1
УНИВЕРЗИТЕТ
У
БЕОГРАДУ
ФИЛОЗОФСКИ
ФАКУЛТЕТ
ДС
/
СС
05/4-02
бр
. 1937/1-VIII/7
24.12.2009.
године
ВЕЋЕ
НАУЧНИХ
ОБЛАСТИ
ДРУШТВЕНО
-
ХУМАНИСТИЧКИХ
НАУКА
Наставно
-
научно
веће
Филозофског
факултета
у
Београду
је
на
својој
II
редовној
седници
, 24.12.2009.
године
–
на
основу
чл
. 211.
став
1.
алинеја
14.
и
члана
256.
Статута
Факултета
,
прихватило
Извештај
Комисије
за
докторске
студије
с
предлогом
теме
за
докторску
дисертацију
:
ОДНОС
ИМПЛИЦИТНИХ
И
ЕКСПЛИЦИТНИХ
МЕРА
ЛИЧНОСТИ
–
МОГУЋНОСТИ
ТЕСТА
ИМПЛИЦИТНИХ
АСОЦИЈАЦИЈА
У
ПРОЦЕНИ
БАЗИЧНИХ
ДИМЕНЗИЈА
ЛИЧНОСТИ
,
докторанда
Љиљане
Лазаревић
.
За
ментора
је
одређен
проф
.
др
Горан
Кнежевић
.
Доставити
:
1
х
Универзитету
у
Београду
1
х
Стручном
сараднику
за
докторске
дисертације
1
х
Шефу
Одсека
за
правне
послове
1
х
Архиви
ПРЕДСЕДНИК
ВЕЋА
Проф
.
др
Весна
Димитријевић
2
O
бразац
1
З
А
Х
Т
Е
В
за
давање
сагласности
на
предлог
теме
докторске
дисертације
Молимо
да
,
сходно
члану
46.
ст
. 5.
тач
. 3.
Статута
Универзитета
у
Београду
(«
Гласник
Универзитета
»,
бр
. 131/06),
дате
сагласност
на
предлог
теме
докторске
дисертације
:
Однос
имплицитних
и
експлицитних
мера
личности
-
Могућности
Теста
имлицитних
асоцијација
у
процени
базичних
димензија
личности
(
пун
назив
предложене
теме
докторске
дисертације
)
НАУЧНА
ОБЛАСТ
ПОДАЦИ
О
КАНДИДАТУ
:
Име
,
име
једног
од
родитеља
и
презиме
кандидата
:
Љиљана
(
Бранко
)
Лазаревић
Назив
и
седиште
факултета
на
коме
је
стекао
високо
образовање
:
Година
дипломирања
:
Назив
мастер
рада
кандидата
:
Хорнова
теорија
интелигенције
као
теоријски
модел
факторске
структуре
батерије
за
испитивање
интелектуалних
способности
KOG 9
Назив
факултета
на
коме
је
мастер
рад
одбрањена
:
Година
одбране
магистарске
тезе
:
2007.
Обавештавамо
вас
да
је
на
седници
одржаној
размотрило
предложену
тему
и
закључило
да
је
тема
подобна
за
израду
докторске
дисертације
.
ДЕКАН
ФАКУЛТЕТА
Проф
.
др
Весна
Димитријевић
Прилог
:
1.
Предлог
теме
докторске
дисертације
са
образложењем
2.
Акт
надлежног
тела
факултета
о
подобности
теме
за
израду
докторске
дисертације
Факултет
04/1-2
бр
. 6/1665
(
број
захтева
)
13.01.2010.
(
датум
)
Филозофски
УНИВЕРЗИТЕТ
У
БЕОГРАДУ
Веће
научних
области
друштвено
-
хуманистичких
наука
(
Назив
већа
научних
области
коме
се
захтев
упућује
)
психологија
Филозофски
фак
.
у
Београду
2005.
Кибернетички
модел
К
.
Момировића
и
Кател
-
Филозофски
фак
.
Наставно
-
научно
веће
24.12.2009.
4
Beograd, novembar 2009. godine
UVOD
Eksplicitne mere u procenjivanju individualnih razlika
U oblasti psihologije individualnih razlika u proceni kognitivnih i afektivnih konstrukata, opšte
uverenje je da je najpovoljnije vršiti multi-metodsku procenu kako bi se konstrukti pouzdano i validno
procenili (Greenwald, Banaji, Rudman, Farnham, Nosek & Mellott, 2002; McCrae & Weiss, 2007;
Vazire, 2006). Iako razli
č
iti metodi procene li
č
nosti imaju podjednako duga
č
ku istoriju, istraživa
č
i se
najviše oslanjaju na mere samoizveštaja (self-report, S podaci ili S mere) i rejtinge opservera (observer
ratings, R podaci ili R mere), pri
č
emu dominantan izvor prikupljanja podataka predstavljaju mere
samoizveštaja (Craik, 2007; Larsen & Buss, 2008; Paulhus & Vazire, 2007).
Upotreba mera samoizveštaja ima nekoliko veoma zna
č
ajnih prednosti (Paulhus & Vazire, 2007).
Prvo, podaci koje dobijamo na ovaj na
č
in odlikuje bogatstvo informacija (prilika da se posmatra veliki
opseg ponašanja i dostupnost intrapsihi
č
kih informacija, kao što su misli, ose
ć
anja i senzacije). Drugo,
osobe su
č
esto veoma motivisane da saopštavaju o sebi, što može doprineti validnosti dobijenih podataka.
Na kraju, ovaj vid podataka odlikuje prakti
č
nost, odnosno njihova upotreba je efikasna i nije skupa.
Me
ñ
utim, mere samoizveštaja "pate" od nekoliko ozbiljnih nedostataka (Paulhus & Vazire, 2007). Pre
svega, neki ljudi pokazuju tendenciju da odgovaraju na pitanja na na
č
in koji interferira sa validnoš
ć
u
odgovora, kao što su socijalno poželjno odgovaranje, akviesencija i ekstremno odgovaranje. Osim toga,
ograni
č
enja u dostupnosti podataka koje imamo sami o sebi, kao i kulturna ograni
č
enja, mogu uticati na
validnost podataka. Dodatno, kvalitet podataka koji se na taj na
č
in prikuplja zavisi od ispitanikove volje
da izvesti o svojim unutrašnjim stanjima, kao i od njegove sposobnosti da ta stanja adekvatno izrazi.
Pošto ne postoje apsolutni kriterijumi na osnovu kojih bi samoizveštaji mogli da budu evaluirani,
dokazi o konstrukt validnosti se prikupljaju iz više izvora (naj
č
eš
ć
e su to korelacije sa rejtinzima
opservera, ali se koriste i bihejvioralni podaci i podaci o životnim doga
ñ
ajima) (Paulhus & Vazire, 2007).
Rejtinzi opservera imaju nekoliko veoma zna
č
ajnih prednosti. Pre svega, pružaju nam bar donekle
objektivniju sliku o posmatranoj osobi, a prikupljanjem više rejtinga o istoj osobi podiže se pouzdanost
dobijenih mera. U prilog upotrebe rejtinga u svrhe procene postoje brojni dokazi koji pokazuju da R
podaci pružaju pouzdanu, stabilnu i validnu procenu crta li
č
nosti (Costa & McCrae, 2008; Johnson, 1997;
McCrae & Weiss, 2007). Druga prednost upotrebe R mera je u tome što se izbegava davanje socijalno
poželjnih odgovora. Neka istraživanja pokazuju da su rejtinzi manje podložni preuveli
č
avanju i
umanjivanju u odnosu na mere samoizveštaja, kao i da je stupanj slaganja mera ve
ć
i kada je re
č
o
domenima koji su poželjni, koji se
č
esto javljaju i koji se lakše opserviraju u ponašanju, kao što su
Ekstraverzija ili Savesnost (više nego Saradljivost) (Gosling, John, Craik & Robins, 1998; John &
Robins, 1993; Heyes & Dunning, 1997; Szarota, Zawadzki & Strelau, 2002). Drugim re
č
ima, rejtinzi
opservera pružaju validniju procenu opservabilnih crta li
č
nosti. Autori smatraju da je jedan od razloga
5
zbog kojih je zaklju
č
ivanje o crtama drugih osoba u velikoj meri ispravno i taj što je zaklju
č
ivanje
zasnovano na proceni divergentnog seta relevatninh ponašanja.
Me
ñ
utim, podaci prikupljeni rejtinzima tako
ñ
e imaju nekoliko nedostataka (McCrae & Weiss, 2007).
Pre svega, bez obzira na to koliko je procenjivana osoba bliska i koliko god da posmatra
č
može precizno
da izvesti o sopstvenim osobinama, nikada nema onoliko informacija (kao što su misli, ose
ć
anja i motivi)
na osnovu kojih bi donosio zaklju
č
ke kao u slu
č
aju davanja samoizveštaja (Paulhus & Vazire, 2007).
Osim toga, kao i u slu
č
aju mera samoizveštaja i ovde postoji opasnost od nekih pristrasnosti u
odgovaranju (npr. akviesencija, ekstremno odgovaranje). Dodatno, iako se socijalna poželjnost obi
č
no ne
javlja u rejtinzima opservera, ukoliko je re
č
o proceni veoma bliske osobe, kod posmatra
č
a se može javiti
tendencija da prikaže osobu u nešto povoljnijem svetlu (tj. pristrasnost u pogledu preuveli
č
avanja ili
smanjivanja nekih osobina). Tako
ñ
e, može do
ć
i i do fundamentalne greške atribucije, odnosno tendencije
da se naglase dispozicije nad situacionim faktorima u objašnjavanju ponašanja (Gilbert, 1998). Na kraju,
opserveri
č
esto ne
ć
e biti u mogu
ć
nosti da izveste o ponašanju osobe u nekim specifi
č
nim situacijama.
Kada se razmatra odnos mera samoizveštaja i rejtinga, istraživanja pokazuju da S i R podaci umereno
koreliraju, na osnovu
č
ega možemo da vidimo da ne postoji potpuno preklapanje (Vazire, 2006; Costa &
McCrae, 2008). Drugim re
č
ima, umerene korelacije ovih mera ukazuju na to da se samo oko polovine
objašnjene varijanse u skalama može pripisati samim crtama koje stoje u osnovi.
Implicitne mere u procenjivanju individualnih razlika
U pokušaju da se prevazi
ñ
u ograni
č
enja eksplicitnih, a naro
č
ito mera samoizveštaja, istraživa
č
i su
poslednjih godina po
č
eli da razvijaju nove tehnike koje se jednim imenom mogu nazvati implicitne
tehnike (Greenwald, McGhee, & Schwartz, 1998). Glavna ideja koja leži u osnovi svih implicitnih
tehnika jeste da se pomo
ć
u njih vrši procena konstrukta, koji nas zanima, bez direktnog traženja verbalnih
izveštaja od ispitanika. Uvo
ñ
enjem implicitnih mera u psihologiju individualnih razlika stvaraju se
mogu
ć
nosti za dodatnu validaciju eksplicitnih mera. Ipak, važno je napomenuti da autori koji dominantno
u svojim istraživanjima koriste implicitne mere ne zagovaraju napuštanje eksplicitnih mera, ve
ć
naprotiv,
pokušavaju da daju odgovore na brojna pitanja o teorijskoj utemeljenosti implicitnih mera, prirodi
procesa koji stoje u njihovoj osnovi, metodološkim problemima i o odnosu implicitnih i eksplicitnih
mera.
Teorijska utemeljenost implicitnih mera
Uprkos ogromnom broju ogleda koji su poslednjih par decenija sprovedeni i sve savršenijoj
metodologiji, istraživa
č
i implicitnih procesa uglavnom ne isti
č
u iz kojeg teorijskog okvira polaze, pa zbog
toga neki autori ceo pristup smatraju ateorijskim (Fazio & Olson, 2003). Me
ñ
utim, ispravnije bi možda
bilo re
ć
i da istraživa
č
i implicitnih procesa dolaze iz razli
č
itih teorijskih pravaca a da koriste isti
metodološki "alat". Ipak, ono oko
č
ega je me
ñ
u istraživa
č
ima, u velikoj meri, postignut konsenzus je da
7
procesa koji stoje u osnovi implicitnih mera i prvobitno su autori bili skloni da izjedna
č
e implicitne i
nesvesne procese. Me
ñ
utim, istraživanja pokazuju da iako implicitne mere mogu nekada da registruju
nesvesne stavove i kognicije, ne može se pretpostaviti da ishodi implicitnog merenja pokazuju direktnu
meru nesvesnih kognicija (DeHouwer, 2006). U novijoj literaturi pojam implicitno se vezuje za
funkcionalna svojstva koncepta automatsko. Pa tako, smatra se da se implicitno može opisati svojstvima
kao što su: nenamerno, nezavisno od cilja, efikasno, nekontrolisano, vo
ñ
eno stimulusom, autonomno i
brzo (De Houwer, 2006; DeHouwer & Moors, 2007). U prilog konceptualne analize koju razvija
DeHuver idu i rezultati brojnih istraživanja koja proisti
č
u iz dualnih teorija, a koja pokazuju da se
implicitni i eksplicitni aspekt u stavovima i kognicijama može razlikovati kako u pogledu same prirode
ispitivanih procesa, tako i u pogledu adekvatnosti metoda kojima bi se oni procenjivali (DeHouwer,
2006).
Veoma zna
č
ajan doprinos u pokušaju razumevanja prirode procesa koja teže da izmere implicitne
tehnike daju i istraživanja koja pomo
ć
u tehnika kojima se služe neuronauke, pokaže da li je re
č
o
nenamernim, nesvesnim i nekontrolabilnim procesima. Opšte je prihva
ć
eno (Cacioppo, Bernston, Lorig,
Norris, Rickett & Nusbaum, 2003; Ito & Cacioppo, 2007) da je i pored ograni
č
enja koja za sada imaju
tehnike neuroodslikavanja (ne postoji jedan-na-jedan mapiranje neuralnih i implicitnih psiholoških
procesa što onemogu
ć
ava izvo
ñ
enje redukcionisti
č
kih zaklju
č
aka) potpuno razumno primeniti teorije i
metode neuronauka u prou
č
avanju ovih procesa, jer upravo ove tehnike zna
č
ajno pomažu u otkrivanju
implicitnih procesa. Iako istraživanja implicitnih procesa nisu dala kona
č
ne odgovore na brojna pitanja
koja se u ovom polju name
ć
u, ve
ć
i broj istraživanja (Cunningham, Johnson, Raye, Gatenby, Gore &
Banaji, 2004; LeBar Gatenby, Gore, LeDoux & Phelps, 1998; LeDoux, 2000; Phelps, Cannistraci &
Cunningham, 2003) je pokazao da prilikom evaluativnog procenjivanja dolazi do aktivacije amigdala.
Osim toga, pokazuje se da na neuralnom planu možemo napraviti razliku izme
ñ
u implicitnih i eksplicitnih
evaluacija (Cunningham, Johnson, Gatenby, Gore & Banaji, 2003; Cunningham et al, 2004). Prilikom
implicitnih i eksplicitnih evaluacija dolazi do aktivacije desnog inferiornog prefrontalnog korteksa (PFC).
Me
ñ
utim, u eksplicitnim evaluativnim procesima, dolazi do aktivacije i medijalnog i desnog
ventrolateralnog PFC-a.
Može se zaklju
č
iti da rezultati konceptualnih analiza (DeHouwer, 2006; DeHouwer & Moors,
2007) i brojnih istraživanja, kako onih koja se služe razli
č
itim statisti
č
kim postupcima (npr. Nosek, 2005;
Nosek & Smyth, 2007), tako i onih u kojima se primenjuju metode neuroodslikavanja (npr. Cunningham
et al, 2004; LeBar et al, 1998; Phleps et al, 2003) daju dovoljno dokaza da je potrebno praviti razliku
izme
ñ
u implicitnih i eksplicitnih evaluacija, a da tek razmatrane zajedno daju potpuniju sliku o
iskustvima pojedinca.
Test implicitnih asocijacija (IAT)
