Школа је васпитно-образовна институција у којој се, с јасно одређеним циљем и задацима,
плански, систематски и под руководством наставника, стичу знања, вјештине и навике,
развијају физичке и психичке способности, обогаћује и свестрано развија личност. Њене
циљеве, задатке, садржаје и организацијске форме одређује друштво према својим
потребама и могућностима, према потребама и могућностима младих људи, настојећи да
садржаји образовања буду на нивоу научних и културних достигнућа, да резултате школе
стави у службу друштвеног прогреса и да сви васпитни утицаји ван школе иду оним
смјером којим иде школско васпитање.

1.1. ЗНАЧАЈ ШКОЛЕ КАО ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Значај школе као васпитно-образовне организације, повећава се чињеницом да је све више
младих   људи   који   завршавају   основну   школу,   да   знатан   број   наставља   школовање   у
средњој   и   вишим   школама,   па   зато   школа   настоји   да   продуженим   и   цјелокупним
боравком,   као   и   разним   ваннаставним   активностима   чвршће   веже   ученике   за   себе   и
снажније усмјерава њихов развој.

Васпитна функција школе повећава се у условима када родитељи не обезбјеђују ниво и
квалитет васпитања који се од њих очекује, на једној страни, и снажног утицаја друштвене
средине, која није увијек у складу са циљем васпитања, на другој страни. Функција школе
је веома значајна и због тога што млади људи у њој бораве у годинама када се
најинтензивније развијају и када је могућ најснажнији утицај на њихов развој, животну
орјентацију и поглед на свијет.

Школа данас је усмјерена на модернизацију свог рада кроз прилагођавања садржаја и
метода рада потребама и интересовањима младих и да их укључи што активније у
наставни рад, али она у томе само дјелимично успјева. Нестабилност професије због
наглог развоја технологије, условљава чињеницу да школа не може дати ефикасно и одмах
у пракси примјењиво професионално образовање. Парцијализација предмета и вјештачке
баријере међу њима не дозовљавају да се постигну интегрална знања и потпуније развије
људска личност.

Дакле, све чињенице указују да школа није довољно атрактивна за савременог младог
човјека, те да му не даје све могућности да се слободно развија, свестрано ангажује и
стално потврђује. Савременом друштву је стало до тога да се оствари континуитет у
васпитању и образовању, а то је немогуће без присне сарадње школе и породице, на једној
страни, школе, друштвене средине и породице, на другој страни.

др Бошко Влаховић, др Јован Ђорђевић, др Бранко Јовановић, др Новак Лакета, др Никола Покотњак, др

Недељко Трнавац, Општа педагогија, Београд, Учитељски факултет, 1996. година