Универзитет у Београду
Филолошки факултет
Језик, књижевност и култура
МАСТЕР РАД
„Однос ислама и хришћанства у Сервантесовим комедијама о
заточеништву“
Београд, 2019. године
Abstract
An analysis of three comedies by Miguel de Cervantes, which speak of the period of five
years' imprisonment of 1580-1585. will be presented through key elements in the relationship
between Islam and Christianity. The problem that the author has actualized in his plays is based
on personal experience and relationships with the Islamic and Christian world. In order to offer a
new perspective on observing the relationship of the two monotheistic religions, it is necessary to
analytically extract the basic elements in Cervantes' views. Through their observation and the
correlative relationship they build with each other, conclusions will be drawn about the writer's
views. Particular consideration will be given to the then socio-political situation in the Spanish
state, its relationship with Islamic conquerors and the aspirations of the Ottoman Empire to
spread to Christian lands, offering acceptance of key Islamic principles in exchange for freedom.
It is precisely the key value that Cervantes will highlight in his works. The specific creation of
characters and roles that represent a combination of fiction and reality conveyed the experiences
of darkening in Algeria.
There are two key calls through which the author was able to fully express his skills and
characteristics. Military loyalty and literary specificity will synergistically contribute to the
emergence of three comedies: El trato de Argel, Los baños de Argel and El gallardo Español.
Their character, which will be presented, is also an important achievement in Cervantes' dramatic
creation.
Keywords: Cervantes, freedom, Algeria, captivity, outlaws, islam, christianity
.
4
Увод
Предмет рада
је анализа односа ислама и хришћанства у новелама о заточеништву
Мигела де Сервантеса. Оне су настале по основу личног искуства самог писца који је
провео више од пет година заробљеништва у Алжиру. Ради се о периоду средине и друге
половине 16. века када је шпанска држава била у константним сукобима са Османском
империјом која се ширила на афричком континенту. Сервантес који је у раној младости,
подстакнут породичном традицијом, изразио жељу да буде војник, нашао се у Алжиру
1675. године. Одмах након ослобођења, пред себе је поставио циљ да своје искуство, али и
историјске, политичке и друштвене ставове изнесе у својим делима. Три комедије су
предмет анализе, кроз које ће се идентификовати његова основна полазишта и аналитичке
црте односа ислама и хришћанства.
El trato de Argel, Los baños de Argel i El gallardo
Español
представљају његову заоставштину из тог периода. У сваком делу постоји
комбинација фикције и историјских чињеница, што је стил који је доста карактеристичан
за Сервантеса. Кључна идеја која је уткана у овим делима јесте слобода која је за писца
категорија која не може бити предмет трговине. Циљ фикције је да одржи тежње
хришћана за слободом и укаже на њену вредност. Прави се разлика између привидне
слободе која се стиче одметништвом и стварне слободе која се осваја ослобођењем. Због
тога ће кроз своје ликове Сервантес осликати велике дилеме хришћанских заточеника. У
истој перспективи, у биографском делу биће представљен и његов рад у позоришту.
Заједничка карактеристика свa три драмска дела јесте снажно негирање
одметништва од вере. За Мигела де Сервантеса (
Miguel de Cervantes
) није било
прихватљиво, а ни разумљиво прихватање ислама зарад олакшаног приступа
материјалним ресурсима и олакшаних услова живота. Наглашавајући узвишеност
религијских норми, он је водио тешке монологе са својим ликовима убеђујући их да
одустану од таквих намера. Свака новела носила је са собом лика у улози Сервантеса чија
је мисија била критика промене вере и служба муслиманским господарима. Сматрао је
хришћанство битном одредницом идентитета и противио се свакој намери издаје вере под
притиском и уценама. Тако се у делу
Алжирске догодовштине
велики део посвећује
разговору Сааведре (Сервантеса) и Педра, хришћанина који је одлучио да прихвати ислам.
Сааведра му својим монологом указује на значај очувања вере и хришћанских идеала. Овај
5
Краљевина Шпанија била је водећа светска империјална сила у 16. веку. Она је тај
статус стекла освајањима, колонизацијом и црпљењем ресурса из колонијално
поробљених земаља. Такође, она је била и поморски најснажнија држава у тадашње доба,
али се као таква суочавала са бројним изазовима. Поред преококеанских подухвата,
Шпанци су водили бројне ратове са осталим европским силама, а суочили су се и са
великом претњом у смислу нарастајуће моћи Османског царства. Турци су се најпре
усресредили на шпанска приобална подручја која су константно угрожавали гусарским
нападима који су онемогућавали нормалан свакодневни живот становништва. Њихов
сукоб је почео још крајем 15. столећа, али је кулминирао током читавог 16. века.
Шпанско-османски конфликт био је резултат супростављених интереса две велике
империје. Његов карактер се може дефинисати и као конфесионални, јер је један од
основних фактора који га је диктирао управо религијски. Шпанија, као моћна католичка
монархија, тежила је да изгради хомогену националну државу. Званична политика
третирала је као легитимне само оне припаднике нације који су били хришћанске
вероисповести. Насупрот томе, суочили су се са исламском претњом у виду
експанзионистичких тенденција Османског царства које се све више ширило. Османске
амбиције најпре су биле усмерене на територије Медитерана, односно Северне Африке јер
је на тим подручјима које је традиоционално контролисала Шпаније живело све више
муслиманског живља.
Ригидна политика Монархије током изградње нације довела је до бројних
миграција. Шпанско друштво суочило се са великим потресима јер је прогоњен значајан
број нехришћана који се нису уклапали у хомоген национални калуп. Добар део њих се
настанио управо на северноафричким територијама и ратовао је на страни Османске
империје која је имала све снажнији утицај на том простору. Формирање јединствене
шпанске нације имало је негативне репрекусије и по положај припадника других
вероисповести у друштву, нарочито јеврејске заједнице која је такође била обесправљена.
За време живота Мигела де Сервантеса, шпанско-турски конфликт је увелико кулминирао
и представљао је велику претњу по његову државу. Шпанска империја се суочила са
губитком територија, па чак и могућом муслиманском инвазијом на Пиринејско
полуострво.
7
