RUDARSKO GEOLOŠKO GRAĐEVINSKI FAKULTET
TUZLA
SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA RIZIK OD OPASNIH MATERIJA
TEMA:
OPASNOSTI I ŠTETNOSTI NA RADNOM MJESTU I U RADNOJ OKOLINI
Student: Mentor:
xxxxxxxxxx Dr.sc. xxxxxxxxxxxxxx, vanr. prof.
Tuzla, novembar 2019. Godina
SADRŽAJ
1. Uvod
2. Teoreski dio
2.1. Opasne matrije
2.2. Industrijski opasan otpad
2.3. Saobraćaj i autotransport opasnih materija
2.4. Mjere zaštite
2.5.
Pravne mjere
2.6. Fizičke mjere
2.7.
Fizičko-hemijske
2.8.
Hemijske
2.9.
Biološke
3. Zaključak
4. Literatura
2. TEORESKI DIO
2.1. Opasne matrije
Kao što stara vojna taktika sugeriše da, da bi se pobijedio neprijatelj, isti se prethodno mora
upoznati tako ćemo i mi na samom početku definisati opasne materije. Opasne materije su
hemijske i druge materije koje imaju štetne i opasne karakteristike. Jednostavno rečeno, u
opasne materije možemo ubrojati teške metale(industrijski opasni otpad), zapaljive tečnosti
(goriva) i eksplozive, nuklearni, medicinski otpad, rastvore kiselina, baza i soli, organska
jedinjenja i njihove homologe i iks drugih molekularnih kompeksa. Ovo komponente su ili
ekplozivne ili zapaljive, ili oksidirajuće ili korozivne, gadne, otrovne, zarazne, kancerogene,
radioaktivne, .... Opasne materije moraju biti propisno obilježene kako bi bilo jasno na koji
način djeluju, a to se mora uraditi na što prostiji ali uočljiviji način. Upravo se to postiže
simbolima koji odgovaraju svakoj opasnoj materiji, posebno (sl. 1).
toksičn
o
eksplo
zivno
Iritiraj
uće
štetno
oksiduj
uća
sredstv
a
zapalji
va
sredstv
a
štetno
po
životnu
okolin
u
korozi
vno
Slika 1
: Oznake hemijskih opasnosti
Ove oznake prate i uputi o tome šta raditi, ako se dođe u kontakt sa kontaminentom, i savjeti
za odlazak ljekaru, a najbolje je ne koristiti hemikalije koje imaju ovakve simbole ako nismo
sigurni kako sa njima treba postupati na pravilan način. Kakve god da bile opasne materije u
domaćinstvima, ipak su one praktično zanemarljive u odnosu na materije nosioce opasnosti iz
industrijskih postrojenja. Koliko god industrija bila korisna, ona često biva mnogo više
degradirajuća, nego progresivna. Ne mora tako biti, jer postoje brojne regenerativne i
reciklažne tehnologije za transformaciju opasnih materija u korisne fabrikate.
2.2. Industrijski opasan otpad
Najveći producent opasnih materija je svakako industrija sa svojim opasnim otpadom. Kao
(nus)produkt iz neke industrije može izaći radioaktivni otpad, zapaljivi i otrovan talog (mulj),
ali najčešće je to metalna šljaka ,,zasićena’’ toksičnim, teškim metalima. Šta su tačno teški
metali? Teški metali su oni metali sa gustinom većom od 5 g/cm3 Al), a većinom su to metali
iza gvožđa (Fe), u periodnom sistemu hemijskih elemenata. Rastućim nizom to su: Cr (hrom),
Co (kobalt), Ni (nikal), Cu (bakar), Zn (cink), As (arsen), Mo (molibden), Cd (kadmijum), Hg
(živa), Pb (olovo), .... Neki su od njih šta više biogeni oligoelementi (mikrokomponente), ali
to samo znači da su esencijalni samo pri niskim koncentracijama, dok pri višim izazivaju
toksikoze (biljaka, životinja i ljudi). Da stvar bude znatno gora, ove opasne metale redovno
prate i drugi štetni elementi (mangan, berilijum, fluor, magnezijum, titan, silicijum, hlor, ...).
Generalno teški metali a i ostale opasne materije, u okviru industrije, mogu nastati na dva
načina. Prvi je kroz nastajanje opasnog otpada koji je konsekvenca prečišćavanja otpadnih
voda i/ili gasova, a drugi putem opasnog otpada koji nastaje prilikom tehnoloških procesa
proizvodnje. U mnogim industrijama je neminovno nastajanje opasnog otpada, ali ono što se
ne mora prepustiti slučaju jesu mjere zaštite, kojima ćemo se pozabaviti sa nekoliko aspekata.
Kako to izgleda bez zaštitnih mera je poražavajuće i obeshrabrujuće, jer se čak i ne kriju
opasne materije iz fabričkih krugova, pri čemu je lako uočljivo koliko malo treba
toksikantima da prodru u zemljište, a zatim i u podzemne vode.
Tamo gde je opasan otpad sakriven od pogleda javnosti, po suturenima onda se isti ne pakuje
ni u burad, već u plastične vreće i predstavlja opasnost po radnike . A to im ne treba jer su
često i ovako izloženi hemikalijama (npr. hlorisanje i zračenje vode So-60), gde važe posebni
propisi i režimi (detektori, ventilacija, ...).
Glavni ,,krivci’’ opasnog otpada, u tom pogledu su metaloprerađevačka, naftna i
petrohemijska, tekstilna, kožarska, mesna, mljekarska, voćna i povrtarska, pivska industrija,
proizvodnja metanola i sirćetne kiseline, celuloze i papira, boja i lakova, pekarskog kvasca, ....
Pored teških metala, ove industrije ispuštaju i cijanide, aldehide, kiseline, baze, mineralna
ulja, fenole, toluen, trihloretilen, tetrahloretilen, pesticide, alkilbenzosulfonate,
