Универзитет у Крагујевцу
Факултет педагошких наука
Обрада народних басни на предшколском
узрасту
Предмет: Усмена књижевност у развоју говора
Ментор: Студент:
проф.др Снежана Марковић Марина Јеремић 70/14-ПВ
Јануар, 2017.године
Јагодина
Садржај:
Увод....................................................................................................................................3
Појам, настанак и порекло басне.....................................................................................4
Особености народне басне...............................................................................................6
Књижевност у предшколском васпитању и образовању...............................................8
Тумачење басне..................................................................................................................9
Закључак...........................................................................................................................15
Литература........................................................................................................................16
2
сопствене хоризонте и да упознају неке друге светове. Такође, басне нам
омогућавају да се бавимо драматизацијом.
Читајући деци басне на предшколском узрасту имам намеру да их упознам са
нашом народном књижевношћу и њеном лепотом, да им помогнем да спознају
поруке које су у њима садржане. Желим да им помогнем да отворе свој ум за
мудрост која би требало кроз живот да их води.
Појам, настанак и порекло басне:
Басна је врста алегоричне поучне приче у стиху или прози, у којој се животиње
понашају као људи, а радња служи да илуструје морално начело. У свом
првобитном облику, басна је усмена творевина, на шта би указивао анимистички и
аниматистички поглед на свет у њој, интересовање за персонификовање појава
живе и неживе природе, поистовећивање човека са животињом, као реалност. Басна
је обично једноепизодична прича, заснива се на једној идеји; у двоепизодичну
претвара се по систему контраста. Ређе се развија у две-три узрочно-последично
повезане ситуације с градационим понављањима. Служећи се устаљеним
особинама животиња (лукава лисица, плашљив зец, прождрљив вук) као средством
споразумевања, онемогућава претерану развијеност радње, али чува експозицију,
заплет и расплет (крвожедан вук завади сложне волове, па их онда поједе једног по
једног, уз објашњење: „Није вјера тврђа у јачега“)
( Пешић и Милошевић – Ђорђевић, 2011).
Као необичан и релативно редак, иако радо читан жанр, басна потиче из велике
старине. Проистекла је из знамените
Панчантантре
,
или
Пет књига о поставкама
науке
о животу
, збирке индијских класичних прича писаних на санскриту. Њено
историјско порекло је неизвесно. Легенда каже да је творац басне браман
Вишнишарман створио ово дело ради подучавања тројице глупих синова цара
Амарашактија, што нам заправо говори да је то врста приручне литературе, којом
се на сликовит, књижевни начин, дакле, лакше а лепше него искуственим начином,
4
достизала животна мудрост. Као таква, басна је представљала упутство за
понашање тамошњих владара ( Малетић, 2007).
Узимајући ово у обзир, јасно је зашто басна задржава снажно интониран поучни,
морализаторски карактер, због чега се често неоправдано ставља у други ред
књижевних остварења. Пажљиво читање преведених и данас доступних извора
Панчатантре пружа читаоцу велико уживање (Малетић, 2007).
Разлоге из којих басна најчешће узима за своје главне јунаке баш животиње
можемо тражити у религијским схватањима старих Индијаца по којима се овима
признаје значајна улога у општој сврси постојања, па чак и извесна божанства
имају њихове атрибуте. Целовит однос посматрања свега што је на свету који имају
Индуси, у духовном смислу, не ставља човека испред осталих живих бића, макар
он у реалном животу долазио у ситуацију да потчињава животиње. Уз то, овакав
однос према ликовима ствара извесну дистанцу, не можда зато да се истина говори
право у очи, а да то не буде увредљиво, већ због сликовитости самих примера,
који, праћени задовољством због лепог причања, само добијају на квалитету
(Малетић, 2007).
Још једно дело важно је поменути. То је средњовековни
Физиолог
. Овај зборник,
настао у првим вековима нове ере, код нас сачуван у рукопису из 15.века,
представља занимљиво и значајно дело, које је оставило великог трага у
средњовековној уметности. У том зоолошком зборнику описиване су животиње,
њихов изглед и начин живота, а на крају следи директна морална поука, каткад
симболична, а увек снажно хришћански интонирана, која, у овом случају, брине о
поступцима исправног хришћанина (ибид.).
Хелени су изум басне приписали Езопу, легендарној личности са Самоса, из
Фригије, Тракије или Лидије, о чијој се породици и младости такође ништа не зна.
Легенда о његовом животу фиксирана је у петом веку. Езопова басна била је
омиљена у старој Грчкој и , преносећи се усменим путем, постала је добро читавог
хеленског народа. Први зборник Езопових басни приредио је државник и писац
Деметрије Фелеранин у прози. Езопове басне оставиће трага у народним баснама,
код писаца који су стварали у Далмацији, али и у стваралаштву Доситеја
Обрадовића, који ће је увести у Србију на велика врата (ибид.)
5
