1. Појмовно одређење привредног раста и привредног развоја
У економској литератури се веома често употребљавају изрази привредни раст и
привредни развој. Неки истраживачи разлике између ова два феномена упоређују
сликовито са растом и развојем човека., где привредни раст упоређују са физичким
растом човека, тј. са повећањем његове тежине и висине, док привредни развој
поистовећују са физичким напредовањем уз квалитативни развој психофизичких
перформанси, пре свега са повећањем способности адаптирања човека промељивим
условима живота и рада.
Привредни раст
- означава повећање националне производње током времена, тј.
реалног бруто националног производа у одређеном периоду у односу на његову
величину у претходном. То је трајно повећање добара неопходних за задовољење
индивидуалних и заједничких људских потреба, мерено величином производње по
становнику, што се постиже променом структуре производње, изменом у ценама
појединих добара, промене у комбинацији производних чинилаца.
Стабилан привредни раст је важна претпоставка ради остварења основног циља
економије, тј. задовољити растуће потребе људи употребом ограничених ресурса.
Дугорочни показатељи привредног раста говоре о економском напредовању
националне економије. Привредни раст значи и увећање стварних зарада, раст
животног стандарда и стварање неопходних услова за растућу производњу у будућем
периоду.
Привредни раст се може остварити на два начина:
-
повећаном употребом фактора производње и
-
повећаном ефикасношћу коришћења тих фактора.
На основу података у временском интервалу од последњих 200 година, може се
закључити да су све економски просперитетне земље имале увећање бруто
националног производа по становнику и континуирани раст животног стандарда. Неки
аутори праве поређење између економског раста и кретања авиона који је у могућности
да несметано лети тек након достизања критичне висине у ваздуху, док други упоређују
са ходом корњаче која споро али континуирано иде напред, за разлику од зеца који
прави скокове, али се и одмара када осети умор.
Крајем 20-ог века водеће тржишне економије привредни раст темеље на
акумулацији капиталне опреме и померању граница технолошких могућности
производње. Зато комплекс знања има пресудан утицај за развој привредних структура.
Знање представља највећу инвестицију у свакој земљи, јер је одређујући фактор који
утиче на конкурентност.
Појам привредног раста је ужи од привредног развоја. Раст је компонента
развоја. Показатељи привредног раста представљају незаменљиве величине у
макроекономским истраживањима.
Брз или форсирани привредни раст у дугом периоду није могућ. Зато је и брз
привредни раст привреда бивших социјалистичких земаља био теоријски споран јер:
1
без увећања ефикасности употребе производних фактора у дугом року долази до наглих
привредносистемских ломова.
Убрзање привредног раста је сложен процес. Показатељи кретања стопа раста
бруто националног производа у појединим земљама у дугом временском периоду имао
је просечну стопу раста реалног бруто националног производа између 2-3%. Агнус
Мадисон, експерт за економску историју и теорију привредног раста поделио је
временски интервал од 500. године наше ере до 1920.године на четири периода:
-
пољопривреда (500-1500),
-
развијена пољопривреда (1500-1700),
-
трговачки капитализам (1720-1820) и
-
капитализам (1820-1980).
Ниво пољопривредне производње по становнику у десетовековном периоду
остао је непромењен, док је становништво у том периоду расло по стопи од 0,1%. Тек у
фази развоја капитализма догодила је квалитативна промена када је просечна стопа
раста производње по становнику износила 1,6%. Из овога се закључује да је привредни
раст дугорочан и спор процес. Зато и размишљања типа да је могуће у дугом
временском интервалу иамти континуирано високу стопу привредног раста нису
реална.
У земљама развијеног тржишта у последња два века дошло је до повећања бруто
националног производа по становнику. Нпр. у 1990.години у Јапану и Канади реални
бруто национални производ по становнику био је за око 60 пута већи у односу на ниво
из 1870.године, у САД већи за више од 50 пута, уВеликој Британији за више од 45 пута,
у Француској за више од 48 пута, у Италији 52 пута, у Немачкој за скоро 40 пута.
Значи, реална вредност производње у овим земљама у периоду од 1870.-1990.увећала се
између 40 и 60 пута. Чак и Јапан, који се наводи као пример државе изузетног
економског просперитета, има просечну стопу раста бруто националног производа по
становнику око 4%. Сједињене Америчке Државе су имале стопу од 2%, Немачка 1,9%,
Франдуска 1,7%.
Резултати Сајмона Кузнеца показују да је динамика привредног раста у времену
прве индустријске револуције значајно убрзана. У Великој Британији је то било од
1780-1820., у САД од 1810.-1860., у Немачкој од 1820.-1870. То се поклапа са процесом
развоја капитализма као водећег привредног система. У овом периоду забележен је
привредни раст праћен технолошким усавршавањем као и раст становништва. Кузнец
је приметио да се «процес прелаза на убрзани привредни раст догодио нагло, а да су
политичке и социјалне последице тог догађаја веома бурне».
Може се закључити следеће: врло мале промене у просечном расту бруто
националног производа током времена могу довести до веома различитог нивоа бруто
националног производа по становнику. Уз просечан раст од 1% годишње треба да
протекне 70 година како би се дуплирао износ дохотка по становнику. У случају да је
раст 3%, макроекономији треба 24 године да би дуплирала износ бруто националног
производа. У теорији овај приступ познат као као «
правило70
». Значи, да би
израчунали колико је година неопходно за дуплирање вредности бруто националног
производа, треба број 70 поделити са годишњом стопом раста производње. Нпр. нека је
просечна стопа привредног раста земље А-4% а земље Б-2%, и ако применимо правило
2
Динамичан привредни развој утиче на процес застаревања знања у свим
подручјима човековог деловања. Када се суштински нова развојна питања објашљавају
коришћењем застарелих приступа и знања, промашаји су вероватни. Нове теорије
привредног развоја значајно место дају технолошким теоријама, теоријама људског
капитала и неоинституционалним теоријама. Укључивање фактора технологије, знања
и економских институција у теорије привредног развоја могуће је одговорити на многа
питања недвосмислено.
Тржишни механизам је важан предуслов динамичке привредне равнотеже.
Слободног тржишта више нема. Привреде земаља са најдужом тржишном традицијом
су истовремено и државе са најзначајнијом и најефикаснијом макроекономском
регулацијом у чијој се основи налази готово савршена тржишна организованост.
3. Предмет теорије привредног раста и теорије привредног
развоја
Теорија привредног раста изучава квантитативне релације између аутпута и
утрошака, док теорија привредног развоја истражује циљеве, факторе, критеријуме,
показатење, као и стратегије развоја.
Теорија привредног раста одређује допринос чинилаца који детерминишу
дугорочни производни потенцијал неких националних економије, користећи
критеријуме као што су раст реалног бруто националног производа или националног
дохотка по становнику.
Теорија привредног раста разматра проблеме динамичке равнотеже и покушава
да одговори на питанје: на који начин обезбедити увећање реалног бруто националног
производа који одговара условима пуне запослености.
Равнотежни раст је такав раст код кога се све променљиве у систему мењају по
истој стопи. Постоји бесконачно много равнотежних путања привредног раста, при
чему је предмет не само карактеристике тих путања већ и прецизно дефинисање оне
путање по којој ће се систем кретати под датим претпоставкама.
У тржишним условима привређивања битна претпоставка привредног раста је
пуно коришћење производних фактора. Максимална стопа привредног раста се
остварује под претпоставком реалиизације највећег могућег повећања употребљених
количина производних фактора и њиховог максимално продуктивног коришћења.
Теорија привредног развоја има за циљ да на основу истраживања одређених
економских феномена креира што адекватније мере макроекономске политике. Теорија
мора сугерисати основне правце конкретизације макроекономске политике, тј. мора
прецизно дефинисати начине њеног остваривања.
Т е о р и ј е:
Аристотел је у «Етици» писао да је циљ медицинске науке здравље људи, војне
науке победа, а економске науке богатство.
4
Кејнзијанка Џоана Робинсон је приметила «да богатство може купити све облике
поштовања, али оно никада није дато бесплатно».
Меркантилисти су под економским богатством третирали злато и сребро а могли
су га остварити извозом домаће производње, физиократе – скуп добара чије је основно
својство употребна и прометна вредност.
Адам Смит (класичари) под богатством сматра количину произведених добара
једне националне привреде у времену од 1 године.
Марксисти сматрају да је привредни развој могућ једино при бржем расту
продукције средстава за производњу у односу на производњу средстава за потрошњу.
Јозеф Шумпетер (амерички економиста аустријског порекла, један од
најпознатијих теоретичара привредних циклуса и привредног развоја) сматра да
суштину привредног развоја треба тражити у различитом ангажовању постојећих
извора рада и земље, тј. у различитим комбинацијама производних фактора тј. у новим
комбинацијама или иновацијама-предузетништву.
Кејнз се залагао за већу улогу државе и њену манипулацију висином каматне
стопе, пораза и буџета у циљу одржавања стања пуне запослености.
Теорија привредног развоја је релативно млада научна дисциплина. Њен
настанак је везан за имена енглеског економисте
Роја Харода
и америчког истраживача
Евзија Домара
. Они су развили познате једнофакторске моделе раста који објашњавају
дугорочну економску равнотежу и изградњу привредне структуре која за резултат има
високу и стабилну дугорочну стопу привредног раста, полазећи од функције
производње Y=F(K,L) – (количина производње је једнака функцији капитала и рада).
Традиционални неокласичари пажњу концентришу на алокативну ефикасност,
где су централне категорије: ограниченост ресурса и неопходност њихове оптималне
алокације. Њихов приступ је економски рационалан и наглашено материјалистички,
док развојна економија подразумева далеко шири приступ проучавања: алокативна
ефикасност, продуктивна употреба ресурса, економски, друштвени, политички и
институционални фактори.
4. Најзначајније теорије развоја
Током 50-тих и 60-тих година овога века најприсутније разврставање је оно које
све теорије привредног развоја дели на:
1) неокласичне теорије,
2) радикално-марксистичке теорије и
3) теорије структурне неравнотеже.
5
Кључна етапа развоја је фаза узлета када расте један или више индустријских
сектора. Свака промена у тражњи одражава се на промене у понуди. Ниже цене
омогућавале су веће приходе, па су водећи сектори «убирали плодове» тржишта.
Водећи сектори иницирали су тражњу у секторима који су били повезани са њима, па је
резултат био стално растући обим производње.
Ростов све секторе групише у следеће три врсте:
1. сектори примарног раста – су области које су карактеристичне по
динамичним технолошким променама,
2. сектори додатог раста – оне области које су у стању да се брзо развијају због
раста пропулзивних делатности у оквиру сектора примарног раста,
3. сектори изведеног раста – су области у којима се напредује константно и
релативно скромно у поређењу са увећањем реалног националног дохотка, тј.
у поређењу са просечним растом индустријске производње.
Са становништа раста најзначајнију улогу имају примарни сектори.
Теорије стагнације – У основи ових теорија се налази међународна димензија
привредног раста и став да неразвијене земље имају одређене предности које нису биле
карактеристика развоја неразвијених привреда. Недовољно развијене земље могу у
савременим условима остварити привредни раст механизмом трансфера акумулације и
технологије из развијених земаља. Творац ове теорије је хардварски професор
Александар Гершенкрон.
Узимајући Русију за пример, Гершенкрон је истакао да релативно неразвијене
земље стичу велику предност оног момента када успеју да покрену точак привредног
просперитета.
Оне тада могу да позајмљују акумулацију и технологију, као и методе од
развијених земаља. Тако се и могу избећи одређене грешке у иницијалним фазама
развоја, а и скратити дужина трајања појединих етапа привредног раста.
Теорије уравнотеженог развоја – тврде да је привредни раст у својој бити
уравнотежен процес у коме се привреде стално крећу узлазном линијом увећања
производње и запослености. «Раст је сличан кретању корњаче која споро и стално иде
напред, а не налик кретању зеца који на махове чини велике скокове, али се одмара чим
осети умор». Најпознатији представник ове теорије је амерички лауреат Нобелове
награде за економију, амерички економиста Сајмон Кузнетц. Он је проучавао
привредну историју 13 високоразвијених земаља од 1800.-половине 20.века и сматра да
је привредни раст најприближнији моделу уравнотеженог раста. Што касније нека
земља уђе у процес развоја биће у прилици да на основу туђих знања и искуства
постигне динамичнији привредни раст.
7
