OPSERVACIJE I TEORIJE: POTVRĐIVANJE I OPOVRGAVANJE
Poper: „Logika naučnog otkrića“ (I i IV glava)
Poper se suprotstavlja gledištu prema kojem se empirijske nauke mogu okarakterisati činjenicom da
upotrebljavaju takozvane induktivne metode; tj. gledištu prema kojem bi empirijske nauke bile one
kod kojih je logika naučnog otkrića identična sa induktivnom metodom. Uobičajeno je da se jedno
zaključivanje naziva induktivnim ukoliko ide od singularnih iskaza, kao što su izveštaji o rezultatima
posmatranja ili eksperimenata, prema univerzalnim iskazima, kao što su hipoteze ili teorije.
Poper smatra da sa logičke tačke gledišta uopšte nije očigledno da imamo pravo da izvodimo
univerzalne iskaze iz singularnih, bez obzira na to koliko ovi poslednji bili mnogobrojni; naime, za
svaki takav zaključak može se ispostaviti da je pogrešan: bez obzira na to koliko smo primeraka belih
labudova opazili, to nam ne daje za pravo da zaključimo da su svi labudovi beli.
Budući da osporava indukciju (i to kako logičko, tako i pragmatičko opravdanje indukcije), Poper u
svojoj knjizi
Logika naučnog otkrića
razvija gledište koje naziva
deduktivizmom
(nasuprot
induktivizmu, koji osporava). Ono što je bitno za Poperovo gledište jeste da nema takve stvari kao
što je logička metoda dolaženja do novih ideja – prema njegovom gledištu, svako otkriće sadrži jedan
iracionalni memenat, ili jednu stvaralačku imaginaciju.
Prema Poperovom gledištu, metoda kritičkog proveravanja teorija, kao i njihove selekcije, razvija se
uvek po sledećim linijama: iz jedne nove ideje koja je probno izneta i još ni na koji način nije
opravdana – tj. iz hipoteze – izvlače se zaključci potem logičke
dedukcije
. Ti zaključci se onda
upoređuju jedan sa drugim, kao i sa ostalim relevantnim iskazima, da bi se utvrdilo koje logičke
relacije postoje među njima.
Deduktivno proveravanje teorija ide u nekoliko pravaca: proverava se unutrašnja doslednost teorije
(tj. da li uključuje kontradikciju), proverava se to da li je teorija empirijskog (tj. naučnog) karaktera, ili
je tautološka, vrši se upoređivanje sa ostalim teorijama, da bi se odredilo da li će ta teorija naučno
napredovati ukoliko preživi različite provere, a na kraju, postoji i empirijsko proveravanje zaključaka
koji se iz teorije mogu izvesti. I u slučaju ove provere je procedura
deduktivna
:
o
Uz pomoć drugih, ranije prihvaćenih iskaza, iz teorije se dedukuju izvesni
singularni iskazi, koje možemo zvati predviđanja. Mi tražimo odluku u pogledu
ovih izvedenih iskaza, poredeći ih sa rezultatima praktičnih primena i
eksperimenata. Ako je ta odluka pozitivna, tj. ako se pokaže da su ovi singularni
iskazi prihvatljivi, onda je teorija zasad prošla svoju proveru: nismo našli razlog
da je odbacimo. Ali ako je odluka negativna, tj. ako su ovi iskazi opovrgnuti ili
falsifikovani, njihovo opvrgavanje istovremeno opovrgava teoriju iz koje su
logički dedukovani.
Sve dok jedna teorija izdržava detaljne i opšte provere, možemo reći da je dokazala svoju vrednost,
ili da je potkrepljena prošlim iskustvom. Kako Poper ističe, u ovde skiciranoj proceduri se ne
pojavljuje ništa nalik na induktivnu logiku: nigde se ne pretpostavlja da iz istinitosti singularnih iskaza
možemo da dokazujemo istinitost (čak ni verovatnost) teorija.
Problem razgraničavanja nauke od metafizike
Poperov glavni razlog za odbacivanje induktivne logike sastoje se u tome što nam ona ne pruža
pogodnu osnovu za raspoznavanje empirijskog, nemetafizičkog karaktera nekog teorijskog sistema –
tj. ne pruža nam pogodan kriterijum razgraničavanja nauke od metafizike. Pozitivisti zastupaju
upravo induktivistički kriterijum razgraničavanja. Oni su smatrali da je nauka sistem iskaza, a kao
naučne ili legitimne priznaju samo one iskaze koji se mogu redukovati na elementarne ili atomske
iskaze iskustva – na sudove opažanja, ili atomske stavove, ili protokol rečenice.
Kriterijum razgraničavanja svojstven induktivnoj logici se svodi na zahtev da svi iskazi empirijske
nauke moraju biti takvi da se može konačno odlučivati u pogledu njihove istinitosti i pogrešivosti –
verifikacija.
Poper smatra da teorije nikad nisu podložne empirijskoj verifikaciji. Jedan sistem Poper smatra
naučnim ili empirijskim
ukoliko može da se proveri iskustvom: ono znači da kao kriterijum
razgraničenja ne treba uzeti mogućnost
verifikacije
, već mogućnost
opovrgavanja
. Mora biti moguće
da se jedan empirijski sistem opovrgne iskustvom.
Poperov predlog se zasniva na asimetriji između mogućnosti verifikacije i mogućnosti opovrgavanja –
do te asimetrije dolazi na osnovu same logičke forme univerzalnih iskaza.
o
Univerzalni iskazi se nikad ne mogu izvesti iz skupa singularnih iskaza, ali je uz pomoć
modus tollensa
moguće iz istinitosti singularnih iskaza dokazivati neistinitost
univerzalnih iskaza.
Kriterijum demarkacije u Poperovoj formulaciji glasi: mora biti moguće da se jedan teorijski sistem
opovrgne iskustvom. No, pošto u principu naučne hipoteze nikada ne mogu biti odlučivo
opovrgnute, jer uvek postoje logički ispravne alternative kojima se opovrgavanje izbegava, deo
sadržaja Poperovog kriterijuma demarkacije sačinjavaju odluke, dogovori ili konvencije da se takve
alternative metodološki zabrane.
Kako bi se obezbedila mogućnost da se jedan teorijski sistem opovrgne iskustvom, Poper uvodi čitav
niz konvencija (metodoloških odluka) koje obezbeđuju odlučno opovrgavanje, odnosno krucijalni
eksperiment u negativnom smislu:
(1) U situaciji testa određene teorije, tzv. perceptivni iskazi se moraju uzeti kao snovni iskazi. I
pored toga što su oni teorijske prirode, pa stoga i pogrešivi i oborivi, njihova se istinitost u
datoj situaciji mora fiksirati.
(2) Zabranjena je upotreba bilo koje hipoteze čije uvođenje umanjuje stepen opovrgljivosti
datog teorijskog sistema, a dozvoljena je upotreba samo onih hipoteza koje uvećavaju
stepen opovrgljivosti.
(3) Modifikacije eksplicitnih definicija dozvoljene su samo onda ako povećavaju stepen
opovrgljivosti date teorije.
(4) Nijedan rezultat opservacije ili eksperimenta koji formuliše opovrgavajući iskaz ne sme se
ignorisati, ukoliko zadovoljava uslove da je dobijen prilikom provere teorije pod testom i da
se može reprodukovati.
Naučna objektivnost: Poper smatra da objektivnost naučnih iskaza leži u činjenici da mogu da budu
intersubjektivno provereni
. Tako, u slučaju eksperimenata koji se mogu ponoviti, posmatranja do
kojih dovodi eksperiment može u principu
svako da proveri
. Poper ovo opravdava na osnovu toga što
zapaža da mi čak ni svoja sopstvena posmatranja ne uzimamo sasvim ozbiljno, niti ih prihvatamo kao
naučna
posmatranja dok ih ne ponovimo i ne proverimo. Iz ovoga Poper izvodi zakjučak da u nauci
ne može biti nikakvih ’prvobitnih’ iskaza: tj. ne može biti nikakvih iskaza koje se
ne mogu proveravati
,
pa prema tome nikakvih iskaza koji se u principu
ne mogu obarati
. Na prvi pogled izgleda kao da se
Poper zalaže za proverljivost naučnih iskaza
ad infinitum
.Naravno, Poper je svestan da se negde u
procesu provere moramo zaustaviti. Ono što on zahteva da je da svaki naučni iskaz mora da bude
intersubjektivno proverljiv; ne i da mora da bude
de facto
proveren – što bi dovelo do beskonačnog
regresa.
Problem empirijske osnove: U okviru logičkog pozitivizma, na pitanje o empirijskoj osnovi nauke se
odgovara pomoću uvođenja tzv. ’protokol rečenica’ – Nojrat i Karnap. Protokol rečenice su beleške ili
protokoli o neposrednim posmatranjima ili opažanjima; one opisuju sadržaj neposrednog iskustva, ili
pojave – tj. najjednostavnije činjenice koje se mogu znati. Nojrat smatra da su protokol rečenice
opažajni iskazi koji beleže iskustva. Ove rečenice nisu neopozive, već mogu ponekad da budu
odbačene. On se suprotstavlja Karnapovom gledištu da su protokol rečenice konačne i da im nije
neophodno nikakvo potvrđivanje. Nojrat smatra da protokol rečenice mogu da budu revidirane. Po
Karnapovom prvobitnom gledištu, sistem protokol rečenica je
probni kamen
pomoću kojeg se
procenjuje svako tvrđenje neke empirijske nauke. To je razlog zašto te rečenice moraju da budu
neoborive. Karnap smatra da se rečenice nauke proveravaju uz pomoć protokol rečenica. Same
protokol rečenice predstavljaju iskaze ili rečenice kojima nije neophodno potvrđivanje, već služe kao
osnova za sve druge rečenice nauke.
Osnovni stavovi verifikacije naučnih iskaza
uvođenjem takozvanog principa indukcije, koji treba da obezbedi da se iz njega i konačnog
broja singularnih iskaza može izvesti univerzalni iskaz na čisto deduktivan način. Princip
indukcije ima strukturu tvrdnje da je u prirodi isti tip uzroka uvek praćen istim tipom efekata,
pa se iz tog stava i dovoljnog broja utvrđenih veza jednog tipa događanja može izvesti zaključak
da će određeni tip efekata nužno pratiti relevantne uzroke. No, potrebno je opravdati sam
princip indukcije. Postoje dva pristupa ovom problemu:
a. Induktivno zasnivanje principa indukcije. Da bi se opravdao princip indukcije, uvodi se
pretpostavka o uniformnosti prirodnih tokova. Važenje ove pretpostavke se izvodi iz
nedostatka kontraevidencije, što navodno potrvrđuje celokupno ljudsko iskustvo.
Nesumnjivo je da se u takvom opravdanju pojavljuje cirkularnost.
b. Apriorističko zasnivanje principa indukcije. Izvesni logičari su jednostavno proglasili
princip indukcije apriornim principom ili naučnim postulatom. Ipak treba primetiti da bi
se tako i svaki drugi princip mogao proglasiti a priori validnim.
(2) Pragmatičko opravdanje indukcije. Zastupnici ove vrste opravdanja indukcije eksplicitno poriču
mogućnosti logičkog opravdanja indukcije. Prema njihovom mišljenju princip indukcije ne može
se dokazati ni deduktivno ni induktivno; ali se može pokazati, kao što, na primer, tvrdi Hans
Rajhenbah, da je princip indukcije jedini princip koji omogućuje saznanje, te da se njegovim
usvajanjem ne gubi ništa, a odbacivanjem gubi sve.
Dejvid Hjum je sasvim jasno i precizno osporio logičko opravdanje indukcije. Njegovo rezonovanje
ima sledeću strukturu: princip indukcije bi morao biti (a) sa jedne strane sintetički iskaz (tj. iskaz
izveden iz iskustva) i (b) sa druge strane univerzalni iskaz. No, jasno je da nijedan sintetički
univerzalni iskaz ne može biti izveden iz iskustva bez indukcije. Drugim rečima, bez indukcije se ne
može govoriti o sintetičkom univerzalnom iskazu, a indukcija nije moguća ako nije dat jedan
univerzalni sintetički iskaz koji je opravdava.
No, Hjumova kritika nije bila usmerena prema kompromitovanju indukcije kao metodološkog
principa. On nije odbacivao indukciju, već je tvrdio da ona jedino može i mora biti zasnovana na veri.
Ova vera se zasniva na ponavljanju i navici—dakle, opravdava se psihološki. Hjum je tako problem
indukcije rešio logički negativno, a psihološki, odnosno pragmatički pozitivno.
Razorna kritika indukcije koju izlaže Poper nije uperena na to da dokaže kako je logičko opravdanje
indukcije nemoguće. takvu kritiku je dao Hjum i njena validnost je za Popera evidentna. Poper
pokazuje neodrživost Hjumovog stanovišta o psihološkoj zasnovanosti indukcije, a samim tim i
neodrživost svakog psihološkog i pragmatičkoh opravdavanja indukcije.
Hjum smatra da je u ciju životne orijentacije ne samo korisno, već i nužno slediti naviku nastalu
ponavljanjem sličnog događaja. Svako ponavljanje na bazi sličnosti izaziva kod čoveka naviku –za-
nas’, jer je svako ponavljanje—ponavljanje da se veruje u zakonoloke i nužne veze između sličnih
pojava. Na osnovu tako stvorenih navika on razvija sposobnost da predviđa događaje i da se snalazi u
svetu. Tako se Hjum u stvari oslanja na psihološku koncepciju učenja iz iskustva putem relativno
pasivnog prijema informacija.
Za Popera je ovo stanovište neodrživo. Koncepcija ponavljanja baziranog na sličnosti zahteva a priori
formulisanu teoriju sličnosti. Dva događaja mogu biti slična samo na određeni način, ’slična-za-nas,
jer je svako ponavljanje—ponavljanje sa izvesne tačke gledišta. Moramo odbaciti naivnu ideju
događaja koji su slični, i zameniti je toerijom događaja na koje mi reagujemo interpretirajući ih kao
slične. Tako se na određene događaje reaguje kao na slične, odnosno, jedna situacija se interpretira
kao ponavljanje druge—a zaboravlja se da bi se u datim situacijama, uz drugu tačku gledanja, isti
događaji videli kao različiti. Sličnost-za-nas je produkt interpretacije, anticipacije i očekivanja.
Iz opisanih razloga, Poper tvrdi da se metod induktivne generalizacije mora odbaciti kao teorija
usvajanja znanja. Usvajanje znanja se stvarno postiže metodom pokušaja i eliminacije greške. Mi u
stvari pokušavamo da nametnemo pravilnosti svetu, bez pasivnog čekanja da nam ponavljanja
pokažu ili nametnu pravilnosti. Bez čekanja premisa, mi skačemo na zaključke.
Naučne teorije nisu izvodi opservacija, već su invencije—pretpostavke smelo bačene napred da
pokušaju i da budu eliminisane ukolio se sukobe sa iskustvom.
Stvarna naučna procedura zasnovana je na shemi pokušaja i eliminacije pogreške, to jest na
pretpostavljanju i odbacivanju neadekvatnih hipoteza.
Induktivna generalizacija nije moguća kao naučni metod, već je samo teorijski simulirana od stvarne
naučne procedure.
Poperovo objašnjenje osnovnih iskaza
Kako Poper ističe, osnovni iskazi su
neophodni
da bismo odlučili da li je jedna teorija opovrgljiva, tj.
empirijska. Takođe, potrebni su nam za potkrepljivanje opovrgavajućih hipoteza. Jedna teorija je
opovrgljiva ako postoji bar jedna neprazna klasa osnovnih iskaza koje ta teorija zabranjuje – tj. ako
klasa njenih potencijalnih pobijača nije prazna. Osnovni iskazi su po svojoj prirodi singularni iskazi.
Ključni formalni uslov za osnovne iskaze jeste da osnovni iskazi imaju formu singularnih
egzistencijalnih iskaza: npr. ’Postoji to-i-to u prostorno-vremenskom regionu
k
.’ Uz to, osnovni iskazi
moraju da zadovolje i sledeći materijalni uslov: događaj o kojem nas obaveštava osnovni iskaz mora
da bude događaj koji je dostupan posmatranju; tj. osnovni iskazi moraju da budu intersubjektivno
proverljivi posmatranjem.
Svaka provera neke teorije mora da se zaustavi na ovom ili onom osnovnom iskaz koji
odlučimo
da
prihvatimo. S logičke tačke gledišta, međutim, svaki osnovni iskaz
može da bude predmet daljih
provera
, upotrebljavajući kao probni kamen ma koji od osnovnih iskaza koji se mogu iz njega izvesti,
bilo pomoću one teorije koja se proverava ili neke druge. Ova procedura nema nikakav prirodni kraj.
Ako provera treba nekud da nas odvede, ne preostaje ništa drugo nego da na ovoj ili onoj tački
stanemo i kažemo da smo zasad zadovoljni.
U tom smislu, osnovne iskaze prihvatamo na osnovu
odluke
ili
dogovora
, i u toj meri oni
predstavljaju
konvencije
.
Poper smatra da ono što u krajnjoj liniji odlučuje o sudbini jedne teorije jeste rezultat neke provere
putem osnovnih iskaza – ali prihvatanje ili odbacivanje ovih osnovnih iskaza zavisi od naših
odluka
.
Prema tome,
odluke
su te koje rešavaju sudbinu teorija. U tom smislu, Poperov odgovor na pitanje
kako biramo jednu teoriju ovde liči na odgovor koji bi dao konvencionalista. Poper ipak smatra da
postoji ogromna razlika između njegovih i konvencionalističkih pogleda.
Centralna tvrdnja konvencionalista je da nikakva teorija nije iskustvom nedvosmisleno određena. (Sa
ovim se slaže i Poper.) Konvencionalisti svoje teorije ne smatraju opovrgljivim sistemima, već pre
konvencionanim dogovorima. S druge strane, Poper smatra da ono što karakteriše empirijsku
metodu jeste to da
konvencija
ili
odluka
ne određuje neposredno naše prihvatanje univerzalnih
iskaza (npr. teorija ili hipoteza), već da ulaze u igru prilikom našeg prihvatanja singularnih iskaza – tj.
osnovnih iskaza
.
Razlika između Poperovog gledišta, konvencionalizma i pozitivizma:
Poper se razlikuje od konvencionaliste po tome što smatra da iskazi o kojima se odlučuje
postizanjem saglasnosti nisu univerzalni, već
singularni
. Poper se od pozitiviste razlikuje po tome što
smatra da se osnovni iskazi
ne mogu opravdati
našim neposrednim iskustvom, već se prihvataju na
osnovu odluke.
Konvencionalizam
Za konvencionaliste prirodna nauka ne predstavlja sliku prirode, već samo jednu logičku
konstrukciju. Nikakva svojstva seta ne određuju tu konstrukciju; naprotiv, ona konstrukcija je ta koja
određuje svojstva jednog veštačkog sveta: sveta pojmova koji su definisani na osnovu prirodnih
zakona koje smo sami izabrali. Prema konvencionalizmu, zakoni prirode se ne mogu opovrgnuti
posmatranjem, jer oni su neophodni da bi se odredilo samo posmatranje. Konvencionalisti smatraju
da teorijske sisteme prirodnih nauka nije moguće verifikovati, ali ih nije moguće ni opovgnuti.
Postoji nekoliko osnovnih mogućnosti izbegavanja opovrgavanja (to su tzv. četiri konvencionalistička
lukavstva):
(a) Uvođenje
ad hoc
hipoteza.
Ad hoc
hipoteza upravo i jeste hipoteza koja se uvodi da bi se
određena, obično opšteprihvaćena teorija spasila od opovrgavajuće evidencije. Ona se javlja
u vidu nove pomoćne pretpostavke i u najvećem broju slučajeva zamenjuje staru implicitnu
odnose se na ono što bi se odnose se na neopažljive osobine
moglo nazvati javno i stvari
opažljivim stvarima i oni
označavaju opažljive osobine
tih stvari.
OPAŽAJNI ISKAZI TEORIJSKI ISKAZI
iskazi koji sadrže samo iskazi koji sadrže
opažajne termine i teorijske termine
logički riječnik
Patnam napada koncepciju Rudolfa Karnapa (tj. koncepciju koju zove ’prihvaćenim gledištem’),
prema kojoj je naučna teorija jedan neiterpretirani aksiomatski sistem, koji svoje
empirijsko značenje
i smisao stiče putem specifikacije značenja samih opservacionih termina.
Koncepcija koju Patnam napada počiva na dihotomiji između opservacije i teorije.
Ova dihotomija se manifestuje u
dva
glavna oblika:
Prvo, kao dihotomija između vokabulara empirijske nauke koji se sastoji od opservacionih termina i
teorijskih termina. Tako na osnovu te dihotomije dobijamo dve vrste termina:
o
Opservacioni termini (tj. termini kao ’crven’, ’štap’ itd.)
o
Teorijski termini (tj. termini kao ’elektron’, ’gen’ itd.)
Osnova za ovu podelu je slijedeća: opservacioni termini odnose se na ono što bi se moglo nazvati
javno opažljivim stvarima i oni označavaju opažljive osobine tih stvari, dok teorijski termini
odgovaraju ostalim neopažljivim osobinama i stvarima.
Drugo, kao dihotomija između opservacionih
iskaza
nauke i teorijskih
iskaza
.
o
Opservacioni iskazi (koji sadrže samo opservacione termine).
o
Teorijski iskazi (koji sadrže samo teorijske termine i logički rječnik).
Patnam smatra da je ključna motivacija za uvođenje ove dve dihotomije
pogrešna
. Naime,
dihotomija je uvedena kako bi se pokazalo da opravdanje jedne naučne teorije proizlazi iz njene
opservacione osnove; tj. uvedena je budući da se verovalo da
na osnovu ove opservacione osnove
teorijski termini stiču svoje empirijsko značenje
. Patnam, međutim, smatra da je osnovni razlog koji
se navodi za uvođenje te dihotomije pogrešan: opravdanje u nauci
ne ide nužno i jedino u pravcu
opservacionih termina
– u tom smislu nije tačno da teorijski termini stiču svoje empirijsko značenje
samo na osnovu opservacione osnove. U stvari, opravdanje u nauci može da ide u bilo kojem pravcu:
opservacioni iskazi se ponekad mogu opravdavati teorijskima iskazima i obrnuto.
Patnamovi razlozi za odbacivanje gore navedene dvostruke dihotomije: Patnam dakle smatra da je
gore izložena dvostruka distinkcija (opažajni termini - teorijski termini; opažajni iskazi - teorijski
iskazi)
potpuno neodrživa
.
Patnam to pokazuje obrazlažući sledeće dve tvrdnje:
1.
Ako je ’opservacioni termin’ onaj koji se
ne može
primijeniti na nešto
neopažljivo
, onda
opservacioni termini ne postoje:
Termini koji se odnose na neopažljive entitete u nauci stalno tumače uz pomoć već postojećih izraza
koji se odnose na neopažljive entitete.
Nikada nije bilo jezičkog stadija u kojem je bilo nemoguće govoriti o neopažljivim
entitetima. Čak i trogodišnje dijete može razumjeti priču o ’ljudima koji su premali da
bismo ih mogli vidjeti’. Nema ni jednog termina koji ne bi mogao biti upotrijebljen tako
da se odnosi na neopažljive entitete.
Na primjer, Njutn je tako upotrijebio ’crveno’ kad je pretpostavio da se crvena svjetlost
sastoji od crvenih čestica.
