ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА
УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ
ОМИЉЕНЕ АКТИВНОСТИДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА
(Завршни рад)
МенторКандидат
Проф. др Живорад МАРКОВИЋ АнђелкаАТАНАЦКОВИЋ64/12 ПВ
Јагодина,децембар 2015.
САДРЖАЈ
1. УВОД......................................................................................................................................3
1.1.Развој физичког васпитања у предшколским установама
..................................4
1.2.Карактеристике предшколског узраста
..................................................................9
1.2.1. Карактеристике психомоторног развоја детета
млађег предшколског узраста
........................................................................11
1.2.2. Карактеристике психомоторног развоја детета средњег
предшколског узраста
.....................................................................................11
1.2.3. Карактеристике психомоторног развоја детета
старијег предшколског узраста
.....................................................................12
2. ТЕОРИЈСКИ ОКВИР РАДА..............................................................................................13
2.1.Досадашња истраживања
.........................................................................................13
2.2.Дефиниција основних појмова
................................................................................18
2.2.1.
Физичко
васпитање
...........................................................................................18
2.2.1.1. Циљ и значај физичког васпитања деце у предшколским
установама..................................................................................................20
2.2.1.2. Задаци физичког васпитања деце у предшколским
установама...................................................................................................21
2.2.2. Слободно време................................
..................................................................28
2.2.2.1. Појам слободног времена..........................................................................29
2.2.2.2. Ван наставне активности..........................................................................30
2.2.2.3. Образовање и слободно време
.
.................................................................31
3. ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ ИСТРАЖИВАЊА...........................................................34
4. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА..............................................................................35
4.1.Ток и поступци истраживања
..................................................................................35
4.2.Узорак испитаника
....................................................................................................35
4.3.Статистички облици података
................................................................................35
5. ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ИСТРАЖИВАЊА..........................................................................36
6. ТЕОРИЈСКИ И ПРАКТИЧНИ ЗНАЧАЈ РАДА...............................................................46
7. ЗАКЉУЧИ............................................................................................................................48
Резиме...................................................................................................................................50
Summary...............................................................................................................................51
Прилог..................................................................................................................................52
Литература...........................................................................................................................54
Открића о великим развојним потенцијалима предшколског детињства су
учинила да је институционално васпитање и образовање деце раних узраста постало
саставни део система васпитања и образовања. У њему, савремена предшколска
установа има задатак да деци обезбеди повољну друштвену и материјалну средину са
свим потребама, условима и подстицајима за развој богатих, разноврсних и
осмишљених активности, којима она могу да се предано баве користећи своје укупне
потенцијале за развој способности.
Предшколско детињство је најбурнији период развоја и сваки од узраста у
оквиру овог детињства има своје специфичности. Вођење рачуна о овим
специфичностима, као и индивидуалним карактеристикама сваког детета, услов је
успешног васпитно-образовног рада.
Спроходавањемсекоддецејављајупрвефизичкеактивностиувидуигре,
којеблаготворноделујунацелокупан
психомоторни
развој
детета.
Првеорганизованефизичкеактивностиодвијајусеукључењемдецеуодговарајућеваспитнег
рупепривртићима.
Увртићимајеиисхранаподконтроломстручњаканутриционисте.
Поласкомдететаушколустичусеусловизаупражњавањеозбиљнијихфизичкихактивности,
кададецадостижуфизичкузрелост.
Физичко васпитање предшколске деце јесте први корак ка општем развоју
здравог васпитања човека. Такво васпитање има, уосталом, многе задатке и служи се
разним средствима. Код остваривања ових задатака у раду с предшколском децом, у
избору средстава и метода физичког васпитања, потребно је водити бригу о
карактеристичним особинама деце на том узрасту. У животу детета предшколског доба
врло важну улогу има кретање. Дете има неодољиву потребу за кретањем. Оно жели да
по цео дан трчи, скаче и игра се. На тај начин боље упознаје средину у којој се налази.
Акцијом и игром дете показује своја осећања, утиске и своје животно искуство.
Кретањем се развија његова снага и јача његово здравље.
1.1.Развој физичког васпитања у предшколским установама
Размишљања која следе о физичком васпитању усмерена су у циљу схватања
значаја физичкг васпитања која су му придавана на свим континентима, као и у свим
друштвено- политичким уређењима и свим епохама развоја људске цивилизације.
Јединствени циљ физичког васпитања одавнина био је - имати здраву омладину, све то
ради здравог потомства и способности да се воде освајачки или одбрамбени ратови
(Марковић, 2009, 10).
У првобитној људској заједници физичко васпитање имало је бескласни
карактер. Физичко васпитање било је једнако за сву децу и у почетку одвијало се уз рад,
у свакодневном животу. То се одигравало преношењем искуства одраслих на млађе
којима су се решавали витални животни проблеми - обезбеђивање хране, одбрана од
непријатеља и слично.
Циљ таквог физичког васпитање и образовања било је стицање одређених знања,
вештина, способности и умећа која су била везана са појединим облицима физичких
активности. Те активности биле су: савладавање трчања, пливања, пењања, скакања,
бацања, борбе тј, да буду способни да се боре са природом, животињама или
припрадницима другог племена. Тиме су се обезбеђивале основне животне потребе
како за појединца тако и за чланове заједнице.
По Илићу и Мијатовићевој (2006) првобитне трагове физичке културе у
робовалсничком друштвеном покрету среће се на подручју древне Месопотамије. На
овом подручју живели су Сумери, Асирци, Вавилонци и Персијанци. У Персијидечаке
од 7 - 16 година васпитавали су свештеници. Они су их учили верским обредима и
одређеним физичким вежбама у циљу развијања смелости, отпорности, храбрости,
издржљивости, снаге и брзине - све су то биле особине које су биле потребне да би
дечак постао добар ловац и ратник (Марковић, 2009).
Слична ситуација била је и у Египту, Кини, Индији и Јапану. У Кини на пример
у књизи „Кунг - фу“ која је написана 2698. године пре нове ере, систематизоване су
вежбе здравствене гимнастике, масаже као и ритуалног плеса и ратничких игара.
На Криту, посебно у Микени, облици вежбања деце владајуће класе имали су
ратничка обележја и састојала су се од разних облика вежба са и без оружја, вожњи
бојних кола, јахања, лова и сличних активности.
Физичко васпитање у Спарти имало је војнички карактер. Циљ је у Сапрти био
постизање што боље физичке спремности будућег ратника.
У Атини је физичко васпитање било део једног ширег општег васпитања младих
у оквиру кога је било садржано културно и политичко образовање.
Најзначајнији облици физичког вежбања у Атини били су: трчање, скакање,
бацање копља, бацање диска, песничење, рвање, пентатлон, панкратион, дизање терета,
игре - сферистика, стрељаштво, плес - играње, пливање, трке колима и лов. Једна од
најзначајнијих појава у физичкој култури античке Грчке свакако су
Олимпијске игре
за
-
енглески систем спорта,
-
француски гимнастички систем (1910. термин гимнастика замењује се новим
термином физичко васпитање) и
-
чешки (соколски или Тришов) систем гимнастике.
У кнежевини Србији настава гимнастике (физичког васпитања) уведена је у
основне школе званичним расписом (Актом) министра Просвете од 10.12.1868. године.
Упуство за овај распис представља Први наставни програм физичког васпитања за
основне школе. У читељске школе настава гимнастике уводи се у све три године, у
првој години чак са четири часа недељно, оцењујући да је познавање овог предмета од
стране учитења, неопходан услов за његову успешну реализацију (Марковић, 2009, 12).
Петар Предраговић, први учитељ гимнастике у Гимназији и Учитељској школи у
Крагујевцу, написао је и први приручник -
Кратка упуства за предавање гимнастике у
основним школама
, чије је штампање у 1000 примерака које је одобрило Министарство
просвете 1873. године.
Наставним планом из 1883. године одређено је да се настава гиманстике
реализује у основним школама, у сваком разреду, по два часа недељно. Нови наставни
програм за ниже разреде донет је 1891. године, овај програм изоставља војно вежбање,
и уводи нове наставне садржаје: пливање и излете, значајно место и даље су заузимале
дечије игре.
Почетком XX века овај наставни предмет назван је само именом „дечије игре“.
Министар просвете 1905. године, у посебном распису, од школских власти захтева да се
однос према овом наставном предмету промени и свој захтев (Илић, 2006), завршава
речима: „Овако од сада несме и неће бити. У основним школама нема главних и
споредних предемта. Сви су они важни, па зато се свима и мора обратити појединачна
пажња“.
Физичко васпитање у средњим школама се у овом периоду мењало, јер је његово
увођење у школе најпре започело као необавезно физичко вежбање ученика, да би у
каснијем периоду постао обавезни наставни предмет са одређеним бројем часова, који
су утврђени наставним планом и програмом и школованим наставницима гимнастике.
Министарство просвете 1908. године отворило је у Београду Гимнастичку школу
која је служила за образовање наставнике гимнастике. Стева Тодоровић је крајем XIX и
почетком XX века, радећи на многим подручјима физичке културе, био најзначајнија
