Семинарски рад из економије рада
Одмор као фактор рационалније потрошње
радног времена
1
1. ЗАМОР НА РАДНОМ МЕСТУ
Умор је пропратна појава сваке човекове активности, која смањује
његову радну продуктивност и негативно утиче на став према раду. Са
гледишта производње умор се може оценити смањењем радног учинка током
рада, са физиолошког гледишта хемијским и функционалним променама које
настају у организму за време рада, нпр. Пораст млечне киселине у
мишићима,хипогликемија, а са психолошког осећајем исцрпљености,
безвољности,раздражљивости и променљивог расположења што подстиче
радника да прекине или бар промени посао којим се бави.
На основу тих промена тумаче се (класичним теоријама) разлози
настанка умора. То су:
теорија интоксикације (
накупљање разградних продукта током рада),
теорија угрушења (
недостатак кисеоника потребног за разградњу)
теорија исцрљења (
губитак материје разградњом од које се добија
енергија за обављање рада).
1
Међутим ниједна од „класичних теорија“ умора не одговара на питање
што је у настанку умора битно, а то је улога ЦНС-а(централног нервног
система). Све „класичне“ теорије локализују умор периферно, претежно у
активном органу и сматрају да су те локалне, понајвише хемијске промене,
узрок умора. Што се тиче тог психолошког аспекта, претпоставља се да је реч
о променама и ретикуларној и лимбичкој сфери мозга где обе регулишу
1
Карас-Фридрих,
Здравствени ризици при раду
, 2008. Године, 380. страна
4
целокупни ниво мождане активности, па према томе и функционално стање
целог организма.
Заправо, умор представља мешавину субјективних и објективних осећаја
промена које делују квалитативно и квантитативно на радни учинак.
Уобичајено је умор делити према врсти рада на:
психички умор,
који се појављује при обављању интелектуалног рада, и
на
физи
ч
ки умор,
који је последица телесног оптерећења или локалног
(поједине мишићне групе) или општег (читавог тела).
Разумљиво, тешко је поделити поједине врсте умора, као што је тешко
поделити и поједине врсте рада (физички рад и интелектуални рад), јер рад
представља комбинацију два поменута.
Када је у питању брзина настајања, умор се може поделити на:
акутни
(умор који настаје након одређеног,једнократног рада) и
хронични
(умор који настаје у дужем временском периоду, „сакупљањем“
замора, и самим тим што је теже уочљив, и тек након одређеног
времена,далеко је опаснији).
Неке знаке умора може применити сам радник, а други се неприметно
таложе и показују тек након дужег времена. Прве знаке умора често је тешко
одредити, а управо то би било важно за она занимања у којима се захтева
велика концентрација.
Умор се може исказивати субјективним и објективним знацима.
5
