- 1 -

ПЛАТОН

ОДБРАНА СОКРАТОВА

Први део

БЕСЕДА ПРЕ ГЛАСАЊА ДА ЛИ ЈЕ СОКРАТ КРИВ ИЛИ ПРАВ

a) Разлика између кићене, али лажне, и просте, али искрене беседе

Какав су утисак, грађани атински (1), учинили на вас тужиоци моји, то ја

не  знам.  Ја,  ево,  од  њихових  беседа  готово  не  познајем  сам  себе:  тако  су
убедљиво  звучале  њихове  беседе.  Па  ипак,  рекао  бих,  никакве  истине  нису
казали. А међу многим лажима што су их изнели највише сам се зачудио једној,
и то оној где су вас опомињали да се морате чувати да вас не преварим, јер сам
вешт беседник. Што се не застидеше да ћу их одмах чињеницама побити кад се
покаже да нисам никако вешт беседник, — то ми се учини да је врхунац њихове
бестидности, ако можда не зову вештим беседником онога ко истину говори; јер
ако тако мисле, онда бих потврдио да сам беседник — само не према њиховом
обрасцу.  Они,  дакле,  као  што  ја  тврдим,  или  су  казали  од  истине  нешто  мало
или  ништа;  али  од  мене  чућете  целу  истину.  Али,  тако  ми  Дива,  грађани
атински,  оно  што  ћете  од  мене  чути,  то  неће  бити  беседе  као  што  су  њихове,
улепшане  глаголима  и  именицама,  ни  искићене,  него  беседа  једноставна  и  са
обичним изразима. Јер сам тврдо уверен да је право оно што кажем, и нико од
вас  нека  не  очекује  друкчије.  Та  не  би,  зацело,  ни  доликовало,  грађани,  овим
годинама мојим да као лудо момче слажем беседе и да пред вас излазим. Али
вас,  грађани  атински,  усрдно  молим  и  заклињем:  ако  у  мојој  одбрани  чујете
онакве  исте  речи  каквима  сам  навикао  да  се  служим  на  тргу  код  мењачких
столова  (2),  где  су  ме  многи  од  вас  чули  као  и  на  другом  месту,  немојте  се
чудити  и  немојте  викати  зато!  Ствар  је  у  овоме.  Ово  данас  је  први  пут  како
излазим пред суд кад ми је већ седамдесет година. Затим, ја не умем беседити
као што се овде беседи. Узмите да сам ја овде случајно странац у пуном смислу,
ви  бисте  ми,  разуме  се,  опраштали  кад  бих  се  служио  оним  наречјем  и  оним
начином у коме сам одрастао. Тако се, ето, и сада обраћам вама са оправданом,
како ми се чини, молбом да не гледате на начин моје беседе  — можда  ће она
бити лошија, а можда и боља — него само да гледате на то и само на то пажњу
да обраћате да ли ја право говорим или не, јер то је дужност и задатак судијин, а
беседников — истину говорити.

- 2 -

б) Предмет: две врсте тужилаца

Пре свега, дужан сам, грађани атински, одбранити се од првашње лажне

тужбе и првашњих тужилаца, а затим од доцније и од доцнијих. Против мене су
устали многи тужиоци и туже ме пред вама, и то одавно, већ много година, али
ништа  истинито  не  износе.  Тих  људи  ја  се  више  бојим  него  ли  Анита  (1)  и
његове  дружине,  мада  су  и  ови  опасни.  Међутим,  грађани,  опаснији  су  они
други  који  су  многе  од  вас  још  у  детињству  хватали  и  уверавали  вас  и
оптуживали ме, а ништа не беше истина: »Има неки Сократ, кажу, мудар човек,
који размишља о небеским појавама и који је испитао све што је под земљом (2)
и који уме лошију ствар да прави бољом« (3). Ти људи, грађани атински, који су
такав глас раширили, то су они опасни тужиоци моји. Јер, они који су их чули,
мисле да ти људи који такве ствари испитују ни у богове не верују. А затим, тих
тужилаца има велик број, и они се већ дуго времена тим послом баве, и вама су
се обраћали још у оним вашим годинама кад сте им најлакше могли поверовати,
јер  сте  били  још  деца,  а  само  неки  од  вас  и  младићи,  па  су  ме  оптуживали,
разуме  се,  у  ветар,  јер  никога  није  било  да  се  брани.  А  што  је  од  свега  тога
најчудноватије, то је што им ни имена не могу знати ни казати, осим ако је ко
међу њима случајно писац комедија (4): а сви они који су вас из зависти или из
страсти за клеветањем за се придобијали, као и они који су сами били уверени и
друге уверавали — ти су најнеприступачнији. Ниједнога од њих не могу овамо
пред суд да доведем, ни да побијем, него морам, разуме се, да се борим као са
сеном и да се браним и да побијам, а никога нема да одговара.

Узмите, дакле, и ви да су се, као што кажем, подигле против мене две

врсте тужилаца, и то једни који су ме сада тужили, па онда они пређашњи што
сам их малочас напоменуо; и узмите на ум да ми се на првом месту ваља
одбранити од старих! Та ви сте и пре тужбама тих људи поклонили пажњу, и то
у много већој мери него тужбама ових садашњих.

Добро! Треба, дакле, да се браним, грађани атински, и да се трудим да

вам истиснем из срца ону клевету што сте је ви у току дугога времена усвојили,
и то да је истиснем у тако кратко време. Желео бих заиста да моја одбрана не
остане  без  успеха  уколико  је  то  боље  и  за  вас  и  за  мене.  Али  држим  да  је  то
тешко, и нипошто ми није непознато каква је  то работа. Али опет  — нека иде
ствар  својим  током  како  је  Богу  драго:  закон  захтева  послушност,  и  треба  се
бранити.

ц) Побијање јавног мнења (гл. III—X)

III

Бацимо, дакле, поглед на почетак! Која је оно тужба која је донела

клевету на ме и која је Мелету дала храбрости да подигне ову тужбу против
мене. Добро. Шта су, дакле, клеветници узели у својим клеветама против мене?
Морам их узети као тужиоце и њихову тужбу прочитати као тужбу тужилаца:

- 4 -

растурио да ти, ипак, ниси нешто друкчије радио него остали! Говори нам,
дакле, шта је у ствари, да не нагађамо о теби!«

Ко то говори, чини ми се да право говори. И ја ћу покушати да вам

изложим шта је то што је мени донело име и клевету. Слушајте, дакле! Можда
ће неки од вас помислити да се ја шалим, али будите уверени, казаћу вам пуну
истину. Ја, грађани атински, нисам ничим другим до некаквом мудрошћу стекао
то име. Па каквом то мудрошћу? Мудрошћу која је можда људска.

Чини се да сам заиста у тој мудрости мудар. А они што сам их мало пре

поменуо, можда ће бити представници које веће мудрости него што је људска,
или ја не знам да нађем за то погоднији израз. Али ја је не разумем, а ко то
тврди, тај лаже и говори то да ме оклевета.

И сада, грађани атински, немојте подићи грају, ни онда ако вам се учини

да се хвалишем. Јер, оне реци што их будем рекао нису моје, него ћу се позвати
на беседника који заслужује вашу пуну веру. Као сведока за своју мудрост, ако
је уопште има и ако је каква, навешћу вам бога у Делфима. Херефонта (1) ваљда
знате. То бесе и мој пријатељ од младости, а био је и пријатељ већини од вас, и с
вама је био у оном изгнанству и с вама се вратио (2). И познајете природу
Херефонтову, његову жестоку страст кад би се на што дао. Па он, дакле, оде
једаред и у Делфе, па се усуди да запита пророчиште ово — али, као што рекох,
немојте, људи, ударити у грају — он запита да ли је ко мудрији од мене. Питија
(3) одговори да нико није мудрији од мене (4). И то ће вам, ето, његов брат (5)
потврдити, јер Херефонт је већ умро.

А не заборавите зашто ја то говорим! Хоћу да вас обавестим одакле је

потекла клевета против мене. Јер кад сам ја оно чуо, овако сам умовао: шта то,
управо, мисли бог, и какву то загонетку казује? Та ништа нисам налазио у себи
по чему бих знао да сам мудар. Шта он, дакле, управо мисли кад изјављује да
сам ја најмудрији? Ваљда не лаже. То противречи његову бићу. И дуго времена
нисам  знао  шта  је  управо  смисао  његове  изјаве  и,  најзад,  после  тешког
размишљања, латио сам се да га овако отприлике испитам. Упутих се  једноме
од  оних  који  уживају  глас  да  су  мудри  да  бих  ту,  ако  већ  игде,  побио
пророчанство  и  показао  пророчанству:  ево,  овај  је  од  мене  мудрији,  а  ти  си
изјавио  да  сам  ја.  Док  сам  изближе,  посматрао  овога  човека  —  имена  му  не
треба да напомињем, а бесе то један од државника кога сам испитивао и такво
нешто, грађани атински, доживео — и док сам се с њиме разговарао, добио сам
утисак да тај човек, додуше, изгледа мудар многим другим људима, а највише
самом себи, али да то у ствари није. Ја сам, потом, покушавао да му доказујем
како  он,  додуше,  мисли  да  је  мудар,  али  да  није.  Тако  сам  омрзао  и  њему  и
многима који су били присутни. На повратку размишљао сам у себи да сам ја,
ипак, мудрији од тога човека, јер, као што се чини, ниједан од нас двојице не зна
ништа ваљано и добро, али он мисли да зна нешто, а у ствари не зна, док ја, као
што не знам, и не мислим да знам. Ја сам, чини ми се, бар нешто мало мудрији
од њега, и то баш по томе што и не мислим да знам оно што не знам. Од овога
одох до другога, и то до једнога од оних који су важили као мудрији него онај,
па сам добио исти утисак. И тако сам и њему и многима другима омрзнуо.

VII

- 5 -

Потом, ишао сам по реду даље. И мада сам — и са жалошћу и са страхом

— опазио да сам само мрзак постајао, опет ми се чинило да је нужно реч божју
поштовати изнад свега: да треба ићи испитивати пророчанство шта оно каже, па
се  обраћати  свима  који  су  на  гласу  да  нешто  знају.  И  боба  ми  (1),  грађани
атински  — та треба  да вам истину кажем  —  заиста сам искусио овако нешто.
Док сам испитивао према реци божјој, готово ми се учинило да су они који беху
највише на гласу најпразноглавији, а они други који су мање запажени да су по
разборитости  врснији.  Треба  да  вам  изнесем  своје  лутање  како  сам  промучио
цео низ некаквих мука (2), само да ми изјава пророчишта остане у важењу.

После државника обратих се песницима, и онима који певају трагедије и

онима који певају дитирамбе, и осталима, мислећи да  ће ме овде као лопова у
крађи  ухватити  да  сам  беднија  незналица  него  они.  Узимајући,  дакле,  њихове
песме,  и  то  оне  за  које  ми  се  чинило  да  су  највише  израђене,  стао  бих  да
испитујем у чему је смисао тих песама, не бих ли, у исти мах, и научио штогод
од  њих.  Стид  ме  је,  грађани,  да  вам  кажем истину,  али  ми  је  ипак  ваља  рећи.
Право да кажем, готово сви присутни умели су боље од њих да објасне оно што
они сами беху испевали. Докучио сам за кратко време и код песника да оно што
они певају није плод њихове мудрости, него неког природног дара и задахнућа,
као што бива код врачева и пророка. И ови, додуше, кажу многу и лепу ствар,
али од онога што кажу не знају ништа (3). Учинило ми се да су и песници тако
нешто  искусили;  и,  у  исти  мах,  опазио  сам  да  песничка  обдареност  ствара  у
њима  веровање  да  су  они  и  у  осталим  стварима  најмудрији,  а  то  нису.  Одох,
дакле,  и  одавде  са  уверењем  да  сам  их  оним  истим  превазишао  чиме  и
државнике.

VIII

Напослетку пођох рукотворцима. Било ми је потпуно јасно да, тако рећи,

ништа не знам, али сам био уверен да ћу код њих наћи многих и лепих знања. И
у томе се нисам преварио, јер су знали оно што ја нисам знао и били су мудрији
од мене у стручном знању. Али, грађани атински, учинило ми се да и те ваљане
занатлије имају исту ману коју и песници. Зато што је сваки од њих лепо радио
свој занат, сваки је држао да и у осталим најкрупнијим стварима превазилази
мудрошћу све друге, па им је та њихова мана застирала ону њихову стручну
мудрост. Тако сам сам себе питао у име пророштва да ли бих волео да останем
онакав какав јесам, тј. никако мудар као они што су мудри, ни неук као они што
су неуки, или да имам оно обадвоје што они имају. Одговорио сам сам себи и
пророштву да је за мене боље да останем онакав какав јесам.

Тај начин испитивања, грађани атински, беше за мене извор многих

непријатељстава, и то веома тешких и веома мучних,  јер су се из њих развиле
многе клевете против мене, па се проноси тај глас о мени да сам мудрац. Јер,
они који су редовно присутни мисле да сам ја сам мудар у ономе у чему другога
побијем.  И  тако  се  чини,  грађани,  да  је,  у  ствари,  само  Бог  мудар,  и  у  оном
пророштву каже он само то да људска мудрост нешто мало важи, штавише  —

- 7 -

он  себе  зове,  и  од  оних  доцнијих  тужилаца,  покушаћу  да  се  сада  браним.  Да
чујемо опет, као да су то сасвим нови тужиоци, поново и њихову оптужбу!  А
она гласи овако некако: »Сократ  је крив што, каже, квари омладину, и што не
верује у богове у које верује држава него у друга нова бића демонска.« (1) Ето,
то је предмет те оптужбе! Испитајмо сада сваку поједину тачку те оптужбе!

Каже, пре свега, да сам крив што кварим омладину. А ја, грађани

атински, изјављујем да криво ради Мелет кад од озбиљне ствари прави шалу, тј.
лакоумно вуче на суд своје суграђане, претварајући се да се озбиљно стара за
ствари за које се он заиста никада нимало није бринуо. А да ствар тако стоји,
потрудићу се да и вама докажем.

Сократ: Овамо, дакле, Мелете, па одговори није ли ти много стало до

тога да омладина буде што боља?

Мелет: Мени бар јесте.
Сократ: Па хајде кажи сада овде пред судијама ко је чини бољом! Ти то

свакако  знаш  кад  водиш  бригу  о  њој.  Пронашао  си  у  мени,  као  што  кажеш,
онога  који  је  квари,  па  ме  доводиш  пред  судије  и  тужиш;  али  хајде  помени  и
онога  ко  је  чини  бољом,  па  покажи  судијама  ко  је  тај!  (1)  Видиш,  Мелете,  ти
ћутиш и не умеш ништа рећи? Па зар ти се не чини да је то срамота и довољан
доказ за моју тврдњу да ти то нимало није било на срцу? Него реци, драговићу
мој, ко је чини бољом?

Мелет: Закони.
Сократ: Али не питам те за то, пријатељу мој, него који је то човек —

који, пре свега, баш и то мора да зна, законе.

Мелет: То су ови овде, Сократе, судије (2).
Сократ: Како кажеш, Мелете? Ови су способни да омладину васпитају и

да је бољом чине?

Мелет: Свакако.
Сократ: Зар сви или само један од њих могу, а други не? Мелет: Сви.
Сократ: Тако ми Хере, добро говориш! И помињеш велико обиље добрих

васпитача! А шта онда? Да ли је и ови слушаоци чине бољом или не?

Мелет: И они!
Сократ: А шта кажеш за саветнике? Мелет: И саветници! (3)
Сократ: Онда, Мелете, можда кваре омладину они у скупштини,

скупштинари (еклесијасти) Или се и они старају за њено васпитање? (4)

Мелет: И они!
Сократ: Према томе, изгледа, сви се Атињани старају да омладина буде

добра и ваљана осим мене: само је ја једини кварим. Тако ли кажеш?

Мелет: Сасвим одлучно то кажем.
Сократ: Тиме си ме осудио на голему невољу! Али одговори ми на ово

питање: да ли је по твом схватању и с коњима тако? Да ли сви људи чине коње
бољима, а само један има што их квари? Или важи оно што је потпуно противно
томе: тј . има један који уме да их чини бољима, или их је веома мало, и то су
коњари, док их већина, ако је око њих и служи се њима, квари? Не бива ли тако,
Мелете,  не  само  са  коњима  него  и  са  свима  осталим  створењима?  Разуме  се,
несумњиво је тако, па потврдили ви то, ти и Анит, или не потврдили. Та била би
то  и  нека  голема  срећа  за  омладину  ако  је  само  један  квари,  а  сви  други  јој
користе.  Али,  Мелете,  ти  довољно  показујеш  да  се  никада  ниси  старао  за
омладину,  и  очевидно  одајеш  своју  лакоумност  кад  ти  ништа  није  стало  до
онога ради чега ме на суд водиш.