УНИВЕРЗИТЕТ „УНИОН-НИКОЛА ТЕСЛА“ БЕОГРАД

ПОСЛОВНИ И ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ, СМЕР-ПРАВО

ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ЗЕМАЉА НА БЛИСКОМ

ИСТОКУ У XXI ВЕКУ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА

МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ И МЕЂУНАРОДНЕ

ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Ментор: Студент:

Проф. др Зоран Јеротијевић Биљана Недељковић

Број индекса: П95/17

Београд, 2018.

УВОД

Одредницу „Блиски исток“ треба разумети као вишезначну, без обзира што сам назив

упућује на извесну европоцентричност (и „блиски“, и „средњи“ и „далеки“ исток упућују на
просторно-географски однос појединих делова света у односу на Европу, односно на Запад).
Када, поред географских и политичких, сагледамо и културну и религијску компоненту, неће
нас чудити различит број држава које се уобичајено обухватају појмом

Блиски исток

Најчешће се њиме обухватају државе: Бахреин, Кипар, Египат, Турска, Иран (Персија), Ирак,
Израел, Јордан, Кувајт, Либан, Оман, Катар, Саудијска Арабија, Сирија, Уједињени Арапски
Емирати, Јемен, као и Западна обала и Појас Газе. Међутим, по много чему су сваковрсни
односи испреплетани између побројаних држава и области са делом северноафричке регије,
односно неким земљама МАГРЕБ-а (Либија, Тунис и Мароко, у извесној мери и Алжир). Но,
протеком времена мењао се и однос према појмовима

Блиски исток

Средњи исток

, па су

исте државе биле обухватане и једном и другом одредницом. Немогућност прецизног
обухвата последица је и терминолошке неусклађености, имајући у виду да енглески израз
Middle East (буквално: Средњи исток) код нас преводимо као

Блиски исток

. „У енглеском

постоји и

Near East

(Блиски исток) који се временом све мање употребљава и углавном се

утопио у шири концепт Middle East-а.“

На подручју које данас називамо Блиским истоком настале су прве цивилизације.

Месопотамија, која је називана и „Међуречје“, с обзиром да се угнездила између река Тигар
и Еуфрат, сматра се колевком цивилизације. Она је изнедрила цивилизације Вавилона,
Сумера, Акада, Асирије и друге, и била обитавалиште значајних историјских народа какви су
Сумери, Асирци, Акађани, Халдејци, Вавилонци, Арамејци... Ту је око 8.000 године пре нове
ере настао први град Јерихон, са бројним и добро организованим становништвом. Овде су
створена велика царства: Хетитско, Асирско, Египатско, Вавилонско и Халдејско
(нововавилонско), а касније и Отоманско царство.

Многи историчари и геополитичари запазили су значај овог простора смештеног

између река Нила и Еуфрата, односно између Средоземног мора и Персијског залива. У
верском смислу, ту су настали и хришћанство, и ислам, и јудаизам. Освалд Шпенглер га је
називао   „простор   магијске   културе“,   сагледавајући   духовну   моћ   која   испуњава   читав
простор.   „Управо   овде,   на   овом   скученом   простору   богатом   традицијом,   истинском
духовношћу   и   њеним   кривотворинама;   величанственом,   фасцинантном   и   у   исто   време
кобном месту – одиграће се завршни чин светске историјске драме.“

Велика су материјална

богатства овог простора, али његова геополитичка вредност је узрокована нечим дубљим,
духовнијим и садржајнијим, због чега се квалитативно издваја од других делова глобалног
светског простора.

I ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈИ ИЗ ПРОШЛОСТИ КОЈИ СЕ

ОДРАЖАВАЈУ НА ДАНАШЊЕ ОДНОСЕ ИЗМЕЂУ ЗЕМАЉА НА

БЛИСКОМ ИСТОКУ

Као битни догађаји из релативно скорије прошлости, који изузетно утичу на односе

између земаља Блиског истока у XXI веку, могу да се издвоје:

1. Освајачки поход Наполеона Бонапарте, којом приликом је 1798. године

Слободан Јанковић:

Сукоби на Блиском истоку – основна обележја

, у: Међународни проблеми,

Vol. LIX, No. 2-

3/2007, стр. 268.

Раде Јанковић:

Геополитика последњих времена

у: Доба раз-ума, 2018, стр. 33.

природу“

. Такви поступци, где су историјским називима појединих територија уз прошлости

именовани ентитети стварани и прекрајани по жељи тадашњих империјалних сила, остали су
трајан узрок сукоба на овом подручју. Европске земље са прокламованим демократским
друштвеним уређењем, да би задовољиле своје империјалистичке прохтеве, биле су у стању
да подрже диктаторске режиме и монархије, и да свргну демократски изабране представнике,
представљајући своје недобронамерно мешање као подршку ослобођењу, стабилизацији и
добробити тамошњих народа. Но, не треба занемарити ни известан позитиван утицај
колонизатора, који се састоји у развоју инфраструктуре, успостављању система образовања и
јавних служби, укидању ропства итд.

3. Откриће и почетак експлоатације нафте у региону 1930-тих година

Већ је наведено да интерес великих империјалних сила за овај простор у почетку није

био   заснован   на   природним   богатствима,   рудним   налазиштима   ни   нафти,   већ   да   се
исцрпљивао   у   могућности   експлоатације   јефтине   радне   снаге,   развоју   бизниса,   ширењу
тржишта   и   коришћењу   повољног   географског   положаја.   Ствари   се   дијаметрално   мењају
проналаском нафте, рефлектујући се на судбину земаља Блиског истока и њихове међусобне
односе. Земље које се и данас боре за доминацију над овим простором постале су због тога
још   одлучније   и   бескомпромисније.   Односи   и   сукоби,   понекад   прави,   понекад   вештачки
изазвани,   рефлектују   се   на   целокупну   трговину,   као   на   цену   нафте   и   нафтних   деривата.
Сетимо се само како је прошле, 2017. године, дошло до великих поремећаја на тржишту и
раста   цене   по   барелу   нафте   услед   тога   што   су   Саудијска   Арабија,   Египат,   Бахреин   и
Уједињени Арапски Емирати објавили прекид дипломатских односа са Катаром.

4. Пораз нацистичке Немачке и стварање јеврејске државе

Поједине земље овог региона виделе су током Другог светског рата прилику за

остваривање   својих   циљева   кроз   сарадњу   са   нацистичком   Немачком   и   фашистичком
Италијом.   Томе   су   допринели   почетни   успеси   Немачког   афричког   корпуса   у   Либији   и
Египту, нарочито после успешног повратка Киренаике (источна обална регија Либије) под
власт сила Осовине. Међутим, већ средином 1942. године уследила је прва битка код Ел
Аламејна (северноегипатски град на обали Средоземног мора), када су савезници зауставили
напредовање сила Осовине према Александрији. У другој бици код Ел Аламејна, вођеној од
23. октобра до 4. новембра 1942. године, пробијена је линија сила Осовине које су биле
принуђене   на   повлачење   до   Туниса.   Ту   је,   после   савезничких   искрцавања   у   Алжиру   и
Мароку, појачано немачко војно присуство у новембру и децембру 1942. године, што није
дало очекиване резултате. Оценивши да се бори у безнадежној бици, немачки генерал Ервин
Ромел,   командант   Немачког   афричког   корпуса,   познат   као   „Пустињска   лисица“,   у   марту
1943. је напустио Тунис, а команду је преузео генерал фон Арним. То није било дугог века, с
обзиром да је 13. маја 1943. године дошло до предаје савезничким снагама. „Фон Арним је
капитулирао са немачким трупама, а италијански команданти су га следили. Заробљено је
више од две стотине и педесет хиљада немачких и италијанских војника. Тиме је завршен рат
у северној Африци.“

Поред наведених држава Блиског истока на чијим територијама су се

одвијале ратне операције,

Ирак

је имао краткотрајну сарадњу са силама Осовине, пошто је

Рашид Али Ел Гајдани 1. априла 1941. године збацио регента Абдулу Илаха и формирао
владу. Због његових успостављених веза, обично се у историографији Ирак наводи као
земља која се придружила силама Осовине, иако се то односи само на пар месеци 1941.
године, пошто је Англо-ирачки рат, вођен од 2. до 31. маја 1941, довео до поновне окупације
Ирака од стране британских оружаних снага.

Наташа Станојевић:

Геополитика Блиског истока

, 2017, стр. 5. https://kupdf.net/download/geopolitika-bliskog-

istoka_59a5e3a7dc0d60e72a568ee0_pdf

Јан Банк:

Финале у северној Африци

, у: Други светски рат, Друга књига, 1980, стр. 226

Убрзо после завршетка Другог светског рата дошло је до стварања јеврејске државе.

Претходиле су јој

Балфурова декларација

из 1917. године (писмо британског министра

иностраних послова лорда Балфура Ционистичком савезу Велике Британије и Ирске у којем
се подржавају јеврејске тежње за стварање „националног дома“ у Палестини) и тзв.

Британски мандат над Палестином

. Британска цивилна управа над геополитичким

ентитетом издвојеним из османске Јужне Сирије трајала је у времену од 1920. до 1948.
године, а потврђена је од стране Друштва народа 1922. и 1923. године. Под овим појмом
обухватана је британска управа над две административне области: земљом западно од реке
Јордан под именом

Палестина

, и регионом источно од Јордана који је назван

Трансјорданија.   Резолуција   Генералне   скупштине   Уједињених   нација   број   47/181   од   29.
новембра 1947. године односи се на поделу Палестине на две државе – једну арапску, којој
би припало 42% површине историјске Палестине између реке Јордан и Средозменог мора, и
другу,   јеврејску   којој   би   припало   56%   те   површине,   с   тим   да   Јерусалим   са   околином
привремено   остане   под   међународном   управом.   Јевреји   у   Палестини   су   у   потпуности
прихватили овај план, палестински Арапи су га одбацили. Британски мандат је завршен 14.
јуна 1948. године, а истог дана је проглашена држава Израел. Већ наредног дана, 15. јуна,
Израел је нападнут од арапских земаља: Либана, Сирије, Египта, Трансјорданије, Саудијске
Арабије и Јемена. Израел је у седмомесечном рату извојевао победу, преузевши надзор над
78% остатка мандатне Палестине. Као последица сукоба анектиране су одређене области, па
су тако Јудеја и Самарија дошле под трансјорданску контролу под именом

Западна обала

док је

појас Газе

анектиран од стране Египта.

5. Утицаји царске Русије и Совјетског савеза на Блиском истоку

Царска Русија је, као империјална сила, учествовала у два руско-иранска рата, 1804-

1813. и 1826-1828. године. Окупирала је северни део иранске покрајине Азербејџан, који је
касније   претворен   у   једну   од   република   СССР-а.   СССР   је   одиграо   значајну   улогу   у
обезбеђивању   скупштинске   већине   у   УН   за   изгласавање   Резолуције   о   стварању   државе
Израел, након чега је одмах и признао ту државу. Совјетски савез је водио деветогодишњи
рат   у   Авганистану   против   антисовјетских   снага   које   су   се   бориле   против   авганистанске
марксистичке   владе.   Заправо,   влада   Демократске   Републике   Авганистан   успостављена   је
1978. године, када је збачен и погубљен Мохамед Дауд, а побуне и немири који су избијали
због предузетих реформи, као и због подстрекавања споља, били су разлог за тражење војне
помоћи од СССР-а. Добра позиција СССР-а у арапском свету на Блиском истоку проистекла
је   из   гледања   на   идеју   социјализма,   односно   на   социјалистичко   друштвено   уређење   као
прихватљиво   и   пожељно   како   за   самостални   развој,   тако   и   за   одупирање   западњачком
утицају. Зато је СССР остварио велики економски, политички и културни утицај на овом
подручју. „Слично својим европским претходницима, СССР је контролу над овим простором
постизао   економским   и   културним   продирањем,   затим   својим   војним   базама,   залихама
оружја и војном сарадњом у виду различитих саветовања.“

6. Утицај Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку

Запад је сагледао као претњу по властите интересе утицај СССР-а, као и тежњу земаља

Блиског   истока   ка   самосталном   развоју.   После   распада   СССР-а,   САД   су   остале   једина
суперсила која је одлучивала по питањима рата и мира на Блиском истоку. Спречила је све
покушаје   осамостаљивања   појединих   земаља   Блиског   истока   и   њиховог   самосталног
управљања   властитим   ресурсима,   често   доводећи   на   власт   диктаторе   и   изазивајући
међусобне   сукобе   земаља   на   овом   подручју.   Допринела   је   успостављању,   и   још   више   –
опстанку државе Израел, обезбеђујући потребно оружје и другу логистику.

Наташа Станојевић:

Геополитика Блиског истока

, 2017, стр. 7. https://kupdf.net/download/geopolitika-bliskog-

istoka_59a5e3a7dc0d60e72a568ee0_pdf

те да разорно бомбардује градове Каиро, Дамаск и Аман. Након јулског примирја, у октобру
је отпочела израелска офанзива, којом су Египћани одбачени у појас Газе. Прекидом ватре
потписаним између Израела и Египта у фебруару 1949. завршен је овај Први израелско-
арапски рат. У односу на план поделе УН, Израел је из рата изашао са додатних 3400 км2
територије, и остварио је стабилну парламентарну демократију. Рат је произвео бројне
директне и индиректне последице: серију војних удара у Сирији, убиство јорданског краља
Абдулаха 1950, свргавање египатског краља Фарука 1952... Око 900.000 палестинских Арапа
је протерано или пребегло у суседне земље, а приближно толико Јевреја је прогнано из
арапских земаља.

7.2.

Суецки рат

(суецка криза, Суецко-синајски рат) збио се 1956. године, и водио се

око   Суецког   канала   који   је   у   јулу   те   године   национализовао   председник   Египта   Насер.
Руковођени   властитим   интерсима,   Велика   Британија,   Француска   и   Израел   су   направиле
алијансу против Египта. Као почетак рата узима се напад Израела на Синај 29. октобра.
Израел је заузео Газу и Шарм ел Шејк,  а са окупираних територија повукао се 1957. године.
Египат, и поред страдања своје војске, из рата није изашао као губитник, пошто је задржао
надзор   над   Суецким   каналом,   док   је   популарност   Насера   порасла,   тако   да   је   сматран
свеарапским   лидером.   Овај   рат   симболично   представља   крај   британске   и   француске
доминације над овим простором, и почетак активнијег утицаја САД и СССР-а.

7.3.

Шестодневни рат

(Јунски рат) је вођен 1967. године између Израела и његових

арапских   суседа   Египта,   Сирије   и   Јордана.   Друге   арапске   државе   су   оружјем   и   трупама
помагале Египту. У мају те године председник Насер је затражио повлачење снага УН са
територије   Египта.   Истовремено,   извршио   је   мобилизацију   на   Синајском   полуострву   и
онемогућио Израелу приступ заливу Акаба. Израел је 5. јуна почео са ваздушним нападима
уз истовремену подршку копненим снагама, и за неколико дана заузео област Газе, Синајско
полуострво,   Западну   Обалу,   Голанску   висораван   и   Суецки   канал.   Израелска   војска   се
приближила Каиру на мање од 100 км, а Дамаску и Аману на мање од 50 км. Резултат овог
рата је оставио највеће геополитичке последице до данашњег времена. Рат се завршио 10.
јуна. Израел је стекао територију четири пута већу од оне из 1949. године, након Првог
арапско-израелског рата. Рат је показао велику необученост египатске војске, највеће армије
Блиског истока, уљуљкану у приче о властитој непобедивости. „Нико се није гласно питао
колико је та армија обучена, када још од 1954. није одржала ни једну војну вежбу! Зашто је
просечна припрема египатског борбеног авиона за лет трајала 45 минута док су Израелци то
обављали за само пет минута – један израелски ловац био је вредан девет египатских!“

Синајско полуострво је 1979. године враћено Египту.

7.4.

Рат исцрпљивања

је вођен у времену 1968–1970. године. Овај рат ограниченог

интензитета   започео   је   Египат   у   намери   да   поврати   Синајско   полуострво.   Дејства   су   се
састојала   у   оружаним   провокацијама   и   инцидентима   на   линији   раздвајања.   Египат   је   од
СССР-а набавио наоружање и војну саветодавну логистику. У рату су дошли до изражаја
артиљеријски и ваздушни напади, а запажено је било и учешће Палестинске ослободилачке
организације   Јасера   Арафата   у   виду   серије   напада   на   север   Израела   из   упоришта   на
јорданској и либанској територији. То је био разлог да Израел изврши нападе на Јордан и
Либан, због чега су владе ових држава почеле да врше притиске на палестинске борбене
групе, да би 1970. дошло чак и до рата између јорданских владиних снага и палестинских
герилаца из ПЛО (Јордански грађански рат). Тромесечно примирје између Израела, Египта и
Јордана је договорено 7. августа 1970. године, а већ у септембру те године умире египатски
председник Насер.

Електронско издање дневног листа

Политика

, 07. 06. 2017: http://www.politika.rs/scc/clanak/382353/Rat-koji-

je-promenio-Bliski-istok