nekim zakonicima koji usvajaju sistem translativne kupoprodaje, svojina na budućim
stvarima se stiče u trenutku njihovog nastanka, a prema zakonicima koji kupoprodaji pridaju samo
obligacionopravno dejstvo, svojina budućih stvari stiče se momentom predaje. Prodaja budućih
stvari može biti zaključena kao
komutativan ugovor
, što je uobičajeno u trgovačkom pravu, npr.
proizvođač određenih stvari prodaje stvari koje će tek proizvesti (investiciona oprema). Prodaja
budućih stvari može biti zaključena i kao aleatoran ugovor koji se tada naziva kupovinom nade
(
emptio spei
), gde se kupac obavezuje da isplati ugovorenu cenu bez obzira na ostvarenje nade, npr.
kupovina godišnjeg ploda jednog vinograda ili voćnjaka.
Kad je stvar propala pre ugovora
. - Stvar o kojoj je ugovor, mora postojati u trenutku
zaključenja ugovora, osim ako nije reč o budućim stvarima. Tako, ukoliko je u času zaključenja
ugovora stvar propala, kupoprodaja ne proizvodi pravna dejstva. Ako je samo delimično propala,
onda kupac ima pravo izbora da raskine ugovor ili da ostane pri njemu uz srazmerno sniženje cene.
On to pravo neće imati u svim slučajevima delimične propasti stvari. Vodice se računa o
tome da li je delimična propast stvari takva po svojoj prirodi da osujećuje svrhu ugovora ili je takva
da ne smeta postizanju svrhe ugovora.
191. CENA KAO BITAN SASTOJAK UGOVORA O PRODAJI
Predmet kupčeve obaveze je
cena
. To je novčana naknada koju kupac duguje prodavcu. Za
pojam cene bitno je da se ona mora sastojati u novcu. Pored domaćeg novca, cena može biti izražena
i u stranom novcu, ali je u tom slučaju potrebno posebno zakonsko regulisanje. Međutim, pored cene
moguće je na ime kupčeve naknade dati prodavcu i neku stvar, ali vrednost novca mora biti veća od
vrednosti stvari ili bar jednaka sa njom, ako se hoće da to bude kupoprodaja.
Cena mora biti
određena
ili
odrediva i pravična
. Cena može biti određena na više načina.
Mogu je odrediti same stranke, izrično ili konkludentnim radnjama. Bitno je da je postignuta stvarna,
nefiktivna saglasnost o ceni. Prema našem pravu, kada je u pitanju ugovor o prodaji u privredi, nije
potrebno da cena bude određena ni odrediva.
Cena se obično utvrđuje u jednom
utvrđenom novčanom iznosu (određena cena),
ali stranke
je mogu odrediti i na taj način što će se sporazumeti o relevantnim okolnostima prema kojima će se
izvršiti opredeljenje cene.
Cena je u nekim slučajevima propisana od strane nadležnog organa. To je tzv.
propisana
cena
za koju važi pravilo da kada je ugovorena veća cena od propisane, kupac duguje samo iznos
propisane cene, a ako je već isplatio ugovorenu cenu, ima pravo zahtevati da mu se vrati razlika.
Cena je dovoljno opredeljena i u slučaju kada stranke ugovore
tekuću cenu
. Tada kupac
duguje cenu utvrđenu zvaničnom evidencijom na tržištu mesta prodavca u vreme kad je trebalo da
usledi ispunjenje.
Određivanje cene može se izvršiti i na taj način što će
ugovorne stranke to prepustiti trećem
ili trećim licima.
Treća lica, obavezna su da postupaju sa dužnom pažnjom rukovodeći se
odgovarajućim standardom. Kada je određivanje cene prepušteno nekolicini lica, ali ona iz bilo kog
razloga, ne postignu saglasnost o visini cene, uzima se da je cena utvrđena na onu sumu za koju je
glasala apsolutna većina. Ukoliko nije moguće postići apsolutnu većinu, kao i pri jednakoj podeli
glasova, uzima se da treća lica nisu odredila cenu. Po jednom rešenju, cenu će tada utvrditi sud, a po
drugom koje je prihvaćeno i u našem pravu, smatraće se da je ugovorena razumna cena, pod kojom
se podrazumeva tekuća cena u vreme zaključenja ugovora.
Kada se
određivanje cene ugovorom prepusti jednom od ugovornika (prodavcu ili kupcu)
,
postavlja se pitanje važnosti takvog ugovaranja. Po našem pravu, odredba ugovora kojom se
određivanje cena ostavlja na volju jednom ugovaraču smatra se kao da nije ni ugovorena i tada kupac
duguje cenu kao u slučaju da cena nije određena. To znači, ako je u pitanju ugovor o prodaji u
privredi, kupac je dužan platiti cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja
ugovora, a u nedostatku ove razumnu cenu. Ako je reč o ugovoru o prodaji koji se ne može
kvalifikovati kao ugovor u privredi, onda u prisustvu odredbe kojom se određivanje cene ostavlja
jednom ugovaraču, ugovor nema pravno dejstvo, jer cena kao njegov bitan sastojak nije određena niti
odrediva.
Zahteva se da cena bude i
pravična
. Zahtev za pravičnom cenom proizilazi iz dvostrano
obaveznog i teretnog karaktera kupoprodaje u kome dominira princip ekvivalencije. Međutim, ovde
je potrebno razlikovati dve pravne situacije:
Ukoliko je cena u odnosu na vrednost prodate stvari toliko mala da uopšte ne ukazuje na
razmenu vrednosti, tako da se za nju može reći da je "neozbiljna", onda to i nije ugovor o
kupoprodaji, već poklon ako postoji
animus donandi
, ili neki drugi neimenovan ugovor.
Ali, moguće je da visina cene bude takva da nedvosmisleno ukazuje na kupoprodaju, ali je
ipak znatno manja od vrednosti prodate stvari. Ugovor o kupoprodaji je nastao, ali se može
zahtevati njegovo poništenje od strane oštećenog ugovrnika ili od drugog zakonom
ovlašćenog lica.
ugovorio da ostane u državini stvari po nekom pravnom osnovu, npr. prodavc je prodao
stvar, ali je, po ugovoru sa kupcem, i dalje drži kao depozitar ili poslugoprimac.
o
Što se tiče načina predaje nepokretnih stvari, predaja u smislu sticanja svojine ovde se
vrši putem upisa u zemljišne knjige odn. predaje tapije u tapijskom sistemu.
o
Bestelesne stvari
se prenose samim zaključenjem ugovora. Kada je reč o prenosu
tražbenog prava kupac postaje titular prava momentom postizanja saglasnosti o bitnim
elementima. Kupac treba o prenosu tražbine da obavesti dužnika, tako da ako dva ili više
sukcesivnih kupaca polažu pravo na istu tražbinu, tražbina će pripasti onome ko je o tome
učinio obaveštenje dužniku, a ako su svi to učinili, onda onome ko je prvi obavestio
dužnika.
o
Postoje razni načini predaje stvari, ali se može reći, da je prodavac izvršio obavezu
predaje kupcu, po pravilu, kad mu stvar uruči ili preda ispravu kojom se stvar može
preuzeti.
Vreme i mesto predaje. -
Prodavac je dužan predati stvar kupcu u vreme i na mestu predviđenom
ugovorom. Rok predaje je trenutak ili određen razmak u vremenu u kome kupac može zahtevati
predaju stvari odn. u kome je prodavac dužan da preduzme sve potrebne radnje kako bi kupac
stekao državinu stvari. Rok predaje se obično određuje samim ugovorom putem određivanja
datuma ili putem proteka određenog vremena, a moguće ga je odrediti i putem nekog događaja ili
okolnosti. Ako stranke nisu ni izričito ni prećutno utvrdile rok predaje, onda je prodavac dužan
da izvrši predaju stvari u razumnom roku posle zaključenja ugovora. U pogledu pitanja od kog
momenta počinje teći rok predaje, prvenstveno odlučuje saglasna volja ugovomika.
Kada prodavac ne izvrši obavezu predaje o roku, postavlja se pitanje njegove docnje.
Izvestan broj građanskih zakonika prihvata tzv.
objektivan pojam docnje
, smatrajući da je dužnik u
docnji čim ne ispuni svoju dospelu obavezu. Prema ZOO dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni
obavezu u roku određenom za ispunjenje. Dužnik koji nije kriv zbog zadocnjenja ne može biti
dužnik naknade štete, ali snosi druge pravne posledice docnje. Ako dužnik nije izvršio svoju dospelu
obavezu usled toga što je bio sprečen višom silom ili nekom drugom okolnošću za koju ne snosi
odgovornost, onda ne može biti reči o docnji jer su to opšteprihvaćeni osnovi isključenja
odgovornosti. Docnja prodavca daje kupcu pravo na zahtev za izvršenje ili raskid ugovora, kao i
zahtev na naknadu štete u oba slučaja.
Mesto predaje stvari
određuju stranke ugovorom. Ako ugovorom nije određeno mesto
predaje, onda se, u zakonodavstvu i teoriji, pribegava različitim rešenjima. Po jednom rešenju,
ukoliko mesto predaje nije ugovorom određeno, niti se prema prirodi ugovora može odrediti, onda je
prodavac dužan da preda stvar u mestu u kome je u času zaključenja ugovora imao svoje sedište ili
prebivalište. Po drugom rešenju, obaveza predaje stvari u odsustvu ugovornog regulisanja, ima se
izvršiti u sedištu odn. prebivalištu koje je prodavac imao u momentu izvršenja ugovora.
Prema ZOO, kad mesto predaje nije određeno ugovorom, predaja stvari vrši se u mestu u
kome je prodavac u času zaključenja ugovora imao svoje prebivalište ili boravište, a ako je prodavac
zaključio ugovor u vršenju svoje redovne privredne delatnosti, onda u mestu njegovog sedišta. Ako
je u času zaključenja ugovora strankama bilo poznato gde se stvar nalazi, odn. gde treba da bude
izrađena, predaja se vrši u tom mestu.
Rizik slučajne propasti stvari
. - Obaveza predaje stvari pokreće i jedno važno pitanje, ko snosi
rizik za slučajnu propast ili oštećenje stvari do čega može doći u vremenu od zaključenja ugovora
do momenta predaje? Pravilo je da je prodavac dužan da preda prodatu stvar u onom stanju u
kome se ona nalazila u momentu zaključenja ugovora. Ako se predaja stvari ne izvrši u momentu
zaključenja ugovora, već kasnije, onda je na prodavcu obaveza da stvar čuva sve do momenta
predaje i to sa pažnjom koju nalaže odgovarajući pravni standard. Ako i pored njegove pažnje
stvar u međuvremenu fizički propadne, potpuno ili delimično ili nastupi pravna nemogućnost
(npr. akt eksproprijacije), onda se postavlja pitanje pravne sudbine ugovora, kao i pitanje koja
ugovorna strana snosi rizik?! Ako je u pitanju
ugovor sa generično određenom stvari
, onda je
pravilo da on ne prestaje da postoji i prodavac će biti dužan da izvrši predaju stvari pošto rod
nikada ne propada. Ako je u pitanju
ugovor čiji je predmet individualno određena i nezamenljiva
stvar
onda on prestaje da postoji. Za slučaj daje stvar samo delimično propala odn. da je
