Uvod
konomska recesija koja je danas zahvatila privrede većine zemalja i to onih najrazvijenijih,
dok ostale zemlje beleže negativne uticaje u vidu značajnijeg usporavanja privrednog rasta,
nametnula je pitanja njenog prevazilaženja, kako kreatorima ekonomske politike, tako i
makroekonomistima. Mere ekonomske politike, koje bi trebalo da doprinesu okončanju
negativnih ekonomskih kretanja i preokrenu ih, u prvom su redu usmerene na podsticanje
agregatne tražnje, a u makroekonomiji su poznate kao kejnzijanska ekonomska politika. Znajući
da su Kejnsova ekonomska teorija i politika, u vidu kejnzijanizma, nastale 30-tih godina XX
veka u periodu Velike ekonomske krize, kao i da ekonomije nakon ove krize do danas nisu
zabeležile tako drastičan pad, često se današnja kriza poredi sa onom iz 30-tih godina, u
pokušaju da se utvrde njeni uzroci, kao i ekomomska politika za njeno prevazilaženje. Iako
sadašnja ekonomska kretanja po oštrini pada podsećaju na onu iz 30-tih godina XX veka, uzroci
su im drugačiji, mada postoji druga vrsta sličnosti koja se sve više nazire.
E
Kao što je kriza iz 30-tih godina XX veka dovela do verovatno najznačajnije promene u
ekonomskoj teoriji, okončanja klasične ekonomije i razvoja makroekonomije kao posebne
discipline, a bazirane na Kejnsovoj teoriji, kao i do promena u vođenju ekonomske politike, po
prvi put je uvedena aktivna politika upravljanja agregatnom tražnjom bazirana na monetarnoj i
fiskalnoj ekspanziji, a kasnije i stvaranjem osnova svetskog monetarnog i finansijskog sistema,
tako se i danas očekuje da će kriza izroditi promenu dominantne makroekonomske paradigma,
ali i stvaranje novog finansijskog sistema, koji bi se bazirao ne većoj transparentnosti i regulaciji.
Zbog toga se danas sve glasnije govori o kraju neoliberlne makroekonomske paradigme, kao i
liberalizma u vođenju makroekonomske politike, jer je sve veća uloga državne intervencije, kao i
pritisci za primenom protekcionističke ekonomske politike.
Takav značaj Velike ekonomske krize proizilazi iz njene dve bitne posledice.
Prva posledica je u intelektualnom napretku u okviru razvoja makroekonomije, a koju je inicirala
upravo kriza.
Druga je posledica vezana za promene ekonomskog sistema i uloge koju ima ekonomska politika
države, a koje su dominirale sve do 1970-tih godina, kada je došlo do velikog povratka tržišta i
neoliberalizma na svetsku ekonomsku scenu. Iako je ekonomska kriza iz 1930-tih važan
makroekonomski događaj koji se ne može porediti ni sa jednim drugim u ekonomskoj istoriji, još
uvek su otvorena pitanja njenih izvora, mehanizama transmisije, a u prvom redu grešaka kreatora
ekonomske politike koje su je izazvale ili uticale na njeno produbljivanje.
1
1. Monetaristička teorija
Monetarizam
1
, kao škola makroekonomske misli , javlja se krajem 40-ih i polovinom 50-
ih godina zahvaljujući radovima Miltona Fridmana koji je njen najznačajniji predstavnik.
Hronološki razlikujemo 5 etapa u njegovom razvoju:
I etapa koja se vezuje za 50 – te godine i koju karakteriše nastanak teorije permanentnog dohotka
i tražnje za novcem.
II etapa je karakteristična po radovima koji su isticali značaj monetarne politike ( tokom 60-ih
god ).
III etapa nastaje sa uvodjenjem adaptivnih inflatornih očekivanja i prirodne stope nezaposlenosti
( od 1967 ).
IV etapa posle 1973. god. kada je monetarizam uzeo maha i
V etapa koja prati novi monetarizam tj. nove klasične makroekonomije ( tokom 70 –ih).
1.1 Monetaristička politika i ideje
U ekonomskoj politici monetaristi pre svega polaze od ideje da je privreda uvek u
ravnoteži tj. da postoji stabilnost privrede zahvaljujući fleksibilnim cenama, slobodnoj tržišnoj
igri i liberalističkoj politici. Slobodna ekonomska politika po njima podrazumeva jednu
drugačiju ulogu države (protivno kejzijanskim stavovima ), državu koja teži u potpunosti
regulisati i određivati pravila igre jer je po njima preterana državna intervencija neefikasna ( u
smislu alokacije resursa ) i štetna. I fiskalna politika je po njima neefikasna jer omogućava rast
inflacije i budžetskog deficita; njome se ostvaruje efekat istiskivanja privatnog sektora. Dakle
možemo zaključiti da monetaristi jedino “ veruju “ u monetarnu politiku. Naime, kako u privredi
nije osnovni problem nezaposlenost već inflacija ( koja je uvek monetarni fenomen ) možemo
zaključiti da monetarna politika postaje prioritetnija u odnosu na fiskalnu, a njen glavni
instrument postaje upravljanje ponudom novca a ne kamatnom stopom.
1
Leković V. (2004) „Komparativni ekonomski sistemi“Ekonomski fakultet u Kragujevcu, str 145-158
2
Takva očekivanja se formiraju na osnovu prosečnih vrednosti, pojave koje se posmatra ali u
predhodnim periodima.
Takođe monetaristi uvode u teoriju pojam prirodne stope nezaposlenosti kao nivo
odnosno stopu nezaposlenosti kojoj odgovara konstantna stopa inflacije ( tj. kada nema niti rasta
niti smanjenja opšteg nivoa cena). Jedna od ideja monetarista je da i državnu intervenciju treba
ograničiti jer ako je ona prevelika može postati uzrok inflacije, može istisnuti privatni sektor sa
tržišta.
Jedan od noviteta je i u pogledu načina istraživanja. Uvode nove metodologije (pozitivizam i
empirizam), to znači da je cilj m o n e t a r i z m a bio da se razviju nove teorije koje će
prikazivati stvarnost onakvom kakva jeste i da je njihov trud bio usmeren u pravcu da se na jedan
jednostavniji način prikažu sve složene relacije i veze između učesnika ( aktera ) u ekonomskom
životu i ekonomskih veličina.
1.3 Faze monetarizma
U Fazama
3
I i II monetarizma, rasprava se uglavnom vodila oko kejnzijanskog kratkog
roka, ali u Fazi II dugi rok ulazi u polemiku i dominira scenom u Fazi III, otprilike od 1972.
godine predmet rasprave glasi: kakvi god da su kratkoročni efekti monetarnih promena i na cene
i na količine, ekonomska očekivanja automatski će se prilagoditi promenama u ponudi novca,
zbog čega monetarna politika ima malo ili nimalo uticaja na autput u dugom roku – to je
Fridmanova teorija "prirodne" stope nezaposlenosti. U međuvremenu je pomoću velikih
ekonometrijskih modela pokazano kako novac utiče na nominalni BNP, realni BNP, i nivo cena.
"Neandertalski kejnzijanizam", koji poriče da monetarne vlasti imaju bilo kakvu kontrolu nad
ponudom novca, i "neandertalski monetarizam", koji poriče efikasnost fiskalne politike čak i u
kratkom roku, uveliko su zastareli. Istini za volju, u izvesnom smislu su monetaristi pobedili:
vlade sada poklanjaju daleko veću pažnju ponudi novca nego pre deset godina, a tehnički
rafiniraniji kejnzijanizam, koji priznaje uticaj mera monetarne politike kroz čitav niz različitih
kanala a ne samo kroz efekte promena kamatnih stopa na investicije, zamenio je beznačajne
verzije Kejnza iz 1950-ih.
Kad se bolje razmisli, međutim, monetaristi su izgubili: nikad nisu uspeli da objasne
uzročni mehanizam kojim su dobijeni njihovi empirijski rezultati, a ponekad su čak negirali i da
je te rezultate neophodno tumačiti u svetlu pomoćne uzročne teorije, te su uspeli da pobiju samo
grubu parodiju kejnzijanske teorije kojoj su se suprotstavljali. Kejnzijanizam, s druge strane,
pokazao se sposobnim za usvajanje monetarističkih ideja na rafiniraniji makroekonomski način,
koji se, izgleda, pomalja iz petnaestogodišnjeg spora. Izvesno je da polemika i dalje traje, uprkos
obilju dokaza: ekonomisti se očito ne zanose lako empirijskim pobijanjima. S druge strane,
polemika je ispoljila jasne znake napretka, postepeno nadvladavajući i plitak kejnzijanizam i
3
Marković D.(2003) „Monetarne finansije“ Ekonomski fakultet u Kragujevac,.str.169-172
4
plitak monetarizam, tako da je sada mnogo teže svrstati makroekonomiste među kejnzijance ili
monetariste.
1.4 Fridmanova teorija
Objavljivanje Fridmanovog rada "Teorijski okvir monetarne analize" iz 1970. godine
predstavljalo je početak Faze II monetarizma. Pojedini monetaristi, kao što su Bruner i Melcer,
osporili su Fridmanov okvir i izrazili iznenađenje što je Fridman odabrao da svoje argumente
iznese na osnovu hiksovskog IS-LM modela, koji predstavlja primer komparativno statičke
analize ravnoteže, dok su istovremeno smatrali da pitanja pravovremenosti i relativne brzine
prilagođavanja cena i količina predstavljaju ključ za pomirenja razlika između kejnzijanaca i
monetarista, u kom slučaju model IS-LM nije adekvatan za raspravu. I uistinu, osim stalnog
insistiranja da monetaristi prilaze ekonomskim problemima u duhu Maršalove analize delimične
ravnoteže, dok to kejnzijanci čine unutar Valrasovog okvira teorije opšte ravnoteže, Fridman je
negirao da postoje bilo kakve teorijske, pa čak i ideološke, razlike između ta dva tabora.
IS-LM
4
model, tvrdio je Fridman, trebalo je da pokaže kako oba tabora počivaju na
zajedničkoj osnovi, pri čemu su sve postojeće razlike rezultat različitih dinamičkih pretpostavki
o putanji prilagođavanja na diskrepance između količine novca koju javnost želi da poseduje i
razlike koju zaista i poseduje: "relativna brzina prilagođavanja cena i količine još uvek je glavni
uzrok razlika u pristupu i analizi između onih ekonomista koji se smatraju i onih koji se ne
smatraju kejnzijancima". Uprkos tome, Fridman nije uspeo da objasni kako se odluke o cenama i
količinama donose u ekonomiji poput one američke, i u tom smislu nije predočio nijednu teoriju
o tome kako se efekti monetarnih promena odražavaju na cene i realni autput. Shodno tome,
sugestija da dinamika "prenosnog mehanizma" između novca i ekonomske aktivnosti predstavlja
ključ za rešenja spora između kejnzijanaca i monetarista nije proveriva, ili, radije, sam Fridman
nije pružio nikakav metod za njenu proveru. Monetaristi se optužuju za zastupanje "teorije crne
kutije" prenosnog mehanizma, mada, u stvari, oni smatraju da je prenosni mehanizam pitanje
prilagođavanja portfolija, ali portfolija definišu toliko široko da nijedna varijabla nije
dominantna. Kraće rečeno, oni modeliraju prenosni mehanizam, ali ne pružaju teoriju o njemu.
Kvalitativna analiza, kao što nam je poznato, predstavlja moćan metod za utvrđivanje
smera pretpostavljenog uzročnog odnosa. Ali, ona ne predstavlja dobar instrument za merenje
postojećih veličina u tom odnosu. Ako je polemika između kejnzijanaca i monetarista u suštini
pitanje brzine prilagođavanja na promene u različitim parametrima, kako je smatrao Fridman,
4
Stanković K. (2009) „Ekonomske doktrine“, Ekonomski fakultet u Kragujevcu,.str.198-205
5
