Oksidativni stres je stanje koje nastaje kada proizvodnja slobodnih radikala nadvlada sposobnost
tela da ih neutralizuje, odnosno eliminiše. Može da nastane usled manjka antioksidanasa ili obilja
slobodnih radikala. Antioksidansi su materije koje štite organizam od slobodnih radikala. Kada
za sebe vežu kiseonik, oni na taj način onesposobljavaju slobodne radikale i jačaju odbrambene
sposobnosti   tela.   Jednom   kada   se   radikal   oslobodi,   šteta   se   brzo   širi.   Slobodni   radikali   u
arterijama (obično  nastali  zbog hrane pržene  u  dubokom  ulju,  duvanskog  dima  ili  zagađenja
vazduha) menjaju strukturu lošeg holesterola, tako da on počne da uzrokuje srčane probleme.
Sunčeva svetlost udružena sa zagađenjem vazduha može da stvori slobodne radikale u oku, gde
oni oštećuju retinalne ćelije, dovodeći do katarakte ili slepila. Takođe se mogu stvoriti slobodni
radikali i u ćelijama kože, gde oštećuju DNK-ćelije, povećavajući rizik od raka kože i preranog
starenja. Slobodni radikali, tj. oksidansi, mogu uništiti bilo koju ćeliju koja im se nađe na putu.
Zato su toliko važni oni koji se bore protiv njih – antioksidansi. Oni deluju tako što vraćaju
molekulu   izgubljeni   elektron,   bez   oštećenja   drugog   molekula.   Naše   telo   stvara   mnogo
antioksidanasa, ali to, nažalost, nije dovoljno da se izbori sa svim slobodnim radikalima, tako da
antioksidanse   treba   dodatno   unositi   –   hranom   ili   dijetetskim   suplementima.   Svakako   da   je
neophodno izbegavati stanja stresa, koja mogu ugroziti naš organizam i isprovocirati stvaranje
slobodnih radikala. (2)

Povećano   stvaranje   slobodnih   radikala   i/ili   nedovoljna   antioksidativna   zaštita   dovodi   do
oksidativnog   stresa   u   ćeliji.   Produženi   i/ili   snažan   oksidativni   insult   prevazilazi   ćelijski
antioksidativni   odbrambreni   kapacitet,   dolazi   do   oštećenja   makromolekula,   gubi   se   ćelijska
funkcija, oštećuju se membrane, što sve zajedno dovodi do smrti ćelije. Stanja organizma kao što
su povećana fizička aktivnost, izloženost zagađenju čovekove okoline, pušenje itd. izazivaju
oksidativni   stres.   Oksidativni   stres,   kao   patofiziološki   mehanizam,   potvrđen   je   u   brojnim
patologijama,   trovanjima   i   starenju.   Reaktivne   kiseonične   vrste   i   reaktivne   azotove   vrste,
endogenog ili egzogenog porekla, mogu lako da napadnu sve klase biomolekula (protene, DNK,
nezasićene masne kiseline). Narušena oksido-reduktivna ravnoteža, koja posreduje povećanju
lipidne peroksidacije, promeni aktivnosti direktnih ili indirektnih antioksidativnih enzima, kao i
smanjenom sadržaju neenzimskih antioksidanasa, može biti prepoznata u presimptomatskoj fazi
brojnih  bolesti.  U tom smislu  može  biti  pokazatelj  izmenjenih  metaboličkih  i  funkcionalnih
zbivanja. U svakodnevnoj kliničko-dijagnostičkoj praksi analize parametara oksidativnog stresa
u biološkom materijalu bi trebalo da imaju svoje mesto, radi rane dijagnoze bolesti, prevencije i
unapređivanja terapije.

(3)