ТЕМА:
ОКУПАТОРСКА ПОДЈЕЛА ЈУГОСЛАВИЈЕ И УСПОСТАВЉАЊЕ
КВИНСЛИНШКИХ РЕЖИМА
2
1. ТЕРИТОРИЈАЛНА ПОДИЈЕЛА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Као водећа сила осовине, војно најјача, посебно, послије 27.марта
најзаинтересованија за брз напад на Краљевину Југославију ― Њемачка је давала
иницијативу за њену диобу и државно уништење. Општа Хитлерова одлука да се
Југославија војно и државно разбије, позната као Генерални план, разрађена је у
интерном нацрту о организацији управе на југословенском подручју 6.априла у
органима Трећег Рајха. Нова Хитлерова директива, под називом Привремене смјернице
за подијелу Југославије, од 12.априла 1941, коју је потписао фелдмаршал Вилхелм фон
Кајтер, такође је откривала одлучујућу улогу Њемачке у тој диоби. Смернице су
предвиђале да се Горејска, Доња Штајерска и словеначки дио Корушке прикључе
Трећем Рајху, да Бачка, Барања и Прекомурје припадну Мађарској, да Банат, подручје
рудника Бора с околином и Стара Србија потпадну под њемачку војну управу, да се
Македонија припоји Бугарској и да Хрватска постане независна држава. Политичко
уобличавање Босне и Црне Горе препуштено је Италији. Водећа улога Њемачке у
дефинитивном политичком и економском уређивању освојене територије и
одлучивању о њеној судбини у оквирима „новог поретка“ поновноп је потврђена у Бечу
21―22. Априла 1941, приликом разговора Јоахима фон Рибентропа и Галеаца Ћана.
Окупатори су поразили Краљевину Југославију, раскомадали државну територију,
разбили постојећи систем власти, интегришући у стастав окупационог апарата дио
установа и организација које су са њиховог становишта биле примјенљиве. Тежили су
приликом подјеле да заведе њено становништво како би трајно спријечили обнову
војно поражене државе. Поред фаворизовања, односно дискриминације одређених
националних и етничких група, уништењу Југославије за вјечита времена требало је да
послужи и економска политика . Југославија је издјељена на десет јединица које нису
образовале цјелину, иако су стекле различити статус. НДХ је одузета Далмација, док су
Македонију дијелили Бугари и Италијани, односно њихови штићеници, албанскли
квинслинзи, носиоци концепције велике Албаније. Подијељене области биле су међу
собом изоловане или слабо повезане, због непријатељства квинслишких група или
многобројних граница, највећим дијелом неспособне за економски живот. Квинслишке
групе у просторно одјељеним областима добијале су разнолики политички положај и
правни режим. Подијела је вршена у знаку потпиривања и развијања шовинизма изеђу
народа и народних група које су дотле живјеле у Југославији.Извршена је систематички
и са намјером да се неки од народа нађу у што неповољнијем положају. Србија је била
једина под војном управом, оптерећена ратним контрибуцијама и штешњена са свих
страна непријатељским државама и режимима. Њемачка је фактички имала најјачи
положај на Балкану, али је Италија више него загазила у његов западни дио. Италија је
допирала надомак Вардара и Скопља. Од Косова и Метохије Италија је вршила
притисак према Бугарској и Србији. Форсирајући стварање Влике Албаније , Мусолини
је обећао Албанцима да ће квинслишку државу проширити предјелима Косова и
Чуморје у Грчкој. Италија је разјаривала код српских кругова постојеће страсти на
Призрен, као на „ српски Цариград“ , а на Кособво као на кољевку српске државе и
средиште старих културно историјских знаменитости. Држећи Црну Гору, она је
3
контролисала стратегијски значајну Боку Которску, анексирајући је у састав Царства.
На Далмацију је истицала „право“ по основу етничких разлога, иако Италијана није ни
било у овој области, а то су знали и Њемци.
2. ПОЛИТИКА У ОКУПИРАНИМ ЗЕМЉАМА
Њемачка политика у окупираним земљама Европе прихватала је фашистичке
покрете и организације као превратничке снаге у служби њемачке политике,
идеолошки истовјетне и блиске.
Приликом диобе Југославије Њемци су очигледно давали првенство својим војно-
економским интересима. Њемачка стратегија огледала се у настојању да задржи
најважније саобраћајне и војне тачке, с обзиром на позадину будућег њемачко-
совјетског фронта, залеђе Медитерана и рат у сјеверној Африци Југославије је, и прије
рата, у њемачким економским анализама третирана као земља богата природним
богаствима чија је експлатација у новим условима требала да буде максимална.
Вођство Трећег Рајха настојало је да задовољи своје инферирне пријатеље, али и да не
угрози властите виталне војне и привредне интересе, међу којима одржавање дунавске
пловидбе и саобраћаја моравском долином, важном за везе с Грчком и Медитераном, а
преко Бугарске с Малом Азијом и Блиским истоком. Налазћи се пред остваривањем
плана „Барбароса“, Хитлер је у југословенском простору желио мир и ред.
Заробљавањем главне југословенске војске, заједно са командним кадром, и њеним
одвођењем у њемачке логоре као да су Хитлерове тежње биле остварене. За сваки
случај, капитулационим актом ипак је предвиђено да ће се са сваким оним ко узме
учешће у акцијама против окупатора поступити као са „слободним стријелцима“.
Планови о окупацији и диоби територије Краљевине Југославије показали су да
првобитна идеја о стављању Србије („старе Србије, без Македоније) под војни режим
није окончана, и тако свиједочи о њемачкој досљедности у настојању да на том
простору заведе војну власт, а то ће бити јединствен случај у окупираној Југославији; у
њемачким очима, Срби су били водећа снага у стварању југословенске држабе, њеном
одржавању, и акцији њених војних и политичкиих чинилаца 27. марта.
Приликом „ парцелисања“ југословенске држабне територије у Бечу, Рибентроп је
22. априла 1941. означио као главни циљ новог уређења на Балкану спречавање,
заувјек, понављање „издаје“ какву је Србија починила послије приступања Југославије
Протоколу Трајног пакта 25. марта 1941. Њемачка је у спровођењу такве окупационе
политике могла да рачуна на подршку савезница које су узеле учешћа у рату против
Југославије. У Европи није било ниједне окуприране државе којој је Хитлер намјенио
такву судбин као Југославији.
Њемачко окупационо подручје је обухватало површину од 128.000 km² са око 10
милиона становника, италијанско преко 80.000 km² sa 4 miliona stanovnika, bugarsko
28.230 km² и 1.260.000 становника и мађарско 11.600 km² и 1.145.000 становника.
5
разлозима мађарске војне акције против Југославије. Криштофи је посетио Андреја
Вишинског саопштавајући му да мађарска влада не може скрштених руку гледати
распадање Југославије, те је издала наређење војсци да поседне „јужне територије које
су историјски припадале Мађарској и које су Срби 1918. окупирали без борбе, и према
одлуци Тријанонског мира дати Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца". Совјетска
влада није одобравала ову акцију Мађарске (која је оставила на совјетску владу
„посебно лош утисак"), тим прије што се Мађарска са Југославијом граничила а
војнички ју је напала иако је са њом само четири месеца раније потписала уговор о
вечном пријатељству.
Министарски савјет Хортијеве Мађарске је 15. априла 1941, полазећи од
Хитлерових обећања („Можете узети колико хоћете") и „хиљадугодишњих граница",
тражио територију Баната и Међумурје („Све дотле док се не споразумијемо са
Хрватима, претендујемо на ову територију"), при чему се мислило на преговоре
са„хрватском владом" о пролазном путу према мору (правцем Ђекењеш—Загреб—
Ријека) као и о коришћењу слободне луке на Јадрану. Немци су обећавали Банат
Мађарској, али су од тога одустали суочени са опасношћу избијања мађарско-
румунског сукоба, уколико би мађарска војска покушала да окупира ову област.
Поседање Баната Немцима је одговарало и због надзора ове области као житнице у
Банату, планова да се образује швапска држава, обезбеђивања контроле пловидбе
Дунавом. До стварања швапске државе (Донауланда) није дошло, јер је Хитлер одлагао
тај план за време после рата. Постојао је и план да се Београд прогласи за немачки град
и тврђаву Рајха која би била брана од „азијских и словенских народа". Ови планови
рађени су с позивом на искуство принца Ојгена (војводе Еугена Савојског) који је
уочио важност Београда и од њега хтио да направи „ хазбуршку царску тврђаву" и
насели га Немцима, чиме би се „Срби одбили од Дунава и Београда".
Мађарска је остваривала „суверенство" над запосједнутим територијама које нису
никада биле признате као добровољно отуђене. Опозициони посланик у Парламенту
Ендри Бајчи Жилински је писао 21. априла 1941. председнику владе против „прљавог
антисрпског тона". Истицао је да овакав степен мржње Мађари нису испољавали чак ни
у првом рату. Осуђивао је пјевање преко радија „одвратне ратно-хушкачке приземне
пјесме"
Стани, стани, пасја Србијо,
која је 1914. била песма „будимпештанског
шљама" а не „поштених војника", јер смо ми научили да цјенимо и поштујемо храброг
српског непријатеља, који нас је у свему достојан". Жилински је иступао као либерални
политичар против пронемачке политике мађарске владе све док га њилаши нису убили
децембра 1944. године. Бранећи Србе, иступао је против кратковидне политике „око за
око, зуб за зуб", сматрајући да треба супериорношћу показати „да смо бољи од њих",
али радећи на поновном зближавању два народа толико упућена један на другог. С
уласком Немаца у Поморавље и Македонију почели су пробугарски елементи да
образују „националне комитете" за дочек Бугара. Централни акциони бугарски комитет
створен је у Скопљу са циљем да обезбеди „ред- и мир" и прикључење Бугарској.
Анексијом Македоније донет је Закон о држављанству који свим Македонцима
признаје бугарско држављанство. Срби су протјерани из Македоније или одведени у
6
Македоније и Јегејског мора. За гоњење противника Бугари су организовали тзв.
контрачете које су кружиле по унутрашњости окупиране територије, прогонећи и
тероришући све могућне противнике.
3.2 Противуречност између квинслишких режима
Други вид противуречности интереса манифестовао се у односима између
квислиншких режима успостављених од окупатора: усташа и српске владе Милана
Недића, црногорских сепаратиста и протагониста Велике Албаније, усташа и
муслиманских аутономиста, њемачке и италијанске фракције усташа, четника и
недићеваца,усташа и четника, фолксдојчера и усташа у Срему.
3.3 Противуречност интереса појединих окупационих сила и
квинслишких режима
Противуречност интереса се, најзад, одражавала и у односима појединих
окупационих сила и квислиншких режима: усташа и Италијана, Бугара и Недића,
Италијана и дела црногорских сепаратиста који су претендовали на Санџак, Метохију и
источну Херцеговину. Око Санџака сукобљавали су се, поред њемачких и италијанских
интереси НДХ и Велике Албаније, а на Косову Њемаца и Италијана, Бугара и
Италијана, Велике Албаније и црногорских сепаратиста, албанских и српских
квислинга. Ова противуречност интереса — заоштравана искључивошћу, међусобном
нетрпељивошћу, а ублажавана њемачком арбитражом — која је давала предност
режимима и личностима најдосљеднијим у спровођењу немачке политике — имала је
за последицу неотклоњиве пукотине у окупационом систему. Немачком и бугарском
окупацијом (врањског и пиротског округа) Србија је 1941. сведена на границе уже од
оних пре балканских ратова. Због поменутих претензија Румуније и Мађарске на Банат,
као и јаке њемачке народносне групе у њему, Њемци су га задржали у саставу Србије,
али као посебну управну јединицу с подбаном у Петровграду. Све мање се помињао
првобитни план о оснивању „Донауланда" обнављањем идеје из времена војводе
Еугена Савојског о држави подунавских Шваба, која би господарила Дунавом и
представљала „капију Беча".
Хрватска је с Босном и Херцеговином ушла у састав Независне Државе Хрватске
— без Далмације, предате Италији римским уговорима маја 1941, сем обале од Сплита
до испод Дубровника, острва Хвара и Брача, Хрватског приморја и дјела Горског
котара, те Међумурја, припојеног Мађарској, што је од првог дана уносило
незадовољство у усташко-италијанске и усташко-мађарске односе. Независна Држава
Хрватска показала је тежњу за ширењем у правцу дјела Санџака који се граничио с
Босном, а на другој страни рано истакла захтјев да добије Срем, који су јој Немци
предали тек октобра 1941, задржавајући привилегован положај за своју народносну
групу. Бачка, Барања и Међумурје, са словеначким Прекомурјем, нашли су се у саставу
Мађарске и били формално анектирани децембра 1941. Словенија је подељена између
Немачке, Италије и Мађарске. Још у Генералном плану од 6. априла предвиђено је да се
8
4. ОРГАНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ И СТВАРАЊЕ
КВИНСЛИШКИХ ГРУПА
Успостављајући окупациони систем, нове државе и режиме, окупатори су се
ослањали на снаге које су и прије рата биле носиоци сепаратизма, подјеле Југославије и
фашистичке идеологије — прије свега на усташе и њемачку мањину, као и на друге
националне мањине, угњетаване и обесправљене у Краљевини. Припадници њемачке
мањине су се 1941. декларисали као њемачки држављани. Међу до јуче национално
незадовољним народима и мањинама јавиле су се илузије о националном ослобођењу.
Србија је чинила цијелину с Банатом, у коме је власт припадала фолксдојчерима,
источним Сремом до његовог припајања НДХ у јесен 1941. који је Павелић почео
колонизовати намеравајући да од њега створи „житницу" Хрватске, и округом Косовска
Митровица са срезовима лапским, читрнским и звечанским, под њемачким и албанским
надзором, под војним заповедником Србије.
Током рата Њемци нису показивали намјеру да задрже Србију као дио Трећег
Рајха, сводећи окупацију на извлачење максималних привредних користи. Управа се
могла поделити на политичко-административну, привредну и контролну. Војни
заповедник Србије био је највиша власт у окупираној Србији. Земља је била подељена
на фелдкомандантуре, крајскомандантуре у окружним мјестима и ортскомандантуре
успостављене у свим већим мјестима. Поред војног заповедника Србије постојао је
засебан штаб за административну и политичку управу Србије. Маршал Геринг је за
свог генералног опуномоћеника за привреду у Србији поставио Франца Нојхаузена.
Учвршћивању окупационог система доприносиле су и војне и политичке личности
Краљевине Југославије које су одраније испољавале проњемачка осећања, под утиском
њемачких побједа 1939—1941, уверене у коначну побједу Хитлеровог новог поретка.
Обнављањем дунавске, дринске и моравске бановине стари апарат власти је укључен у
окупаторско- квислиншку управу.
Србија није имала статус вазалне државе, нити је била међународно призната.
Српска административна управа постављена је интерном одлуком војног заповедника
Хелмута Ферстера. Аћимовићеву „владу" народ је примио као типичну вазалну
творевину. Српски квислинзи су узалудно уверавали народ да су му највећи пријатељи
Њемци. Аћимовићев Меморандум из јуна 1941. упућен немачком заповеднику генералу
Шредеру показује до којег степена квислинзи нису схватали своју подређену улогу,
тражећи бољи положај за Србију у оквиру „новог поретка", прије свега обједињавање
српских територија и становништва у оквиру шире Србије, под њемачким
покровитељством (Косова и Скопља, Црне Горе, дела Санџака и Хрватске, Босне), као
вјековног етнографског подручја српског народа. Касније је слично покушавао и
Недић, налазећи да би тиме осигурао заштиту Срба, обезбедио повољнији положај у
Хитлеровој „Новој Европи" и створио противтежу другим вазалним режимима
италијанског и немачког фашизма — великоалбанском и НДХ, према Бугарској и
Мађарској.
9
Међу квислиншким групама испољавао се несклад политичких погледа, нарочито
међу онима које су биле састављене од припадника различитих нација и вјера, јер се
међу њима развијао ривалитет. Вође су раздвајале личне амбиције и мржња. Познати су
разлаз Павелића и Славка Кватерника 1942, Секуле Дрљевића и дјела црногорских
сепаратиста 1941, нетрпељивост између Драже Михаиловића и Љотића. Јавне или
притајене сукобе подстицали су и представници немачких и других војних, страначких
и политичких служби, или су их пак смиривали, зависно од интереса окупатора, који су
се и међу собом конфронтирали када се радило о престижу једне службе над другом.
5. ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА НА ОКУПИРАНИМ И
АНЕКТИРАНИМ ТЕРИТОРИЈАМА
Немци, Италијани, Бугари и Мађари спроводили су денационализацију српског,
словеначког, македонског и хрватског живља на окупираним и анектираним
територијама. На овим другима примењивано је законодавство држава које су извеле
припајање.У љубљанској покрајини заведен је италијански режим. Рад Матице српске
је суспендован, а имања Српске патријаршије и српскихН манастира стављена под
секвестар. Срби су у муниципалним већима били представљени тек симболично, а у
Представничком дому Мађарског парламента заступљени једним послаником —
Миланом „Лажи" Поповићем. Српска презимена су мађаризована. На окупираним
подручјима ширили су се огранци мађарских партија. Бугари, који су у Македонији
заменили немачке трупе, забранили су употребу македонског имена, језика и натписа у
службеној комуникацији и довели своје чиновнике и свештенике. Македонска младеж
уписивана је у разне бугарске полувојне, фашистичке и националистичке омладинске
организације. Бугарска православна црква ставила се у службу бугарског окупатора.
Колонисти и српско становништво досељени у Македонију после 1918. исељавани су и
имовина им је одузимана. За званичне језике у западној Македонији проглашени су
италијански и албански.
Фашистичка партија Албаније (ФПА) окупљала је албанску и турску омладину,
развијајући националну мржњу према Македонцима. Бугарска експанзија на територији
Србије образлагана је тиме што је Морава наводно бугарска река. Српско
становништво проферивано је из НДХ, с Косова и Метохије. До краја рата у Србију је,
према подацима Недићевог Комесаријата за избеглице, дошло око 240.000 Срба (и
Словенаца) избеглих или принудно исељених из других крајева Југославије, мада
најновија истраживања повећавају њихов број на 400.000. Прихватањем избеглица,
Недић је стварао мит о себи као спасиоцу и оцу Срба, искоришћавајући протерано
становништво за манипулацијеу оквирима политике служења окупатору, и на тај начин
злоупотребљавајући чињеницу што је оно, стицајем ратних околности, принуђено да
напусти своја пребивалишта.
11
6. БИСКУПСКА КОНФЕРЕНЦИЈА
Под ударом усташа нашла се и српска православна црква у НДХ са својим
свештенством, које је убијано или протеривано. Она је тешко доживела слом
Краљевине Југославије. Њено свештенство није било изложено само прогонима у НДХ,
већ и на подручјима која су била анектирана од Бугара и Мађара, док су Немци
интернирали патријарха Гаврила Дожића.
Римокатоличка црква у НДХ уклонила је 1941. параван центра духовног окупљања
католика и прихватила усташки поредак. Као моћна материјална, идеолошка и духовна
снага, она је преко своје хијерархије, с надбискупом Алојзијем Степинцем на челу,
давала легалност усташкој власти. Поистовећујући католичанство с хрватством,
епископат римокатоличке цркве је подстицао текућу националну конфронтацију. Поред
учествовања у конверзији православаца, он није хтео да зна ни за прогоне представника
српске православне цркве у НДХ, прелазећи чак и преко изгнанства 360 свештеника из
дела Словеније анектираног Трећем Рајху.
Бискупска конференција римокатоличког епископата заузела се за примену
усташког законодавства о прекрштавању на основама канонског права, тј. за
добровољно прелажење из православне вере у римокатоличку, али сем ове формалне
ограде, у суштини безначајне с обзиром на карактер закона НДХ и смисао
прекрштавања, није ставила никакав приговор овом духовном геноциду. Мењању вере
да би се спасио живот. Римокатоличка црква није реаговала ни против убијања или
депортације Јевреја и Цигана Усташким покољима супроставиће се немачки окупатори
када буду схватили да погроми утичу на распламсавање устанка и јачање
самоодбрамбеног става Срба, захтевајући да усташе воде политику тзв. пацификације и
обуставе масовна убиства.
12
7. ДОНОШЕЊЕ МУСЛИМАНСКИХ РЕЗОЛУЦИЈА
Један број виђенијих Муслимана осудио је у резолуцијама после избијања устанка
усташко оргијање и заложио се за мир и верску толеранцију, настојећи да скине
одговорност са себе, без намере да прекине сарадњу с усташама. Све више им је
постајало јасно да је муслимански идентитет био доведен у питање њиховим
проглашавањем за Хрвате, а индивидуалност Босне и Херцеговине оспорена новом
усташком административном поделом. Доношење муслиманских резолуција (Ел-
Хидаје, Бањалучке, Мостарске, Тузланске, Приједорске и других) вид:је реакције на то
да се злочини припишу искључиво Муслиманима, услед чега они одбацују од себе
одговорност, настојећи да спрече освету у будућности. Анализа појединих резолуција
свакако показује да су иза ње стајали напреднији доносиоци, али оне већином нису
изражавале отпор Муслимана усташама, будући да су настављали и даље да им служе,
већ вид одбране да усташе и католички клер не преваљују злочине над Србима
искључиво на њихова плећа. Резолуција Муслиманског народног одбора из Сарајева од
1. децембра 1941. оштро је напала носиоце усташке власти као „друштвени олош",
„харангиран" од „питомаца са Јанка-Пусте", одбацујући као лицемерство грађење у
Загребу највеће џамије на Балкану. Усташе су подржавали и политичари из
Југословенске муслиманске организације (ЈМО). У Хрватском сабору нашло се
почетком 1942. Године 11 представника Југословенске муслиманске организације.
Истребљење Срба у НДХ осећали су сами Немци као безумну и штетну политику, с
обзиром на националну структуру ове марионетске државе. НДХ је започињала живот,
као што истичу немачки посматрачи, у знаку „уништавања саме себе". На територији
НДХ, с Босном и Херцеговином, Срба је било 1 милион 847 хиљада или 30,56%, Хрвата
3 милиона и 69 хиљада или 50,78%, Муслимана 717 хиљада или 11,86%, а осталих са
фолксдојчерима 410 хиљада или 6,80%. Против Срба био је усмерен законски декрет од
17. априла 1941. „За заштиту народа и државе", чиме је практично у НДХ уведено
ванредно стање. Замењивàна су имена градова и села која су у наслову носила српску
ознаку, личности из српске или југословенске историје, па и она везана за владику и
песника Рада Петровића Његоша. Српска православна црква је постала жртва усташког
терора, а њене установе пљачкане. Пљачком Јевреја и Срба стварао се један слој
привилегованих првака покрета и извршилаца, слој људи који се преко ноћи обогатио.
Пљачкане ствари су формално предаване „усташкој ризници", али су добрим делом и
приватно развлачене и присвајане. Многи свештеници, међу којима и владике,
побијени су или принудно исељени преко Дрине и Саве, у Србију.
НДХ је требало да постане снажна католичка балканска држава. Део клерофашиста
је заговарао васкрснуће „свете Хрватске", која има „мачем и покрштавањем да шири
славу Бога и католичке хрватске нације". Закон о прелазу једне вјере на другу, донет 3.
маја 1941. предвиђао је да дозволу прелаза дају месне власти, али се ова одобрења нису
смела давати Србима — учитељима, свештеницима, трговцима, богатим занатлијама,
имућним сељацима и интелигенцији уопште.
ЗАКЉУЧАК
Квислиншки режими у Југославији, успостављени под окупаторским
покровитељством, имали су од самог почетка уску основу, која се даље сужавала у
сразмјери с нестајањем илузија да су окупатори носиоци националног ослобођења.
Усташка власт је почивала на тероризму, полазећи од расистичких националних
представа и теза о стварању чисте хрватске државе после „усташке револуције" од 10.
априла 1941.
Систему окупатора одговарали су органи власти Краљевине Југославије због
њихове отуђености од народа, бирократског централизма и грађанске суштине, па су
зато бановине, општине, среска начелства, финансијске постаје, пореске управе, службе
катастра, полиција и
жандармерија укључени у састав окупаторског и квислиншког
апарата. Ова власт је ипак имала помоћни карактер, јер су одлучујућу ријеч водили
окупаторске команде,обавештајни центри, политички саветници и стручњаци за
привредну експлоатацију. Стваране су и нове административне, политичке,
полицијске и војне установе. Усташе су основале домобранство, у Србији су
организовани Српска државна стража и Српски добровољачки корпус Димитрија
Љотића; у Црној Гори устројени су августа 1941. „крилаши" (назив за стару црногорску
жандармерију).
ЛИТЕРАТУРА :
1.
Бранко Претрановић, Историја Југославије 1918-1988, Књига II,
Народноослободилачки рат и револуција 1941-1945, Београд.
2.
Станковић Ћ, Никола Пашић – савезници и стварање Југославије, Зајечар 1995.
3.
Бузаџић Милован, Сецесија бивших ј југослобенских република у свјетлости
Устабног суда Југославије, Београд 1994.
